Autor: Mi­lan Ru­žić


Ju­tros sam se pro­bu­dio pun ne­ka­kvog ina­ta. Valj­da Sr­bi­na sti­gla nje­go­va vjekovna te­ko­vi­na. Ne da mi se od sva­ka­kvih vi­je­sti da se po­šte­no na­smi­jem ovog ju­tra. Je­dan dan je li­la ki­ša i već je po­la ze­mlje pa­ra­li­zo­va­no od­ro­ni­ma, kli­zi­šti­ma i po­pla­va­ma. I ne­ka­ko nam se sve te lo­še stva­ri po­na­vlja­ju po ko zna ko­li­ko pu­ta. Ali eto, od svih tih te­ških da­na, baš da­nas mi je do­ja­di­lo, pa sam ri­je­šio da na pa­pir sta­vim po­je­di­na pi­ta­nja na ko­ja znam da ni­ko od nas ne­će do­bi­ti od­go­vor.
Mo­že li je­dan vje­tar du­nu­ti, ma šta vje­tar, po­vje­ta­rac, a da se ni­šta ne sru­ši, da ni­šta ne za­blo­ki­ra i da svi ra­de ono što su odu­vjek ra­di­li? Da li tre­ba sva­ko­dnev­no da stre­pi­mo da li će­mo bi­ti za­ro­blje­ni u svo­jim gra­do­vi­ma usled ovih naj­pri­rod­ni­jih stva­ri ko­je na te­le­vi­zi­ji na­zi­va­ju „pri­rod­nim ka­ta­stro­fa­ma“? Da li u Sr­bi­ji nor­ma­lan čo­vjek mo­že pri­mi­ti nor­mal­nu pla­tu ka­ko bi naj­nor­mal­ni­je pre­hra­nji­vao svo­ju po­ro­di­cu? Ima li ne­ko­ga ko će sank­ci­o­ni­sa­ti ne­u­kus i ne­kul­tu­ru u ovoj na­šoj sre­di­ni, a pod­sta­ći kul­tu­ru? Po­sto­ji li bar je­dan ko­ji će se iz­bo­ri­ti da se ne­što zna­čaj­no do­go­di da­nas u Sr­bi­ji? Mo­že li da pro­đe bar je­dan dan bez tog NA­TO-a? Ima li usta ko­ja da­nas ne­će spo­me­nu­ti mi­gran­te, ru­te, ga­so­vo­de, te­ro­ri­zam i bo­le­sti? Mo­že li se na­ći ne­ko ko će re­ći ne­što li­je­po? Si­ri­ja, Li­bi­ja, Tur­ska, Ame­ri­ka, sve su to „na­še“ stva­ri, a o Ko­so­vu ni­ko ni ri­je­či! Šta je sa lju­di­ma? Šta je sa ži­vo­tom? Pa je li ži­vot dnev­na štam­pa? Mo­že li se ži­vo­tom na­zva­ti ova je­za ko­ja pro­ži­ma či­tav svi­jet? Šta je po­sto­ja­nje, od­no­sno smi­sao ži­vo­ta? – to je vje­či­to pi­ta­nje. Ni­ko na to pi­ta­nje ne­ma ade­kva­tan od­go­vor, ali si­gu­ran sam da tr­ča­nje za EU, za ne­ka­kvim fon­do­vi­ma i to­me slič­no ni­je ni dio tog pra­vog od­go­vo­ra na ovo pi­ta­nje. Ka­kva je to lo­gi­ka da je ne­ko­li­ko ge­ne­ra­ci­ja osu­đe­no da ži­vi kao u lo­go­ru ka­ko bi se za 200 go­di­na ži­vje­lo bo­lje? Šta se to de­ša­va sa mo­zgom? Gdje je oti­šao? Sva­ko­dnev­no se oko nas vr­te pi­ta­nja: Znaš li šta je bi­lo? Znaš li ko je uhap­šen? znaš li ko je po­gi­nuo? Za­što bi sva­kog ži­vog stvo­ra to in­te­re­so­va­lo u sva­kom mi­nu­tu? Gdje su osmje­si? Gdje je po­zdrav? Gdje je raz­go­vor, lju­di dra­gi, ogre­zli u ti­ši­ni i za­tvo­re­ni u dis­ple­ji­ma va­ših te­le­fo­na? Iza­đi­te iz te­le­vi­zo­ra i po­gle­daj­te oko se­be.
Za­što ni­ko ne po­sta­vi pi­ta­nje: Šta je tvo­ja baj­ka? Evo ja bih znao šta je mo­ja. Mo­ja baj­ka je pri­sto­jan ži­vot is­pu­njen kul­tu­rom. Moj ide­a­lan dan je dan pra­zan sen­za­ci­ja­ma. Moj ide­a­lan na­slov ne po­či­nje svim ve­li­kim i bol­di­ra­nim slo­vi­ma ko­ja go­vo­re: BI­ZAR­NO, ŠO­KANT­NO, SKAN­DA­LO­ZNO, EKS­KLU­ZIV­NO, DA NE PO­VJE­RU­JEŠ i to­me slič­no. Mo­je vi­je­sti u no­vi­na­ma su vi­je­sti sa mar­gi­ne u ko­ji­ma ću sa­zna­ti ne­što no­vo. Ide­a­lan se­kund je onaj bez po­li­ti­ke. Ide­a­lan mi­nut je onaj uz mu­zi­ku. Ide­al­ni sa­ti su oni uz knji­ge. Ide­a­lan dan je onaj pro­ve­den u pri­ro­di. U mo­joj baj­ci mje­sto mo­gu na­ći sa­mo li­je­pe stva­ri. Na­rav­no, baj­ka ni­je baj­ka ako ne­ma za­plet i taj ne­ga­tiv­ni dio. Ali, te pre­pre­ke valj­da slu­že da bi nas Bog is­ku­ša­vao i da bi­smo ih mi pre­šli što fu­ri­o­zni­je. Ta­ko će­mo Mu oprav­da­ti na­še po­sto­ja­nje i ulo­gu na ovom svi­je­tu. Ne­ki ka­žu da baj­ke ne po­sto­je, ali za njih sma­tram da su sa­mo lju­štu­re od lju­di. Ko u svo­joj gla­vi ne­ma baj­ku u ko­ju vje­ru­je, taj ne­ma ni­šta. Taj je onaj što osta­le tru­je ko­je­ka­kvim vi­je­sti­ma iz cr­ne hro­ni­ke. Evo ju­tros, mo­ja je baj­ka po­lju­lja­na, ali sa­mo na mo­me­nat. Znam da će se ona po­sle pro­si­pa­nja ovih slo­va na pa­pir vra­ti­ti u svo­je gni­je­zdo.
Me­đu­tim, stvar­no me bri­ne šta će dru­gi Sr­bi ra­di­ti ako ih na sva­kom ko­ra­ku, na sva­koj sta­ni­ci, na sva­kom pu­tu i u sva­koj ku­ći če­ka­ju sa­mo one naj­go­re vije­sti i ne­ka­kva pa­ni­ka ko­ja je če­sto i bez­raz­lo­žna. Ako po­sto­je lju­di ko­ji su sreć­ni sa­mo zbog to­ga što po­sto­je, on­da to mo­že da ura­di sva­ko. Me­ni ni­je po­treb­no de­set pu­to­va­nja u ino­stran­stvo go­di­šnje. Ni­je mi po­treb­no da ču­jem ko je po­bi­je­dio u tim ri­ja­li­ti pro­gra­mi­ma. Ne in­te­re­su­je me ko je sa kim u ko­a­li­ci­ji. Ne ti­če me se ko­li­ko pa­ra ima­ju naj­bo­ga­ti­ji lju­di na svi­je­tu. Ne bri­nem ja bri­ge lju­di ko­ji umi­šlja­ju da ih ima­ju. Me­ne bri­nu nov­ci ulo­že­ni u glu­post, a odr­ža­va­nje pa­me­ti je na apa­ra­ti­ma. Ne tre­ba mi luk­su­zan auto i de­set že­na. Ne svi­đa mi se ide­ja o to­me da stal­no bu­dem pred ka­me­ra­ma. Me­ne in­te­re­su­je Sr­bi­ja, ali in­te­re­su­je me i svi­jet. Taj svi­jet ko­ji me­ne in­te­re­su­je je svi­jet u ko­jem će­mo raz­mje­nji­va­ti is­ku­stva, osmje­he i sti­ca­ti pri­ja­te­lje. Što se Sr­bi­je ti­če, ona me naj­vi­še in­te­re­su­je jer mi je to ku­ća, ze­mlja, otadž­bi­na. In­te­re­su­je me da li će ika­da do­ći dan da je pro­sje­čan Sr­bin sre­ćan? U in­te­re­su mi je da moj na­rod što ma­nje pa­ti.
Kad na­i­đe taj je­dan dan bez cr­nih vi­je­sti i bez ne­bit­nih lju­di ko­ji su mo­ju ze­mlju za­vi­li u cr­no i još uvjek to ra­de, taj dan će mo­ja baj­ka oži­vje­ti u pot­pu­no­sti. A Sr­bi­ja svo­ju baj­ku ne mo­že do­ži­vje­ti ako joj u to­me ne po­mog­ne njen na­rod, iz ko­jeg će sva­ko po­na­o­sob ži­vje­ti ne­ku svo­ju baj­ku. I evo, dok na­po­lju i da­lje li­je ki­ša, vo­do­sta­ji ra­stu, me­ne po­no­vo mo­re mi­sli o po­pla­va­ma i ha­o­su ko­ji mo­že da na­sta­ne usled ogrom­ne vo­de, ali me tje­ši to što Bog gle­da ka­ko će ko iz ha­o­sa vas­kr­snu­ti. U vo­du smo pri kr­šte­nju spu­šte­ni, pa ko iza­đe, iza­ći će opran od gri­je­ha. Sje­ti­mo se sa­mo da sve to ne­ko od­o­zgo gle­da i po­ka­ži­mo Mu da smo za­slu­ži­li ovaj ži­vot i ovu ze­mlju ta­ko što će­mo pre­pre­ke pre­sko­či­ti i ne­bit­no oda­gna­ti. Osta­vi­mo sve dru­go i po­gle­daj­mo na ne­ko vri­je­me se­be ne bi­smo li vi­dje­li ima li i u na­šoj ze­mlji ma­te­ri­ja­la za sre­ću. Evo ja i usled ovog ju­tro­šnjeg šo­ka i ina­ta vej­ru­jem da ima, a vi ka­ko ho­će­te ili što naj­če­šće bi­va, ka­ko vam dru­gi ka­žu.www.iskra.co