Vi­jest o oslo­bo­đe­nju Vo­ji­sla­va Še­še­lja na jav­noj sce­ni re­gi­o­na od­jek­nu­la je kao sli­ka u is­kri­vlje­nom ogle­da­lu vi­je­sti o pre­su­di Ra­do­va­nu Ka­ra­dži­ću. Ne­dje­lju da­na na­kon pr­ve pre­su­de ulo­ge su se pro­mi­je­ni­le, pa sa­da Za­greb i Sa­ra­je­vo (i nji­ho­ve ide­o­lo­ške is­po­sta­ve u srp­skim me­di­ji­ma i NVO) na­glas ja­u­ču zbog „iz­vi­to­pe­re­ne ha­ške prav­de“ i „po­li­tič­ke od­lu­ke“, dok se u Sr­bi­ji na­glas uz­vi­ku­je o (naj­zad) „zrn­cu prav­de“ za (bar) jed­nog od srp­skih op­tu­že­ni­ka. Na­rav­no, ne­ma ni­ka­kve sum­nje da je op­tu­žni­ca pro­tiv Še­še­lja bi­la je­dan pra­zan i po­li­ti­kant­ski do­ku­ment, za­sno­van vi­še na mi­tu o Vo­ji­sla­vu Še­še­lju ko­ji je bri­žlji­vo nje­go­va­la mu­sli­man­ska i hr­vat­ska štam­pa, ne­go na re­al­nom učin­ku li­de­ra ra­di­ka­la na po­li­tič­ka i rat­na dej­stva de­ve­de­se­tih. To, me­đu­tim, ra­ni­je ni­je spre­ča­va­lo Hag da po istim ta­kvim op­tu­žni­ca­ma osu­di niz srp­skih po­li­tič­kih vo­đa (i ni­jed­nog po­li­tič­kog vo­đu dru­gih na­ro­da u kon­flik­tu), kao i niz srp­skih ge­ne­ra­la, od ko­jih je za mno­ge je­di­ni zlo­čin bio bri­ljan­tan re­zul­tat i he­roj­sko dr­ža­nje ko­je su po­ka­za­li u od­bra­ni SR Ju­go­sla­vi­je od ne­le­gal­ne agre­si­je NA­TO. To je pro­blem s mon­ti­ra­nim su­do­vi­ma – oni mo­gu da osu­de bi­lo ko­ga za bi­lo šta, i Še­še­lje­vo oslo­ba­đa­nje je da­nas jed­na­ko ar­bi­trar­no, pro­iz­volj­no, i mo­ral­no i po­li­tič­ki ni­štav­no, ko­li­ko i osu­da Ka­ra­dži­ća pri­je ne­dje­lju da­na.
Na­rav­no, u uslo­vi­ma ka­da jed­na po­li­tič­ka in­sti­tu­ci­ja po­put Ha­ga svo­je od­lu­ke do­no­si is­klju­či­vo na osno­vu svo­je po­li­tič­ke i ide­o­lo­ške agen­de, pri­rod­no se po­sta­vlja pi­ta­nje „šta oni do­bi­ja­ju oslo­ba­đa­njem Še­še­lja“? Mo­gli su ga, bez sum­nje, osu­di­ti i na do­ži­vot­nu ro­bi­ju, i ta pre­su­da ne bi bi­la ni­šta ma­nje osno­va­na ne­go pre­su­de Ka­ra­dži­ću, Kra­ji­šni­ku, Ša­i­no­vi­ću ili ge­ne­ra­lu La­za­re­vi­ću. Od­go­vor na ovo pi­ta­nje ni­je lak, ali se, ne uzi­ma­ju­ći u ob­zir dnev­no­po­li­tič­ke špe­ku­la­ci­je, mo­že pod­vu­ći ne­ko­li­ko ključ­nih mo­me­na­ta. Pr­vo, su­đe­nje Še­še­lju je bi­lo čak i ve­ća prav­na i po­li­tič­ka smi­ju­ri­ja ne­go što smo na­vi­kli od Ha­škog tri­bu­na­la. Za­i­sta, li­de­ru ra­di­ka­la mo­ra se pri­zna­ti za­slu­ga da je to­kom svo­je od­bra­ne ve­o­ma vje­što iz­ba­cio u pr­vi plan sve one du­bin­ske ma­ne ove in­sti­tu­ci­je, ko­je su se sa ma­nje ili vi­še uspje­ha gu­ra­le pod te­pih u dru­gim pro­ce­si­ma – ja­va­šluk, ne­kom­pe­tent­nost, ne­pro­fe­si­o­na­li­zam, po­li­ti­kan­stvo, ide­o­lo­gi­zo­va­nost i gru­bu pri­stra­snost, da ne go­vo­ri­mo o ni­zu či­sto prav­nih ne­lo­gič­no­sti i ap­sur­da o ko­ji­ma su lju­di iz prav­nič­ke stru­ke do sa­da ne­bro­je­no pu­ta go­vo­ri­li. U tom smi­slu, po­li­ti­kant­ska pri­ro­da pro­ce­sa pro­tiv Še­še­lja bi­la je to­li­ko oči­gled­na da su je vi­dje­li prak­tič­no svi, osim ostra­šće­nih „ha­ških na­vi­ja­ča“ u Sa­ra­je­vu, Za­gre­bu i be­o­grad­skom „Kru­gu dvoj­ke“.
Uto­li­ko je oslo­ba­đa­nje Še­še­lja po­slu­ži­lo kao ide­a­lan po­vod da se „ubla­ži šok“ u srp­skoj jav­no­sti ne sa­mo zbog osu­de pr­vog pred­sjed­ni­ka Re­pu­bli­ke Srp­ske na 40 go­di­na u za­tvo­ru, već i zbog ku­di­ka­mo skan­da­lo­zni­jih ide­o­lo­ških ocje­na da je po­kolj u Sre­bre­ni­ci pred­sta­vljao „ge­no­cid“, a srp­sko uče­šće u ra­tu – „udru­že­ni zlo­či­nač­ki po­du­hvat“. Na­rav­no, ilu­zor­no je oče­ki­va­ti da se pre­su­dom Še­še­lju (po­go­to­vo po­sle ona­ko skan­da­lo­znog pro­ce­sa) Hag mo­že opra­ti od ocje­ne da je ri­ječ o či­sto po­li­tič­koj in­sti­tu­ci­ji či­ji je osnov­ni cilj da na­met­ne jed­nu isto­rij­sku pa­ra­dig­mu, u skla­du sa ko­jom Sr­bi tre­ba da do­bi­ju ulo­gu „su­ro­gat na­ci­sta“ i „Dru­gog“ na ko­me se ute­me­lju­je iden­ti­tet no­ve „uje­di­nje­ne Evro­pe“ pod ame­rič­kim voj­nim, eko­nom­skim i po­li­tič­kim ki­šo­bra­nom. O to­me ma­nje-vi­še po­sto­ji ne­dvo­smi­slen kon­sen­zus na srp­skoj jav­noj sce­ni sa obje stra­ne Dri­ne, i čak u do­broj mje­ri i na pro­za­pad­nom di­je­lu po­li­tič­kog spek­tra. Ali bez ob­zi­ra na to, ova pre­su­da da­je bes­kra­jan ma­ne­var­ski pro­stor za gu­ra­nje pre­su­de Ka­ra­dži­ću u dru­gi plan i spi­no­va­nje ove ar­bi­trar­ne po­li­tič­ke od­lu­ke kao do­ka­za „da se mi­je­nja od­nos Za­pa­da pre­ma Sr­bi­ma“, od­no­sno da „vla­da po­ve­ća­va rej­ting Sr­bi­je u svi­je­tu“. U pi­ta­nju je pro­pa­gan­da krat­kog da­ha, ali u srp­skom jav­nom mnje­nju ko­je i ta­ko ži­vi „od da­nas do su­tra“, u sta­nju vje­či­te per­cep­tiv­ne svi­je­sti, i to je do­volj­no da se na­ne­se zna­čaj­na po­li­tič­ka šte­ta, i otu­pi oštri­ca an­ti­za­pad­ne kri­ti­ke – bar do kra­ja ovog iz­bor­nog ci­klu­sa. Isto­vre­me­no, ne smi­je se iz­gu­bi­ti iz vi­da i ono naj­va­žni­je, a to je da se Hag svo­jim do­sa­da­šnjim dje­lo­va­njem po­ka­zao kao su­šta su­prot­nost ono­ga što bi tre­ba­lo da pred­sta­vlja – ne­za­vi­sne me­đu­na­rod­ne in­sti­tu­ci­je ko­ja bi tre­ba­lo da obez­bi­je­di „prav­du i po­mi­re­nje“ za za­va­đe­ne na­ro­de Bal­ka­na. Da u ha­šku prav­du ne vje­ru­je ni­ko, mo­že se vi­dje­ti na osno­vu hi­ste­rič­nih re­ak­ci­ja Sa­ra­je­va i Za­gre­ba na oslo­ba­đa­nje Še­še­lja, kao i na či­nje­ni­cu da je Ka­ra­džić osu­đen na „sa­mo 40 go­di­na“, baš kao što sva­ka no­va ha­ška pre­su­da bez iz­u­zet­ka do­vo­di do to­ga da se ko­li­ko-to­li­ko pri­stoj­ni me­đu­dr­žav­ni od­no­si u re­gi­o­nu mje­se­ci­ma iz­ba­cu­ju iz ko­lo­sje­ka, a ta­blo­i­di­zo­va­na štam­pa na svim stra­na­ma pa­da u šo­vi­ni­stič­ki trans ko­ji se mo­že po­re­di­ti i s mrač­ni­jim rat­nim vre­me­ni­ma.
A to je upra­vo osnov­na funk­ci­ja Ha­škog tri­bu­na­la – ne da do­pri­no­si „po­mi­re­nju“, već da upor­no i kon­ti­nu­i­ra­no pod­gri­ja­va po­do­zre­nje i ti­nja­ju­ći kon­flikt u re­gi­o­nu, da stal­no pod­sje­ća na­ro­de Bal­ka­na na opa­snost od „onih dru­gih“ (ko­ji se ra­du­ju na­šoj ne­sre­ći, li­ku­ju nad na­šim žr­tva­ma, i tra­že gla­ve na ko­cu na­ših „he­ro­ja“), kao i na neo­p­hod­nost stal­nog pri­su­stva sta­ra­te­lja, po­li­caj­ca i Ve­li­kog bra­ta iz EU i NA­TO, ko­ji „je­di­ni ko­ji mo­že da nam ga­ran­tu­je bez­bjed­nost“ dok smo „sa svih stra­na okru­že­ni ne­pri­ja­te­lji­ma“. I dok Ha­ški tri­bu­nal di­že pra­ši­nu, gu­ra­ju­ći ne­pre­sta­no re­gi­o­nal­ne po­li­ti­ča­re u „kon­tro­li­sa­no pri­rod­no sta­nje“ u ko­me na bez­bje­dan i po­li­tič­ki bez­o­pa­san na­čin mo­gu svo­jim iz­glad­nje­lim elek­to­ra­ti­ma da do­ka­zu­ju sop­stve­ni pa­tri­o­ti­zam, iza dim­ne za­vje­se spro­vo­di se ti­ha ko­lo­ni­za­ci­ja Bal­ka­na, od ko­je i Sr­bi­ja, i Hr­vat­ska, i Bo­sna tr­pe ne­u­po­re­di­vo ve­ću šte­tu, ne­go što su u sta­nju da na­ne­su jed­na dru­goj. Pre­su­da Še­še­lju nam je po­ka­za­la da je za odr­ža­va­nje ovog sta­tu­sa re­gi­o­nal­nog „pri­rod­nog sta­nja“ i „vje­či­tog ra­ta“ pot­pu­no sve­jed­no da li je ne­ko osu­đen ili oslo­bo­đen. Re­ak­ci­je štam­pe i jav­no­sti u Sa­ra­je­vu, Za­gre­bu i Be­o­gra­du je­dva da se raz­li­ku­ju u slu­ča­je­vi­ma Ka­ra­dži­ća i Še­še­lja, jer ko­rup­ci­ja, ja­va­šluk i stra­šna ne­kom­pe­ten­ci­ja jed­nog na­dri­su­da ne­ka­ko uvi­jek za­vr­še u dru­gom pla­nu da bi otvo­ri­li pro­stor za sta­re i iz­an­đa­le et­nič­ke uvre­de i pre­ba­ci­va­nje kri­vi­ce „na one dru­ge“. A pra­vi kriv­ci? Čel­ni­ci­ma NA­TO i rat­nim hu­ška­či­ma iz me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce i da­lje ne­ma ko da su­di, iako je nji­ho­va moć i uti­caj u ra­to­vi­ma de­ve­de­se­tih bi­la ne­u­po­re­di­vo ve­ća od Še­še­lje­ve, Ka­ra­dži­će­ve, pa čak i Mi­lo­še­vi­će­ve.
Za­to Sr­bi­ja, Srp­ska i srp­ski na­rod ni po ko­ju ci­je­nu ne smi­ju da pri­sta­nu na ulo­gu ko­ju im je na­mi­je­nio Ha­ški tri­bu­nal, i ko­ji ih u nju jed­na­ko gu­ra svo­jim osu­đu­ju­ćim, i oslo­ba­đa­ju­ćim pre­su­da­ma. Ot­por ovim ma­ni­pu­la­ci­ja­ma, i dis­kva­li­fi­ko­va­nje Ha­škog su­da i slič­nih in­sti­tu­ci­ja la­žne „me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce“, čak i ta­da ka­da nam one na­iz­gled „ba­ca­ju ko­sku“ i „ra­de na na­šu ko­rist“, ne sa­mo da je neo­p­ho­dan za po­li­tič­ki i fi­zič­ki op­sta­nak srp­skog na­ro­da na Bal­ka­nu, ne­go je i je­di­ni put da se i Sr­bi­ja, i Srp­ska, i re­gi­on (uklju­ču­ju­ći na­še ne­volj­ne kom­ši­je i „biv­šu bra­ću“), iz­vu­ku iz spi­ra­le neo­ko­lo­ni­ja­li­zma i uzmu vla­sti­tu po­li­tič­ku sud­bi­nu u svo­je ru­ke.
No­va srp­ska po­li­tič­ka mi­sao

Autor: Ni­ko­la Ta­na­sić