Te, sa­da već dav­ne 1997 - ka­da ste se vi ro­di­li - imao sam dva­de­set i tri go­di­ne. Bio sam stu­dent če­tvr­te go­di­ne fa­kul­te­ta. Na­ža­lost, mo­ji vr­šnja­ci su ve­ći­nom, ko­joj i sâm pri­pa­dam, po­sta­li ro­di­te­lji tek de­ce­ni­ju ka­sni­je. Ta­da su me kan­di­do­va­li za stu­den­ta pro­rek­to­ra Be­o­grad­skog uni­ver­zi­te­ta. Od­bio sam kan­di­da­tu­ru, iona­ko ne bih bio po­tvr­đen. Iako ni­ka­da ni­sam bio kri­vič­no go­njen, ni u za­tvo­ru, ni u pri­tvo­ru, ni­sam imao auto­mo­bil, ni stan, ni pred­u­ze­će, ni ra­čun u ban­ci... Mi­lo­še­vi­ćev re­žim me je u no­vi­na­ma na­zi­vao lo­po­vom. Upr­kos či­nje­ni­ci da sam, za raz­li­ku od Mar­ka Mi­lo­še­vi­ća, ne­što ra­ni­je bio voj­nik na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, tvr­di­li su da sam „no­vi Vuk Bran­ko­vić“. Za­ču­do, ka­sni­je sam sa­znao da me je re­žim­ski sud u to vri­je­me već go­di­nu da­na dr­žao na mje­ra­ma kao „srp­skog eks­tre­mi­stu i te­ro­ri­stu“. Tri go­di­ne sam bio pod is­tra­gom, a o to­me ni­sam znao ni­šta. Op­tu­žni­ca je po­vu­če­na pri­je ne­go što je re­žim pao, ostao je sa­mo tro­šak is­tra­ge – mo­gli su, da su taj sil­ni no­vac ra­zum­no in­ve­sti­ra­li, da otvo­re jed­no no­vo rad­no mje­sto u in­du­stri­ji...
Mo­je po­ko­lje­nje se ni­je baš mno­go do­bro po­ka­za­lo. Tač­no je da smo go­di­nu da­na pri­je ro­đe­nja mla­dih ju­na­ka iz Da­ni­lov­gra­da po­di­gli naj­du­go­traj­ni­ji pro­test u isto­ri­ji bal­kan­skih uni­ver­zi­te­ta. Isti­na je da smo ta­da po­bi­je­di­li. Tač­no je i da nas je, u vri­je­me ka­da je Mi­lo­še­vić slu­žio Ame­ri­kan­ci­ma, a opo­zi­ci­ja bi­la raz­bi­je­na, u ve­li­koj ve­ći­ni mo­ti­vi­sa­lo ro­do­lju­blje i mu­če­nič­ka Srp­ska Kra­ji­na... Ali je ta­ko­đe či­nje­ni­ca i da smo se po­slije po­di­je­li­li. Da se pri­sto­jan svi­jet me­đu na­ma ne­ka­ko ku­kav­no i tu­pa­vo raz­o­ča­rao i de­pri­mi­rao, a ološ se po­di­je­li­la po ra­znim stran­ka­ma. Naj­va­žni­ji, naj­u­ti­caj­ni­ji... na­pu­sti­li su srp­stvo, za­bo­ra­vi­li Sve­to­sav­sku him­nu, pri­mi­li no­vac od slu­žbi, po­kre­nu­li ba­nal­ni „Ot­por“, ne­ki su po­sle ušli u ko­rup­ci­ju, dru­gi u iz­da­ju. Da ni­je bi­lo jed­nog od na­ših vo­đa, jed­na par­ti­ja ko­ja či­ta­vu jed­nu srp­sku ze­mlju sma­tra ge­no­cid­nom ni­ka­da ne bi ušla u Na­rod­nu skup­šti­nu i ta­ko uvri­je­di­la i, u ne­ga­tiv­nom smi­slu, uči­ni­la po­seb­nim na­rod Sr­bi­je... Jer šo­vi­ni­sta i zlo­či­na­ca ima u svim na­ro­di­ma pa na­rav­no i u na­šem, ali u či­ta­voj Evro­pi auto­šo­vi­ni­sta (i to par­la­men­tar­nih) ima sa­mo me­đu Sr­bi­ma.
Mo­ja ge­ne­ra­ci­ja je la­ko do­šla do nov­ca, mo­ći i vla­sti... To nam se i osve­ti­lo. U mo­je vri­je­me je la­ko bi­lo bi­ti hra­bar... Po­šten čo­vjek ni­je imao mno­go iz­bo­ra. Ti­ra­ni su bi­li pod san­ki­ja­ma – uzi­ma­li su, a ne di­je­li­li no­vac. Agre­so­ri, te fa­ši­stič­ke ku­ka­vi­ce, bi­li su da­le­ko, od­no­sno vi­so­ko... Ta­da su ubi­ja­li fi­zič­ki, a ne du­hov­no... Da­nas, u vri­je­me ka­da su ra­to­vi iza nas i ka­da su nas SAD i sa­ve­zni­ci po­ra­zi­li po­mo­ću na­ših sla­bo­sti, da­nas je te­ško bi­ti mo­ra­lan, do­sle­dan, čo­vje­ko­lju­biv i do­sto­jan­stven... Po­seb­no iz­van gra­ni­ca Sr­bi­je. Ta­mo gdje je do­volj­no pro­mi­je­ni­ti jed­nu ru­bri­ku pri­li­kom po­pi­sa i smje­sta za šest pu­ta po­ve­ća­te šan­se da se za­po­sli­te u dr­žav­nim struk­tu­ra­ma... Ka­da sa­mo jed­na stra­na ro­bi­ja zbog stvar­nih i na­vod­nih zlo­či­na. Sa­mo je­dan na­rod, na­bi­je­đen da je bio im­pe­ri­ja­lan i agre­sor­ski. Sa­mo nje­go­va kul­tu­ra kon­ta­mi­ni­ra­na. Ka­da je do­zvo­lje­no da sa­mo vo­đa­ma jed­nog na­ro­da dr­žav­ni sa­vjet­nik stra­ne dr­ža­ve i do­ma­ći knji­žev­nik na vi­so­kom po­lo­ža­ju že­le ili ma­kar prav­da­ju no­vi 11. sep­tem­bar...
Te­ško je bi­ti slo­bo­do­lju­biv, hra­bar, pra­ve­dan i hu­man u da­na­šnjoj Cr­noj Go­ri. Ze­mlji u ko­joj se se­dam­de­set go­di­na ni­šta ne mije­nja. Gdje ca­ru­je ista oli­gar­hi­ja i dr­ži sve za­ko­ni­te i ne­za­ko­ni­te sfe­re dru­štve­nog po­sto­ja­nja. Ma­loj sre­di­ni ve­li­ke ti­ra­ni­je... Ali, upra­vo u naj­te­žim pri­li­ka­ma i naj­go­rim vre­me­ni­ma sta­sa­va­ju i naj­bo­lji lju­di. U gra­du u ko­me su Sr­bi u ko­mu­ni­zmu po pr­vi put u svo­joj isto­ri­ji po­sta­li ma­nji­na. U gim­na­zi­ji ko­ja no­si ime naj­ve­ćeg srp­skog pje­sni­ka i ve­li­kog vla­da­ra Pe­tra Dru­gog Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša, vla­di­ke Ra­da. Zar je na­rod ko­ga tje­ra­ju da za­bo­ra­vi svo­ga Ho­me­ra i Ver­gi­li­ja za­slu­žio ma­nje ne­go da ge­ne­ra­ci­ja mla­dih Par­si­fa­la, u ško­li sve­tog ime­na, bu­de ona iskra ko­ju sva­ki udar ko­nač­no na­đe u ka­me­nu?
Uče­ni­ci gim­na­zi­je u Da­ni­lov­gra­du su na dan na­pa­da NA­TO na srp­ski na­rod iz 1999. is­ko­ri­sti­li usta­vom za­ga­ran­to­va­no pra­vo i po­ka­za­li ljud­skost, ro­do­lju­blje i sa­mi­lost. Bi­će zbog to­ga po­zva­ni na od­go­vor­nost. Zbog si­re­ne i pa­pir­nih avi­o­na... A Đu­ka­no­vi­će­vi pri­ja­te­lji su ih, ka­da su ima­li sve­ga dvi­je go­di­ne, nad­li­je­ta­li pra­vim avi­o­ni­ma i bom­bar­do­va­li ih a še­sna­e­sto­ro ci­vi­la - me­đu ko­ji­ma i nji­ho­vih vr­šnja­ka - u Cr­noj Go­ri i ubi­li. Da je ni­je ubi­la du­šman­ska ra­ke­ta, sa­da bi u nji­hov raz­red ne­gdje u Be­o­gra­du išla i ma­la Mi­li­ca Ra­kić. Di­je­te ubi­je­no na no­ši.
Da li stvar­no ne­ko mi­sli da na­ši mo­der­ni Obi­li­ći i vi­le Ra­vi­joj­le mo­gu da za­vi­se od zlo­vo­lje tu­đin­ske udvo­ri­ce ka­kav je Mi­lo Đu­ka­no­vić? Mi­sli­te li da će nam se ikad po­no­vi­ti nik­šić­ki pro­fe­so­ri ko­je je bi­jed­na srp­ska vla­da osta­vi­la? Sr­bi­ja je da­nas sla­ba, ali je srp­ski na­rod ustao... Ne­ma­mo ra­ke­te i no­sa­če avi­o­na, ali njih su već obe­smi­sli­li i obez­vri­je­di­li ame­rič­ki biv­ši sti­pen­di­sti iz Al-Ka­i­de i „Islam­ske dr­ža­ve“. Ne­ma­mo slu­žbe ko­je mo­gu da upro­pa­ste ge­ne­ra­ci­je... Ali i ova­kvi sla­bi i ugro­že­ni ima­mo omla­di­nu... Sna­žnu, no­vu, spo­sob­nu, hra­bru... Ne­pot­ku­pljiv(ij)u. Ne­ke ge­ne­ra­ci­je su nam ko­rum­pi­ra­li, do­ći će no­ve, na op­šte iz­ne­na­đe­nje, ona­kve ka­kva je bi­la ko­sov­ska, vla­di­ke Da­ni­la, Ka­ra­đor­đe­va, Mi­ši­će­va, Da­ko­vi­će­va... Po­ko­lje­nja ko­me pri­pa­da­ju go­spo­da Vla­di­mir Vu­ko­vić, M. B. (ma­lo­ljet­ni), Jo­van La­za­re­vić, Jan­ko Sto­jo­vić, Dra­go­slav No­vo­vić i Du­šan Mar­ko­vić.
(Autor je isto­ri­čar i
do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)

Pi­še: Če­do­mir An­tić