Ni­je baš sva­ko­me pru­žen taj luk­suz da bu­de ko­ri­snik na­ših uslu­ga. Na­ža­lost, ve­ći­nu onih ko­ji ne mo­gu da pri­u­šte na­še uslu­ge uslu­ži kon­ku­rent­ska fir­ma i ne bu­de im lo­še. Pro­ži­ve ovaj ži­vot mno­go bo­lje ne­go na­še mu­šte­ri­je, ali na­ša je pred­nost sve ono na­kon ži­vo­ta. Mi­sli­te da mi je dra­go što sje­dim na ovom pro­zo­ru?! Ru­žno je, ali mo­ram, s vi­si­ne se bo­lje vi­di. Te­ško je bez kri­la, ali na­u­čen sam da sve po­sma­tram po­zi­tiv­no pa mi je ne­ka­ko i po­sta­lo mi­lo ovo pen­tra­nje po fa­sa­da­ma.
Ni­sam ni od­u­vi­jek ob­u­čen u ovaj cr­ni kom­bi­ne­zon, znam, iro­nič­no je da je­dan an­đeo bu­de ob­u­čen u cr­no, ali ta­kva je po­li­ti­ka fir­me. I ovaj od­vrat­ni kač­ket. Pih! Pri­zna­jem da je i ore­ol bio de­mo­de, ali ovo je pre­tje­ri­va­nje! Ko­ri­sni­ci od­lu­ču­ju ka­kvi će­mo bi­ti. To pra­vi­lo je uve­de­no da bi se na­še uslu­ge ko­ri­sti­le na ple­me­ni­ti­ji i po­zi­ti­van na­čin, ali vr­lo je ma­lo onih ko­ji to ka­pi­ra­ju. Obič­no nas pre­tvo­re u ne­ka­kve ma­le stvo­ro­ve ko­ji sto­je na ra­me­nu i ša­pu­ću šta tre­ba, a šta ne, naj­go­ri mo­gu­ći ob­lik za nas. Za sve su kri­vi ame­rič­ki fil­mo­vi.
Ni­sam od­u­vi­jek iz­gle­dao ova­ko. Bio sam ogro­man i bi­la je za­šti­će­na sa­mo mo­jom sjen­kom kroz či­ta­vo dje­tinj­stvo. Bi­la je naj­ljep­ša i naj­ma­što­vi­ti­ja dje­voj­či­ca ko­ju sam ikad ču­vao. Ali, pu­ber­tet…
Ima­la je 16 go­di­na i bi­la je za­lju­blje­na. Vje­ro­va­la je da je on vo­li i bi­la je sprem­na da uči­ni sve za nje­ga. Ni­su je za­ni­ma­li vr­šnja­ci, jer je osje­ća­la da su pre­vi­še ne­zre­li da bi joj bi­li dru­štvo. On, de­set go­di­na sta­ri­ji, mla­dić u naj­bo­ljim go­di­na­ma svog ži­vo­ta, gle­dao je na nju kao sa­mo na još jed­nu klin­ku. Pr­vo al­ko­hol, pa seks, pa dro­ga. Sve je to ra­di­la da bi bi­la s njim. Za­jed­no su „uži­va­li“ u tom mla­da­lač­kom ‘’sve­tom troj­stvu’’ sve dok je ro­di­te­lji ni­su iz­ba­ci­li iz ku­će. Ni­je bri­nu­la, ni­je pu­sti­la ni­jed­nu su­zu. Bi­lo je bri­ga za po­ro­di­cu, jer je zna­la da će ko­nač­no mo­ći da bu­de sa svo­jim vi­te­zom, cr­nim. S ma­lom tor­bom is­pod ru­ke i jed­nim ve­li­kim osmi­je­hom na­šla se is­pred nje­go­vih vra­ta. Kad su se vra­ta otvo­ri­la, na pod je za­jed­no s tor­bom pao i osmi­jeh. Mo­ja dje­voj­či­ca je otr­ča­la niz uli­cu, a iza nje je osta­la po­lu­go­la zbu­nje­na dje­voj­ka na vra­ti­ma. Od ta­da ka­žnja­va se­be. Da me je sa­mo pi­ta­la ka­ko, ja bih joj sve ob­ja­snio. Kao i uvi­jek, po­ja­vio bih joj se u snu i ob­ja­snio ka­ko tre­ba da se po­na­ša i šta tre­ba da ra­di i s kim da se dru­ži, a sa kim ne… Po­li­ti­ka fir­me… ne mo­že­mo da se po­ja­vlju­je­mo dok nas ne po­zo­vu. I pre­sta­la je da me zo­ve zbog nje, zbog de­pre­si­je. A mo­gao sam da je iz­vu­čem kao šar­ga­re­pu iz ze­mlje, la­ga­no, i još da je oči­stim od pr­ljav­šti­ne. Ali ni­sam, jer me ni­je zva­la. Ni­je ni sad ka­sno, ali je za­bo­ra­vi­la ka­ko da pri­ča sa mnom. Lju­di su naj­čud­ni­ja bi­ća. Šef im je omo­gu­ćio sve, čak i da gri­je­še, a oni opet ne mo­gu da spo­zna­ju sre­ću. Od­u­vi­jek ži­ve sa tom pro­kle­tom blo­ka­dom da čim se ne­što do­bro de­si mo­ra da se po­ja­vi i ne­što lo­še da bi se iz­ba­lan­si­ra­lo. To je glu­post, to je sa­mo do­bar mar­ke­tin­ški trik kon­ku­rent­ske fir­me. Kad smo već kod njih, evo po­gle­daj­te ovog nji­ho­vog. Iz­gle­da sko­ro kao čo­vjek, da mo­že da sa­kri­je ro­go­ve bio bi iden­ti­čan. Nje­mu je sto pu­ta lak­še, mo­že da se po­ja­vi kad god po­že­li, mo­že da uti­če na sve, a da ne pi­ta kli­jen­ta, mo­že sve! Po­gle­daj ga mo­lim te ka­kvo mu je odi­je­lo, a tek ci­pe­le od kro­ko­dil­ske ko­že, BO­ŽE! Par­don. I mi smo po­ne­kad lju­bo­mor­ni. Gre­ška u pro­gra­mi­ra­nju, re­kao bih. Ali i ja bih mo­gao bi­ti naj­ljep­še bi­će sa­mo kad bi ona po­vra­ti­la ma­štu... To me i dr­ži u ži­vo­tu, ta na­da ko­ja je i na me­ne pre­šla po­sle ovo­li­ko go­di­na s lju­di­ma. Ona mi je naj­mi­li­ja do­sad. Ni sam ni­sam bio svje­stan ko­li­ko ve­li­ki mo­gu da bu­dem dok me ta ma­la dje­voj­či­ca ni­je pre­tvo­ri­la u di­va. I eto, sje­dim ovj­de i nad­gle­dam ja ka­ko se pro­da­je na ćo­šku. Ko bi re­kao da će čak dov­de da do­đe. Ali, čud­ni su pu­te­vi go­spod­nji. Po­ku­ša­la je da se­bi odu­zme ži­vot par pu­ta. Ali sam je spri­je­čio, jer ni­je svje­sna. Go­to­vo ni­ko od lju­di to ne ra­zu­mi­je. Sva­ko ima pra­vo da odu­zme se­bi ži­vot i ta­ko do­bi­je no­vu šan­su, u no­vom ti­je­lu, u no­vom svi­je­tu, u no­voj di­men­zi­ji, sva­ko ima to pra­vo, osim ako ima an­đe­la ču­va­ra. Po­li­ti­ka pred­u­ze­ća, po­ve­za­ni smo, ako ubi­je se­be ubi­ja i me­ne i ti­me ku­pu­je kar­tu za pa­kao se­bi, a vječ­no ni­šta­vi­lo me­ni. A ja to ne dam! Pre­du­go sam na ze­mlji da bih od­u­stao od lju­di. I go­ri slu­ča­je­vi su se rje­ša­va­li. I ta­ko, ja sje­dim na ovom pro­zo­ru sve dok se ne po­ja­vi ona dje­voj­či­ca u njoj i opet mi da moć da je iz­vu­čem iz ovog pa­kla. Sve do ta­da ću bi­ti ka­nap ko­ji pu­ca, me­tak ko­ji se za­gla­vio u ci­je­vi i tu­pi ži­let.

Pi­še: Ni­ko­la Đur­ko­vić