Od­u­vi­jek su mi sim­pa­tič­ni ti ra­zni be­o­grad­ski cen­tri, or­ga­ni­za­ci­je, fa­kul­te­ti, nad­zem­ni i pod­zem­ni bi­roi i kan­ce­la­ri­je za – evro­a­tlant­ske stu­di­je, in­te­gra­ci­je, si­tu­a­ci­je i or­ga­ni­za­ci­je i to­me slič­no. Što bi re­kao na­rod u mom kra­ju – ni stra’ ni obra­za!
Za­sje­li u Be­o­gra­du na ne­ka­kvom sku­pu „o ši­re­nju ru­skog uti­ca­ja u Sr­bi­ji“, pa sa­mo što ne ku­ka­ju uglas. Po­tam­nje­li u li­cu, k’o da su u tam­ni­ci, uve­za­ni lan­ci­ma, za­bri­nu­ti nad zva­nič­nom sta­ti­sti­kom. A ona, tj. sta­ti­sti­ka – ne­u­mit­na. Ra­ste ru­ski uti­caj u Sr­bi­ji, a po­dr­ška EU opa­da! Za­stra­šu­ju­će!
Va­zdan pro­mi­šlja­li šta da se či­ni da se to pro­mi­je­ni.
Iz­vje­sna go­spo­đa, di­rek­tor­ka jed­nog od be­o­grad­skih cen­ta­ra za evro­a­tlant­ske in­te­gra­ci­je i stu­di­je, ko­ja se ra­zu­mi­je u sve, od ra­ke­ta sred­njeg do­me­ta i ba­li­stič­kih pu­ta­nja istih, pre­ko hr­vat­ske spolj­ne po­li­ti­ke pa do to­ga da bo­lje od me­ne zna šta je do­bro za me­ne i mo­ju fa­mi­li­ju, bi­la je na sku­pu naj­za­bri­nu­ti­ja. Sa­mo što se ni­je ras­pla­ka­la.
Ve­li, kli­ma u Sr­bi­ji je ta­kva da vla­da „sa­vr­še­na bu­ra“ ru­skih in­te­re­sa ko­ji že­le da „spri­je­če Sr­bi­ju u pro­ce­su de­mo­kra­ti­za­ci­je, sta­bi­li­za­ci­je i evrop­skih in­te­gra­ci­ja“. Za­stra­šu­ju­će po Sr­bi­ju! I ne sa­mo to, ti Ru­si, ni­su usa­mlje­ni, ne­go im u „sa­vr­še­noj bu­ri“, i oni ra­za­go­ne obla­ke, po­ma­žu i ne­ki u „vla­da­ju­ćoj struk­tu­ri“ ko­ji „ne že­le da vi­de Sr­bi­ju u po­li­tič­ki za­htjev­noj Evrop­skoj uni­ji“.
I za­mi­sli­te još, tu­žnim gla­som re­kla je po­me­nu­ta di­rek­tor­ka, ti Ru­si „dis­kre­ditu­ju u Sr­bi­ji cio kon­cept si­ste­ma vri­jed­no­sti za­pad­nih ze­ma­lja“ i to u tre­nut­ku dok se Ru­si­ja na­ve­li­ko pri­pre­ma da „ote­ža pri­mje­nu Bri­sel­skog spo­ra­zu­ma“.
Za­i­sta, da se čo­vjek ras­pla­če! Ka­ko su po­kva­re­ni ti Ru­si! Uz po­moć sve vi­dlji­vi­je „pro­pu­ti­nov­ske opo­zi­ci­je“, na­pra­vi­li u Sr­bi­ji „sa­vr­še­nu bu­ru“, go­ra nji­ho­va bu­ra od „mi­lo­srd­nog an­đe­la“ pa sa­da ha­ra­ju Sr­bi­jom, spre­ča­va­ju ne­sreć­ne Sr­be da u svo­jim ku­ća­ma usva­ja­ju „si­stem vri­jed­no­sti za­pad­nih ze­ma­lja“. To je za sva­ku osu­du. To je za sva­ku srp­sku po­ro­di­cu, po­je­di­nač­no gle­da­no, opa­sni­je od NA­TO bom­bi i osi­ro­ma­še­nog ura­ni­ju­ma! U stva­ri, Sr­bi bi taj si­stem vri­jed­no­sti, za­pad­ni, i usvo­ji­li, ne­go, ne da­ju im Ru­si!
Ču­di me da se na po­me­nu­tom sku­pu ni­ko ni­je sje­tio, a va­lja­lo bi, da iza­đe s pred­lo­gom da se Sr­bi­ja, ured­no opo­me­nu­ta i pret­hod­no upo­zo­re­na, po­no­vo bom­bar­du­je. Da se sru­ši još jed­no pet pred­gra­đa pa da nam po­mog­nu sa on­ko­lo­škim apa­ra­ti­ma, da vi­di na­rod nji­ho­vu do­bro­tu. Da se uvje­ri u nji­ho­ve do­bre na­mje­re. Da se Sr­bi­ma do­bro u gla­vu utu­vi „si­stem vri­jed­no­sti za­pad­nih ze­ma­lja“ i da im vi­še ni­kad, kad ih ovi an­ke­ti­ra­ju, ne pad­ne na pa­met da po­mi­nju Ru­si­ju i Pu­ti­na. Da se na srp­ska po­lja i li­va­de do­da još osi­ro­ma­še­nog ura­ni­ju­ma ka­ko bi Sr­bi što pri­je shva­ti­li šta im spre­ma po­kva­re­na Ru­si­ja. Bo­lje „mi­lo­srd­ni NA­TO an­đeo“ ne­go „sa­vr­še­na bu­ra“! Eto no­vog slo­ga­na za spas srp­skog na­ro­da.
Ču­di me i da na skup u Be­o­gra­du ni­su do­ve­li Hi­la­ri Klin­ton. Da se još jed­nom, pred Be­o­gra­đa­ni­ma po­hva­li ka­ko je ona naj­za­slu­žni­ja za „mi­lo­srd­nog an­đe­la“, i da is­pri­ča ka­ko je Bi­la ubi­je­di­la da po­mog­ne Sr­bi­ma u usva­ja­nju „si­ste­ma vri­jed­no­sti za­pad­nih ze­ma­lja“. Mo­žda je Hi­la­ri sa svo­jim struč­nja­ci­ma na po­me­nu­tom sku­pu mo­gla i da iza­đe sa pre­ci­zni­jim pro­cen­ti­ma, ko­li­ko je bom­bi po­treb­no po gla­vi sta­nov­ni­ka, i ko­li­ko osi­ro­ma­še­nog ura­ni­ju­ma, pro­cen­tu­al­no po po­je­di­nač­noj srp­skoj li­va­di, ka­ko bi se Sr­bi spa­si­li od ru­ske po­ša­sti i pro­pa­gan­de. I, ka­ko bi se ko­nač­no iz­ve­li na put evrop­skih i evro­a­tlant­skih ine­gra­ci­ja ko­ji­ma se ta­ko tvr­do­gla­vo su­prot­sta­vlja­ju ni­ka­ko ne pre­po­zna­ju­ći pred­no­sti i vri­jed­no­sti za­pad­nog si­ste­ma vri­jed­no­sti.
I, za­i­sta, pi­sao bih ja još o po­gub­nom uti­ca­ju „sa­vr­še­ne ru­ske bu­re“ i sve vi­dlji­vi­je pro­pu­ti­nov­ske opo­zi­ci­je u Sr­bi­ji, o nji­ho­vim ak­tiv­no­sti­ma na pod­ri­va­nju de­mo­kra­ti­je, sta­bil­no­sti i evro­a­tlant­skih in­te­gra­ci­ja u na­šoj do­mo­vi­ni, ne­go, sve vi­še me zbu­nju­ju, ka­ko u Be­o­gra­du na­gla­si po­me­nu­ta di­rek­tor­ka, „kon­tra­dik­tor­ne po­ru­ke dr­žav­nog vr­ha ka­ko nas EU ucje­nju­je i zah­ti­je­va no­ve uslo­ve“.
Iskren da bu­dem, ni­je me­ni do me­ne, ne­go, do­kle će ti zbu­nji­va­či i ti Ru­si da kva­re sre­ću na­ro­da, oso­bit­no onih po evro­a­tlant­skim kan­ce­la­ri­ja­ma po Sr­bi­ji?
Ka­ko je ma­lo Sr­bi­ma po­treb­no za bla­go­sta­nje i sve­op­šti raj, i ka­ko to ma­lo kva­ri na­šu sre­ću.
I ka­ko bi svi­jet, i ka­ko bi Sr­bi­ja, i ka­ko bi sve ovo oko me­ne bi­lo sa­vr­še­no mje­sto za ži­vot, sa­mo da ni­je Ru­sa i da ni­je ovih pro­pu­ti­nov­skih zbu­nji­va­ča ko­ji me kon­stant­no spre­ča­va­ju da usvo­jim „za­pad­ni si­stem vri­jed­no­sti“ i da ga in­sta­li­ram u mo­joj ku­ći! A, o sve­mu do­brom što je EU i što je NA­TO pakt go­di­na­ma una­zad uči­nio me­ni, o do­brim dje­li­ma nji­ho­vim, dru­gom pri­li­kom. Ne mo­že to da sta­ne u ovaj tekst. Ma­lo mi pa­pi­ra osta­lo!
wwwi­skra.com
Autor: Zo­ran Ša­po­njić