Kad si glup, kad si uman, kad si ru­žan, kad si li­jep, ka­da sve ra­zu­mi­ješ, ka­da ni­šta ne shva­taš, ka­da si raz­i­gran, ka­da si umrt­vljen, ka­da sa­njaš, ka­da pre­sta­neš, ako si de­spot, dok si rab... ko­joj god od ka­te­go­ri­ja pri­pa­dao, za­jed­nič­ka cr­ta sve­mu na­bro­ja­nom je ne­vje­ro­vat­na mo­guć­nost da se za­de­siš, pro­sto ta­ko.. na­jed­nom eto... usa­mljen. I ta­kav ne­ka­ko osta­neš. Od sti­je­ne uda­ljen ka­men lak­še iz­je­da ki­ša, a ka­mo­li me­so, kom tre­ba sun­ca pa­žnje i ja­to mi­ri­sa. Čo­vjek je ti­je­sto od kog se pra­ve sla­na i slat­ka pe­ci­va ta­ko pri­god­no zgod­na za so­ci­jal­nu kon­zu­ma­ci­ju. Mi smo soč­ni­na. Ako pre­sta­neš da se nji­me hra­niš, stvrd­ne, oko­ri... obe­zu­ku­sa. Pi­ta­nje je vre­me­na ka­da će o se­be zu­be da po­lo­mi, ili da se od se­be sa­mog ta­ko gor­kog otru­je.
Usa­mlje­nost je uisti­nu bo­lest mno­ži­ne, pro­blem mno­štva. Du­šev­ni osje­ćaj izo­la­ci­je po­je­din­ca ko­ji ga za­de­si ka­da plu­ta u mo­ru dru­gih gla­va. Ro­ti­ra­nje u le­du ka­da sve oko te­be go­ri. Da­nas vi­še ne­ma za­šti­će­ne po­ro­di­ce, ko­mu­ne, se­la, gra­da i dr­ža­ve ko­ja će ti ga­ran­to­va­ti za­klon od ove po­ša­sti... Bo­li ko­li­ko lju­de bez­raz­lo­žno ogu­li pat­nja za pri­su­stvom; za svi­le­nom spo­nom; pa čak i za sa­mo­va­njem u dru­štvu, pod ne­kim bli­skim. Usa­mlje­nost je ne­do­sta­tak za­gr­lja­ja iz­nu­tra. Gu­bi­tak ko­ra­ka to­kom tr­ča­nja. Iz­o­sta­nak da­ha to­kom di­sa­nja. Usa­mlje­ni lju­di su za­pra­vo le­še­vi sa go­vor­nom ma­nom ži­vo­ta.
Sa­mo­ća je la­ka. Pod­no­šlji­va. Če­sto iz­bor­na. Do­bro­volj­na. Od­lu­čiš se na to. Odeš u pi.ku ma­te­ri­nu, ali se otud i sa­mo­volj­no vra­tiš. Ni­ka­da sa­mo­ću ne tre­ba pod­vo­di­ti pod usa­mlje­nost! Sa­mo­ća je go­spo­đa, tra­ži da si u glu­vom pro­sto­ru, bez pri­su­stva is­pa­re­nja iz dru­gih ti­je­la. Usa­mlje­nost re­ži i ga­zi ka­da se na­la­ziš okru­žen hi­lja­da­ma lju­di. Za­to je ta­ko opa­sna. Le­ši­nar je ko­ji si­sa ko­sti dok su la­vo­vi još u bli­zi­ni. Usa­mlje­nost je ono ka­ko bi iz­gle­da­la sa­mo­ća da je na dro­ga­ma.
I šta či­ni­ti? Ku­da po­ći? Ka­ko ma­ći s ko­že ne­što što te pod­ma­zu­je da is­kli­zaš iz svi­je­ta? Ne znam. Ne zna ni­ko. Taj loj je ta­ko te­ško spra­ti. Usa­mlje­nost ni­je po­sled­nja sta­ni­ca, već pod­mu­kli hod­nik ko­ji vo­di ka gr­đim ču­do­vi­šti­ma. De­pre­si­ja, so­ci­jal­ni auti­zam, emo­tiv­ni slom, um­ni ru­svaj... sve te to če­ka ako ne is­pra­viš le­đa i iše­taš na pro­ma­ju. Do­du­še, ni­je sve u tvo­jim ru­ka­ma. Oba­ve­za je svi­ju nas (svi­je­ta) da po­mog­nu po­je­din­cu da iz po­dru­ma iza­đe. Ta se vra­ta te­ško mi­ču sna­gom usa­mlje­nih mi­ši­ća. Neo­p­hod­ne su ru­ke i ru­ke, ali i po­gle­di iz tu­đih gla­va pu­ni ra­zu­mi­je­va­nja. No, ri­jet­ki su ta­kvi ko­ji pre­po­zna­ju va­pa­je iza za­klju­ča­nih vi­li­ca. U ško­la­ma se dje­ca ne uče ka­ko da ru­ki­com za­dr­že kli­zav dlan dru­ga ili dru­ga­ri­ce.
A ni­je da ni­smo di­zaj­ni­ra­ni za ta­ko ne­što. U kraj­njem, to­plo­krv­ne smo ži­vo­ti­nje. Po­gle­daj­te sa­mo pin­gvi­ne. Osje­te oni ka­da im ro­đak po­to­ne i ne­što za­klju­na­vi sa stra­ne. Čim jed­nog od njih na­mi­ri­šu da pa­ti od usa­mlje­no­sti, po­ja­vi se go­mi­la i okru­že ga u sti­skav­cu. Uro­ne gla­ve, gri­ju se sto­ma­ci­ma i ta­ko sto­je pri­dr­ža­va­ju­ći ga bez zvu­ka – di­je­le­ći to­pli­nu i rit­mo­ve sr­ca. Ne­ki se u po­čet­ku opi­ru, ali se vr­lo br­zo smi­re. Jer pin­gvi­ni ne po­su­sta­ju u od­lu­ci da pin­gvi­nu po­mog­nu. Ne­će oti­ći ni ri­bu da lo­ve, ni sni­jeg da li­žu, iz­dr­ža­će glad i žeđ... sve dok ne osje­te da­mar ona­ko ka­ko tre­ba da da­ma­ra. I ne­ko­li­ko na­red­nih da­na ga ne­će pu­šta­ti da lu­nja sam, sve dok ne bu­du si­gur­ni da se opo­ra­vio i da je zbi­lja... in­te­gri­san (su­va ri­ječ, ali ja­sna).
Znam da bi zvu­ča­lo smi­je­šno, i vje­ro­vat­no su­lu­do da ta­ko ne­što či­ne lju­di, po­seb­no mi na Bal­ka­nu... ali, stid bi puh­nuo za tren, kad bi­smo umje­li da ne­što slič­no ura­di­mo oni­ma ko­je pre­po­zna­mo. Gr­liš dok ga ne pro­đe, gr­liš dok usa­mlje­nost ne iz­la­pi. Ne vo­li ona do­di­re, ne vo­li isti­nu da ma­lo za­pra­vo tre­ba da iza­đe.
A zna­te li šta je jed­no ple­me či­ni­lo pri­je ne­go što se ci­vi­li­zo­va­lo? Ni­su umje­li da us­po­sta­ve di­jag­no­zu, ni­ti da na­đu tra­ve pro­tiv usa­mlje­no­sti... ali bi od­mah re­a­go­va­li da „obo­lje­log“ spa­su. Ta­ko što bi uze­li će­bad, za­le­gli po­red nje­ga i če­ka­li... če­ka­li... pa i do­če­ka­li. Za­pra­vo su sma­tra­li da će ta­ko „ip­si­ja“ (bo­lest) da se ra­ši­ri po svi­ma nji­ma i even­tu­al­no osla­bi. Nu­di­li su joj vi­še du­ša da čo­pli, mi­sle­ći da će pri­je da se za­si­ti. Bi­li su sprem­ni da pre­u­zmu te­ži­nu ko­ja se ne vi­di, smje­ste na ra­me­na, iako ne zna­ju šta se u to­va­ru na­la­zi. I zna­te šta... bi­li su vr­lo, vr­lo uspje­šni! Li­je­či­li su svo­je lju­de od usa­mlje­no­sti. Je­ste, da­nas ih ne­ma, ne­sta­li su... ali su vje­ro­vat­no u tom mo­men­tu svi oči sklo­pi­li, i pre­sta­li da po­sto­je za­jed­no... ni­ka­ko sa­mi. Smrt bez usa­mlje­no­sti za­pra­vo na smrt i ne na­li­či.
Ja ti ne­što ne­mam pin­gvi­na. Ali, imam će­ba­di. Pa, eto... svra­ti.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić