Bi­li su pre­go­vo­ri – vlasti i opo­zi­ci­je u Cr­noj Go­ri. S pa­žnjom su pra­će­ni od na­ro­da ko­ji oče­ku­je i tra­ži pro­mje­ne. A uslov pro­mje­na je do­go­vor po­zi­ci­je i opo­zi­ci­je u ne­u­spje­lim raz­go­vo­ri­ma. Ni­ko i ne po­mi­nje na­rod Cr­ne Go­re; i on je po­di­je­ljen. Ili bo­lje re­ći za­va­đen po istom osno­vu. Tač­no se zna gdje se oku­plja­ju oni ko­ji pre­fe­ri­ra­ju sa­da­šnje sta­nje, a gdje oni ko­ji tra­že pro­mje­ne da ma­kar ne bu­de vi­še ova­kvih po­dje­la.
Mje­se­ci­ma tra­ju de­mon­stra­ci­je u Cr­noj Go­ri; nji­hov mo­to su pro­mje­ne. I još ne­što ra­di­kal­ni­je. Ni one ni­su bi­le do­volj­ne da do­đe do oče­ki­va­nog spo­ra­zu­ma. Za­to i ka­že­mo: opet je pa­ta-pa­ta ili sva­ko je ostao na svo­me. Ali ne ta­ko čvr­sto kao do sa­da. Ipak se kre­će – sa­mo što se to obič­nim okom ne vi­di. Do­sta to­ga se de­ša­va o če­mu jav­nost i ne slu­ti. I to je po­li­ti­ka ne sa­mo na­ša u Cr­noj Go­ri. Tek to­li­ko da se zna.
Iz­gle­da da ne­ma vi­še do­go­vo­ra, ni spo­ra­zu­ma, pa se pi­ta­mo da li smo u pra­vu. Mo­žda će nam po­mo­ći do­dat­ni na­por – ana­li­za su­štin­skog sta­nja. Ka­žu da su se ko­plja slo­mi­la oko dva ključ­na pi­ta­nja; ka­ko no­vi­ne pi­šu – osta­la su spor­na pi­ta­nja jav­nog ser­vi­sa (Ra­dio – TV Cr­ne Go­re) i Agen­ci­je za na­ci­o­nal­nu bez­bjed­nost.
Ova po­sled­nja je ozna­če­na kao glav­ni kri­vac za ha­os u Pod­go­ri­ci ok­to­bra pro­šle go­di­ne, ka­da su de­mon­stran­ti go­nje­ni uli­ca­ma kao naj­o­pa­sni­ji te­ro­ri­sti. In­ter­ve­ni­sa­la je i slu­žba Hit­ne po­mo­ći; bi­lo je po­vri­je­đe­nih i sve je to vi­đe­no, ali „te slu­žbe“ ni­ka­ko da pro­na­đu i pro­ce­su­i­ra­ju si­le­dži­je u uni­for­ma­ma. Ni­ko od od­go­vor­nih ni­je po­zvan na od­go­vor­nost. Sa­mo je mi­ni­star pod­nio ostav­ku, ali ne zbog to­ga što su „nje­go­vi“ tu­kli na­rod, već iz sa­svim dru­gih raz­lo­ga. Sva­ka pro­mje­na bi vo­di­la do pu­ne isti­ne o tim de­mon­stra­ci­ja­ma. A slič­nih „de­mon­stra­ci­ja“ je bi­lo si­ja­set. Na­rod oče­ku­je da se sve to osvi­je­tli – ali ne ide, pa ne ide. Na­pro­tiv, ser­vi­ra se uti­sak da su pre­bi­je­ni vi­nov­ni­ci ne­mi­ra u Pod­go­ri­ci – ok­to­bra 2015. go­di­ne. I to či­ni „jav­ni ser­vis“ – mno­go vi­še i „bo­lje“ – ne­go ak­tu­el­na vlast.
Naš jav­ni ser­vis ‘’uljep­šao’’ je na­šu stvar­nost i u mno­gim dru­gim obla­sti­ma, pa i u onim što ži­vot zna­če. Sva­ko­dnev­no uvje­ra­va glad­ne da su si­ti, a ne­za­po­sle­ne da su u rad­nom od­no­su, po­kra­de­ne da ni­su opljač­ka­ni, ot­pu­šte­ne da im se to pri­či­nja­va itd. itd. Ima i dru­gih pi­ta­nja kri­vo pri­ka­za­nih, na pri­mjer, pi­ta­nje de­ba­te u Une­sku o pri­je­mu Ko­so­va u tu or­ga­ni­za­ci­ju, za­vo­đe­nje sank­ci­ja Cr­ne Go­re Ru­si­ji, za­tim o ne­za­po­sle­no­sti i bi­je­di u Cr­noj Go­ri, ko­ja iz go­di­ne u go­di­nu ra­ste. Na dru­goj stra­ni ne oba­vje­šta­va svo­je slu­ša­o­ce i gle­da­o­ce o mno­go če­mu što ži­vot zna­či. Uvje­ra­va svo­je gle­da­o­ce da su ne­pri­ja­te­lji Cr­ne Go­re svi ko­ji ni­su čla­no­vi vla­da­ju­ćih stra­na­ka. Ako bi se sve to bo­lje raz­gr­nu­lo, u ta­kvom po­na­ša­nju jav­nog ser­vi­sa na­šlo bi se do­sta i an­ti­u­stav­nih rad­nji. S ta­kvim jav­nim ser­vi­som – (či­taj RTV Cr­ne Go­re) – „sa­ra­đu­ju“ i lo­kal­ne sta­ni­ce; ima ih bez­ma­lo sva­ka op­šti­na. I oni do­pri­no­se skla­pa­nju i pre­zen­ta­ci­ji kri­ve sli­ke o Cr­noj Go­ri. Za­to je i zbog ovog pi­ta­nja na­stao „kvar na ve­za­ma“. TV ču­va sva­ku vlast. A vlast ču­va svo­ju TV. Ona i do­bi­ja i gu­bi. S njom se i gu­bi i do­bi­ja. Za­to idu za­jed­no – i go­re, i da­lje. Upra­vo za­to TV – ni­je ni jav­ni, ni ser­vis, po­go­to­vo ni­je jav­ni ser­vis gra­đa­na. Od ta­kvog ser­vi­sa – tre­ba po­če­ti pro­mje­ne.
To što je re­la­tiv­no la­ko do­šlo do do­go­vo­ra o „ustu­pa­nju“ opo­zi­ci­ji ne­kih mi­ni­star­skih i dru­gih funk­ci­ja mo­glo bi se pro­tu­ma­či­ti i da lju­di na nji­ma ni­su baš ta­ko sa­mo­stal­ni. Ra­di se po si­ste­mu „ve­ži ko­nja gdje ti ga­zda ka­že!“ Ni­je po­dob­no vla­sti­to raz­mi­šlja­nje i sa­zna­nje. Broj­ni sa­vjet­ni­ci ne sa­vje­tu­ju svo­je še­fo­ve, već im še­fo­vi iz­dik­ti­ra­ju svo­je sta­vo­ve, ko­je sa­vjet­ni­ci sa­mo uob­li­če. Svo­je­vre­me­no sam i sâm bio u slič­noj si­tu­a­ci­ji ko­ja se za­vr­ši­la pi­ta­njem i kon­tra­pi­ta­njem: ‘’Je­sam li ja ov­dje da Vas sa­vje­tu­jem, ili to Vi me­ne sa­vje­tu­je­te ka­ko da ra­dim?!’’ Od­go­vor je bio kra­tak i ja­san: ‘’On­da ćeš po­tra­ži­ti po­sao kod ne­kog dru­gog’’!
To što je la­ko po­stig­nu­ti do­go­vor o ra­znim funk­ci­ja­ma po ver­ti­ka­li i ho­ri­zon­ta­li ni­je do­kaz „do­bre vo­lje“ – blo­ka vla­sti. Re­kao bih da je to po­sle­di­ca sla­bo­sti ovih in­sti­tu­ci­ja. Htio sam re­ći da su one i ta­ko i ta­ko po­pri­lič­no po­slu­šne, na­ro­či­to kad je u pi­ta­nju „cen­tar mo­ći“. Na­rod­ski re­če­no, ni­šta se ne pi­ta­ju, ma ko bio na nji­ho­vom če­lu. Na če­lu je sa­mo je­dan i on je i di­rek­tor i uprav­nik, i pred­sjed­nik – za­vi­sno o ka­kvoj je in­sti­tu­ci­ji ri­ječ. Ma ko ta­mo do­šao, ma­kar on bio i iz sa­da­šnje opo­zi­ci­je – zna se ka­ko mo­ra da ra­di. Za­to je o ovom „se­tu pi­ta­nja“ ta­ko la­ko do­šlo do do­go­vo­ra.
U za­ključ­ku bi va­lja­lo kon­sta­to­va­ti da je, ipak, kroz do­sa­da­šnje pre­go­vo­re do­šlo do iz­vje­snog bo­ljit­ka u od­no­si­ma vlasti i opo­zi­ci­je. Ma­nje in­for­mi­sa­ni to mo­žda ne­će od­mah i la­ko uoči­ti. Te­ško je ra­zu­mje­ti ka­ko do­sa­da­šnja opo­zi­ci­ja pre­la­zi u ta­bor vlasti. A još te­že ka­ko se do­sa­da­šnja vlast od­ri­če tog užit­ka. I da­lje: ana­li­ti­ča­ri će re­ći da je jav­ni ser­vis uvi­jek u ne­či­jim ru­ka­ma. Za­to i ple­di­ra­mo da ga ure­đu­ju struč­ni ka­dro­vi što bi ko­ri­sti­lo i vlasti i opo­zi­ci­ji, a na­ro­či­to broj­nim ko­ri­sni­ci­ma zbog ko­jih je, valj­da, i osno­van – jav­ni ser­vis.
Vlast je omek­ša­la pre­ma opo­zi­ci­ji, a opo­zi­ci­ja je i da­lje osta­la raz­je­di­nje­na u od­no­su na vlasti. Na­ža­lost, u oba­vlje­nim pre­go­vo­ri­ma na­rod je, opet, za­bo­ra­vljen, kao da ga ne­ma! Mo­žda s raz­lo­gom. Pro­bu­di se, na­ro­de. O tvo­joj sud­bi­ni je ri­ječ.


Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić