La­ko ja to rje­ša­vam. Jer, ne rje­ša­vam ja sam. Rje­ša­va se kroz me­ne. Rje­ša­va ne­ko ko mo­že da rje­ša­va. Rje­ša­va se bo­lje ne­go što sam mo­gao i za­mi­sli­ti. Na­šao sam se na nje­go­vom og­nje­nom uda­ru.
Šta da ka­žem či­ta­o­cu po­sli­je ovih ri­je­či? Da ne či­ta da­lje jer se ni­šta ne ra­zu­mi­je? Ali, sa­mo da do­dam jed­nu vi­dlji­vu isti­nu. Sva­ki či­ta­lac je oku­pi­ran tri­vi­jal­nom stvar­no­šću, ko­ja po­ni­ža­va nje­gov um. Naj­vi­še od to­ga je „pro­sto ko pa­sulj“, a sve za­jed­no pra­vi od ovog svi­je­ta ne­pod­no­šljiv ap­surd.
Ja se ne za­ni­mam baj­ka­ma, ipak. Mo­žda su ma­lo baj­ko­vi­ti i ži­vo­pi­sni uda­ri či­ja sam omi­lje­na me­ta po­stao. Mu­nja sa­si­pa mno­go og­nja. Za­to ova­ko pi­šem – vi­še ne­ja­sno ne­go ja­sno. Za­svi­je­tli slo­vo u mra­ku. Ali sad se sje­tih jed­nog Šek­spi­ro­vog sti­ha, ko­ji je re­pli­ka na Ofe­li­ji­no lu­di­lo: „Ove lu­di­lo nam go­vo­ri vi­še ne­go ika­kva mu­drost“.
Dva raz­lo­ga po­vu­kla su me u sa­mo­ću, sko­ro iz­van svi­je­ta. Je­dan je žeđ za du­bi­nom, a dru­gi žeđ da ras­tva­ram jav­nu „pa­met“ ko­ja sva­ko­dnev­no pri­ti­ska čo­vje­ka i odva­ja ga od nje­go­ve su­šti­ne. Re­ći će­te – lu­di­lo, be­smi­sle­na am­bi­ci­ja, ili sa­mo­ob­ma­nju­ju­ći ego­cen­tri­zam? Osta­vi­mo sad to....pa ne­ka je i to...
Re­kao sam ne­kad se­bi da se u ovim cr­nim za­pi­si­ma ne ba­vim jav­nim i po­li­tič­kim ži­vo­tom u Sr­bi­ji. Do­sta mi je Cr­ne Go­re, u ko­ju se sav svi­jet pre­tva­ra.
Ali, mo­ram po­ne­kad bi­ti ne­do­sle­dan. Na­i­me, kad se kon­fu­zi­je i po­ni­že­nja na­me­ću s naj­vi­šeg dr­žav­nog mje­sta.
U na­šem po­li­tič­kom ži­vo­tu če­sto se ne­ko na­đe na mje­stu ko­je ne mo­že da po­kri­va. Jed­na ri­ječ mo­že sa­svim tu ne­a­de­kvat­nost da raz­ot­kri­je. S jed­ne ri­je­či mo­že čo’ek da po­gi­ne. U kon­kret­nom slu­ča­ju mi­slim na mo­ral­nu po­gi­bi­ju. Ko­ja je da­nas pri­lič­no iz­re­la­ti­vi­zo­va­na. Pa se ne zna ko je živ, a ko ni­je. Ali, iako tu pri­kri­ve­nu stvar­nost ne re­gi­stru­ju stan­dar­di jav­nog mo­ra­la, nju ču­je du­blje ču­lo čo­vje­ko­vo. Ču­lo ko­je tač­no osje­ća i mje­ri čo­vječ­nost u čo­vje­ku.
Da, pred­sjed­nik Sr­bi­je To­mi­slav Ni­ko­lić ne­kad nam li­či na mu­drog, ili, ako pre­ci­zni­je ka­žem, na po­lu­mu­drog čo­vje­ka, a po­ne­kad je pri­je sve dru­go ne­go to. 3ašto se ne mo­že re­ći da li taj lik no­si ne­ku ma­sku, ili je pro­sto ta­kav, vi­še ma­ska ne­ko li­ce? Iskre­nom čo­vje­ku ri­je­či pri­tvo­re­nog čo­vje­ka ne iza­zi­va­ju po­vje­re­nje i kad su sa­svim na mje­stu. Elem, na ko­ji na­čin, pred­sjed­nik Sr­bi­je, T. Ni­ko­lić ho­će da disk­fa­li­fi­ku­je Vo­ji­sla­va Še­še­lja kao Sr­bi­na? Oslo­ba­đa­ju­ća pre­su­da ha­škog su­da Še­še­lju za nje­ga je „mje­ra (Še­še­lje­vog) srp­stva“. Dru­gim ri­je­či­ma, ovaj uspje­šni me­ta­fo­ri­čar, ka­že da Vo­ji­slav Še­šelj ni­je Sr­bin, čak ta pre­su­da mo­gla bi upu­ći­va­ti da je do­tič­ni „lu­di bo­rac“, an­ti­sr­bin. I da je ta­kav u oči­ma ši­re evrop­ske, i ha­ške pro­cje­ne, za­to ga i oslo­ba­đa­ju da na­no­si šte­tu Sr­bi­ji. A Ni­ko­lić ra­stao uz ko­lje­no Še­še­lje­vo. Ne bi se za nje­ga ni zna­lo da se ni­je pri­ka­čio za Še­še­lja. Še­še­ljao je uz Še­še­lja i ta­ko se za nje­ga sa­zna­lo. Elem, Še­šelj, vi­o­lent­ni po­li­tič­ki avan­tu­ri­sta, mo­gao bi se u Ra­ško­vi­će­vom smi­slu ok­va­li­fi­ko­va­ti kao „lu­di Sr­bin“, što ne is­klju­ču­je du­bin­ski po­zi­tiv­ni ele­me­nat te „lu­do­sti“. Mo­glo bi se re­ći da je voj­vo­da Še­šelj po­li­tič­ki me­ga­lo­man, što opet ne is­klju­ču­je nje­go­vo iskre­no srp­stvo. Ali ono što je neo­spor­no je­ste da je Še­šelj ju­nak, i ako ka­že­mo i na­ci­o­nal­ni vi­tez, ne­će­mo pre­tje­ra­ti. Ako je to na­ci­o­nal­no vi­te­štvo i don­ki­hot­sko, ne is­klju­ču­je nje­go­vo du­bin­sko osje­ća­nje srp­stva i sta­ja­nje u nje­mu. Ono što je po­bu­di­lo pu­nu sim­pa­ti­ju i po­di­glo ci­je­nu Še­še­lju je­ste nje­go­vo dr­ža­nje u Ha­gu. Nje­go­va stal­na po­tre­ba da jav­no i ar­gu­men­to­va­no po­ni­ža­va i disk­va­li­fi­ku­je Ha­ški sud kao in­stan­cu prav­de, sa­mo je mo­gla da po­dig­ne uni­že­no na­ci­o­nal­no osje­ća­nje Sr­ba pred svi­je­tom.
Ako sad pred­sjed­nik Ni­ko­lić ko­ri­sti dr­žav­nu po­zi­ci­ju, udru­že­nu sa ka­ta­stro­fal­nom lič­nom in­fe­ri­or­no­šću pre­ma biv­šem vo­đi, da disk­va­li­fi­ku­je Še­še­lja kao Sr­bi­na, šta bi to bi­lo dru­go ne­go „mje­ra“ nje­go­ve „čo­vječ­no­sti“ i nje­go­vog ljud­skog pa­da? Po­zi­ci­ja pred­sjed­ni­ka dr­ža­ve ne mo­že ga spa­si­ti od tog pa­da, mo­že da mu uve­ća pad. U oči­ma lju­di. Pred ko­ji­ma mu ma­ska mu­dra­ca iza­zi­va smi­jeh. Jer se, za one ko­ji vi­de, otva­ra ru­pa, ta­mo gdje bi tre­ba­lo da bu­de čo­vjek.. Gla­va dr­ža­ve. „Vo­sta­ni Ser­bie, do­sta si spa­va­la , u mra­ku le­ža­la.“
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ