Če­tvr­tak je, a kao da je po­ne­dje­ljak. Do­sad­no po­pod­ne. Tro­mi obla­ci (ima li ta­kvih?) na­le­gli nad Pod­go­ri­com. Je­se­njih su, tam­no-si­vih bo­ja i ne pri­li­če fe­bru­a­ru. U ru­ci dr­žim knji­gu- auto­bi­o­gra­fi­ju La­va Troc­kog. I sa­mo to. De­fi­ni­tiv­no je, iz­gle­da, u me­ni za­spa­la in­spi­ra­ci­ja za či­ta­njem. Odav­no ni­sam uzeo olov­ku u ru­ke i na­pi­sao ne­što što bi ne­ko mo­žda i pro­či­tao. Ako ta­kvih ima.
A on­da mi je za­zvo­nio sko­ro uspa­va­ni mo­bil­ni te­le­fon.
Do­bi­jam in­for­ma­ci­ju da je funk­ci­o­ner BS Su­ljo Mu­sta­fić, vr­lo do­bro­na­mjer­no, a naj­pri­je i lo­gič­no, a tek do­mo­ljub­no, okri­vio Dža­vi­da Ša­bo­vi­ća iz SDP-a da je on, Dža­vid, kriv što se kr­sto­vi, ka­ko re­če, i da­lje sja­je na cr­no­gor­skoj za­sta­vi. Ljut Su­ljo. Ho­će za­sta­vu da za­šti­ti.
Od­mah u me­ni pro­ra­di na­mje­ra da pri­gr­lim sa­zna­nje ko­je mi na čas za­tre­pe­ri pred oči­ma. Da ga ne smi­jem ni za tren od­ba­ci­ti. Kao što ni­ko ni­je od­ba­cio sop­stve­ni je­zik ko­ji po­či­ni dje­lo zbog ko­jeg bi mi­sao tre­ba­lo da se sti­di. Ba­da­va upor­no go­vo­rim da je je­zik iz­daj­nik sr­ca.
I ov­dje sam za­stao s pi­sa­njem. I ma­lo bo­lje (umi­jem to po­ne­kad) raz­mi­slio. Su­ljo je u pra­vu. On vr­lo lo­gič­no, naj­di­rekt­ni­je, su­ge­ri­še da mu sme­ta­ju kr­sto­vi na za­sta­vi. To što ja mi­slim da je ona bez njih obič­na kr­pa, za Su­lja ne mo­ra da zna­či ni­šta. Jer ni­je nje­go­va. S kr­sto­vi­ma. I bez njih. Čo­vjek ima svo­ju. Pa je za­to i lo­gič­no da ure­đu­je i tu­đu. Ovo za­to što tre­ba po­ne­kad da sje­di is­pod nje ili gr­ba. Ili da sto­ji. Što mu stva­ra ne­la­god­nost. Ni­je on stva­rao ovu dr­ža­vu, da bi tu vr­stu pat­nje imao. Iako je dav­na­šnja dr­žav­nost iz­vo­je­va­na mo­rem pro­li­ve­ne cr­no­gor­ske kr­vi. Upra­vo pod kr­sto­vi­ma ko­ji, ka­ko re­če Su­ljo, još sja­je. Su­ljo­va bor­ba za Cr­nu Go­ru bi­la je ja­ča, te­ža. I po­seb­no is­kre­ni­ja. Pu­no is­kre­ni­ja. Što se mo­ra pri­zna­ti. I evo mu mo­je po­dr­ške (srp­ske) u bor­bi pro­tiv Dža­vi­do­vih za­slu­ga za kr­sto­ve. Mul­ti­vjer­ska Cr­na Go­ra za­slu­žu­je re­vi­zi­ju obi­ljež­ja. Ne­ka se for­mi­ra ko­mi­si­ja za taj po­sao. I Su­ljo sta­vi na nje­no če­lo. On pu­tu­je. Put ga mo­žda na­ne­se i do Švaj­car­ske. Ka­ko je i to ze­mlja kao na­ša, mul­ti­vjer­ska, eto mu pri­li­ke da kao gost u nje­nom par­la­men­tu pred­lo­ži iz­mje­nu ta­mo­šnje za­sta­ve. Uosta­lom, si­rij­ske iz­bje­gli­ce su već na­če­le tu te­mu u Švaj­car­skoj. Bo­lje da vam ne sa­op­štim re­a­go­va­nje švaj­car­skih zva­nič­ni­ka. Isti­na, na njoj je krst baš po­ve­li­ki. Ovi se na­ši je­dva i vi­de. Kad ode u Tur­sku, ne­ka ni­šta ne pred­lo­ži. Ve­le da ta­mo ne­ma hri­šća­na. Ni­ti jed­no­ga. Jer da ima, Er­do­gan bi, na Su­ljo­vu in­ter­ven­ci­ju, eks­pre­sno s nji­ho­ve za­sta­ve uklo­nio po­lu­mje­sec i zvi­je­zdu. Ili bi na po­sto­je­ćoj, u ne­kom od ćo­ško­va, do­dao kr­stić.
Isto­ri­ja je za sve, sa­mo ne za za­bo­rav. Ona je pr­va lek­ci­ja pam­će­nja, re­če Pe­kić.
Ja skrom­no do­da­jem. Da je za pam­će­nje i uva­že­ni Mu­sta­fić. Dra­gi mu (mi) Cr­no­gor­ci.
(Autor je advo­kat)

Pi­še: Zo­ran Pi­pe­ro­vić