No­si­ti svo­ju ze­mlju i svoj je­zik, ma gdje da smo po svi­je­tu, usud je od ko­ga ne­ma iz­ba­vlje­nja. Kao što no­si­mo ze­mlju svo­ga ti­je­la, ili, ri­je­či ko­je smo ču­li, pri­je ne­go što smo ih ra­zu­mje­li. Ali to na­sle­đe je ak­tiv­no u na­ma, ne za­to što na­ma je po pri­ro­di naj­bli­že, ne­go što je čo­vje­ku pri­ro­đe­na ne­ka ak­tiv­nost ko­ja na­di­la­zi to pri­rod­no na­sle­đe. Nje­go­šev stih „Čo­vjek ba­čen pod oblač­nu sve­ru...“, na­ja­vlju­je tu ne­pro­zir­nu per­spek­ti­vu - to da čo­vje­ka „ima“ i pre­ko nje­go­vog pri­rod­nog na­sle­đa. To jest, on je du­blji, i ni sa čim se iz svog na­sle­đa ne mo­že srav­ni­ti, i sje­di­ni­ti bez ostat­ka. Uvi­jek osta­je ta otvo­re­nost ka ne­koj vječ­noj - pra­zni­ni, ili pu­no­ći. Ili, ade­kvat­ni­je re­ći, s ob­zi­rom na eg­zi­sten­ci­jal­nu žeđ čo­vje­ko­vu – pra­zni­ni ko­ja že­li (žu­di) da se na­pu­ni. Kod lju­di ko­ji no­se ma­kar i ma­lu žeđ du­ha, ima­ju ne­ku re­zer­vu, ako ne i pre­zir, pre­ma su­vi­še zem­nim am­bi­ci­ja­ma i re­zul­ta­ti­ma... sve to je­de ze­mlja, i za­bo­rav. U sa­vre­me­nom svi­je­tu, do­i­sta, „ni­ko mi­ran, i ni­ko do­vo­ljan“. Kao da se po­ja­ča­va stal­no taj na­pon ka ne­koj ši­roj i du­bljoj ka­ta­stro­fi. Kad zem­no oruž­je stu­pa u „od­bra­nu du­ha“, znak je da su se pri­bli­ži­li da­ni pro­pa­sti. U na­preg­nu­to­sti ko­ja sa­da pul­si­ra ve­ćim di­je­lom svi­je­ta (ko­jeg mi per­ci­pi­ra­mo), uoča­va­ju se oni „igra­či“ ko­ji ima­ju moć da „upra­vlja­ju“ ka­ta­stro­fom, i oni ko­ji su „oki­da­či“ još uvi­jek kon­tro­li­sa­ne ka­ta­stro­fe. Na­rav­no, ni oni ko­ji „upra­vlja­ju“ ka­ta­stro­fom, ne­ma­ju moć nad njom, ima­ju do­ne­kle moć da je od­la­žu, lo­kal­no ak­ti­vi­ra­ju, i ta­ko sni­ze njen stra­šni na­pon.
Ge­o­po­li­tič­ko pre­stro­ja­va­nje svi­je­ta, ko­je se ni­ka­da ne de­ša­va bez ra­ta, pod­ra­zu­mi­je­va žr­tve, i žr­tvo­va­ne. Ve­ći igra­či sa­mi se­bi bi­ra­ju ulo­ge, a ma­njim igra­či­ma u „igri“ se na­me­ću ulo­ge. Ni­ko ih ne pi­ta šta bi že­lje­li, ni­ti ih pi­ta­ju šta mo­gu, a šta ne mo­gu. Ima­ju da igra­ju za­da­ne ulo­ge, bez ika­kve ga­ran­ci­je da će ih pre­ži­vje­ti. Uža­sa­va čo­vje­ka to sa­zna­nje, da će mno­gi (na­ro­di­ći, ze­mlje) u glo­bal­nom su­da­ru i pre­ra­spo­dje­li uti­ca­ja, bi­ti „ur­va­ni“ (pro­pa­šće) kroz ma­le ulo­ge. (Ono što se u po­li­tič­kom žar­go­nu na­zo­va - „pot­ku­su­ri­va­nje“ iz­me­đu ve­li­kih).U po­sled­nje vri­je­me mno­ge ma­le ze­mlje po­ja­ča­no is­ti­ču svo­ju „su­ve­re­nost“ i isto­vre­me­no se gr­če­vi­to hva­ta­ju za ne­ku svjet­sku si­lu (što na­zi­va­ju „in­te­gra­ci­je“), ko­ja im kao obez­bje­ću­je tu su­ve­re­nost. A zbi­va se u stva­ri sa­svim obr­nu­to. Po­ja­ča­na „ver­ba­la­na“ su­ve­re­nost (za unu­tra­šnju upo­tre­bu), je­ste ku­po­vi­na ula­zni­ce u „dru­štvo“ gdje se vi­še ne pod­ra­zu­mi­je­va su­ve­re­nost, ne­go ma­nja ili ve­ća ulo­ga, ko­ju do­dje­lju­je ga­zda ko­ji ima moć da upra­vlja ka­ta­stro­fom. Cr­no­gor­ski voj­ni­ci ko­ji u okvi­ru NA­TO sna­ga uče­stvu­ju, re­ci­mo, u mi­si­ji u Av­ga­ni­sta­nu, sva­ka­ko da ta­mo ne od­la­ze da bi po­ka­za­li pri­mje­re cr­no­gor­skog „čoj­stva i ju­na­štva“, ne­go od­la­ze po za­da­noj ulo­zi, ko­ju im do­dje­lju­je glo­bal­na si­la (Ame­ri­ka), „uprav­ljju­ći“ ka­ta­stro­fom. Nji­ho­va lo­jal­nost ame­rič­koj ko­man­di iz­vo­di se iz lo­jal­no­sti Cr­ne Go­re ame­rič­kom glo­bal­nom su­ve­re­ni­te­tu. Uza­lud­no pod­sje­ća­nje na ame­rič­ko ka­ta­stro­fal­no „upra­vlja­nje“ ka­ta­stro­fom za ovih 25 go­di­na, od Ju­go­sla­vi­je do Bli­skog is­to­ka, zva­nič­nu Cr­nu Go­ru ni naj­ma­nje ne obes­hra­bru­je.
Ali, ka­ri­ka­tu­ral­na cr­no­gor­ska pri­ča o „evro­a­tlant­skim in­te­gra­ci­ja­ma“, ima svo­ju du­bo­ku sjen­ku po­sred Cr­ne Go­re. Te „in­te­gra­ci­je“ su pot­pu­no dez­in­te­gri­sa­le (no­se­ći) na­rod u Cr­noj Go­ri, po­di­je­liv­ši ga po po­la u sve­mu. „Gra­đan­ska Cr­na Go­ra“ je ka­mu­fla­ža tog ras­cje­pa. Ako se ma­lo pa­žlji­vi­je po­gle­da smi­sao „gra­đan­ske Cr­ne Go­re“ u ko­joj ni­je­dan na­rod, kul­tu­ra i vje­ra ne­ma­ju do­mi­na­ci­ju, to je­ste – ti­ha li­kvi­da­ci­ja isto­ri­je Cr­ne Go­re. Is­ti­snu­ti iz osje­ća­nja sa­vre­me­ni­ka oba­ve­zu­ju­će zna­nje da je Cr­na Go­ra stvo­re­na kao dr­ža­va, sa­bor­nim dje­lom jed­nog na­ro­da, ko­ji je kroz vi­še vje­ko­va, ostva­ri­va­njem svo­je na­ci­o­nal­ne slo­bo­de, ostva­rio i svo­ju dr­ža­vu, je­ste smi­šlje­na pro­iz­vod­nja ka­ta­stro­fe u ko­lek­tiv­nom pam­će­nju. Ako sa­da, kroz gra­đan­ski kon­cept, i u du­hu po­sled­njeg re­fe­ren­du­ma za „sa­mo­stal­nost Cr­ne Go­re“ , ni­je­dan na­rod ni­je no­se­ći, da bi bi­li jed­na­ki svi, di­rekt­no je obe­smi­šlje­na isto­ri­ja Cr­ne Go­re, i stvo­ren or­ga­ni­zo­va­ni ha­os u svom na­sle­đu. Po tu ci­je­nu na­pra­vlje­na je „su­ve­re­na i evro­a­tlant­ska Cr­na Go­ra“ ko­ja je is­pu­ni­la sve uslo­ve ko­je od nje tra­ži njen no­vi in­te­gra­tor (NA­TO i EU), i onaj po­sled­nji ko­ji se pod­ra­zu­mi­je­vao, a ko­ji ni­kad ni­je jav­no is­ka­zan - da ra­zo­ri svo­je isto­rij­sko je­zgro. (Ista for­mu­la, kao stva­ra­nje al­ban­ske NA­TO dr­ža­ve na srp­skom Ko­so­vu, i ne­tra­že­nje od Sr­bi­je da to for­ma­lo pri­zna. Do­volj­no je da to pri­zna­je stvar­no!). Ta­ko i Cr­na Go­ra, da bi tran­spa­rent­no po­ka­za­la no­vo „evro­a­tlants­ko ustroj­stvo“, ne tre­ba da ka­že svom na­ro­du da ga je ra­zo­ri­la, i obe­smi­sli­la nje­go­vu isto­ri­ju i kul­tu­ru - do­volj­no je da je to stvar­no uči­ni­la. Oni sa­mo pri­zna­ju re­zul­ta­te. U ovom tek­stu htio sam go­vo­ri­ti o sa­vre­me­noj Tur­skoj i ne­slav­nim igra­ma pred­sjed­ni­ka Er­do­ga­na u kon­tek­stu ge­o­po­li­tič­ke pri­če. Ali to što sam htio re­ći o Tur­skoj, po­mo­glo mi je da go­vo­rim o Cr­noj Go­ri, ko­ja se umi­je­ša­la u mo­je op­ser­va­ci­je po pri­ma­tu je­zi­ka i za­jed­nič­kog ude­sa.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ