I po­red naj­bo­lje vo­lje, ni­je­sam uspio da u pot­pu­no­sti „uhva­tim“ po­ru­ku ko­ju emi­tu­je Vla­di­slav Daj­ko­vić u dva po­du­ža tek­sta. Tek­sto­vi pu­ni ne­ja­sno­ća i kon­tra­dik­tor­no­sti, ne­ja­snih, po­li­tič­ki na­iv­nih sta­vo­va, a to­li­ko pri­zem­ni da iza­zi­va­ju sa­mo sa­ža­lje­nje, pa i ne­vje­ri­cu. Vi­dim i da mu ne­ko po­ma­že- uza­lud. Ide­mo re­dom. Vla­di­slav Daj­ko­vić je odu­še­vljen prof. dr Vo­ji­sla­vom Še­še­ljem i ka­že : „On je du­ho­vit, in­te­li­gen­tan i raz­bo­rit. Bo­rac. Dok­tor pra­va. Po­bi­je­dio je Ha­ški tri­bu­nal na nji­ho­vom te­re­nu i ti­me do­nio ra­dost na­ci­ji. Ne po­ri­čem da je i me­ni bi­lo dra­go zbog to­ga. Sla­žem se da je Ha­ški sud an­ti­srp­ski sud i taj stav te­me­ljim na oči­gled­nim či­nje­ni­ca­ma i sta­ti­sti­ci. Tu, ra­zu­mi­je se, di­le­me ne­ma.“...(ja spre­mio pri­stup­ni­cu sa­mo da pot­pi­še).
On­da se pri­sje­ti­mo osnov­ne Daj­ko­vi­će­ve te­ze: „Mi­lo i Še­šelj su isti“. Zna­či, u tom gr­mu le­ži ze­ko! Lju­bav ko­jom je Daj­ko­vić za­plju­snuo Še­še­lja mo­ra da po­di­je­li i na svog ide­o­lo­škog đe­da- Mi­la Đu­ka­no­vi­ća. „Ja­sna i čvr­sta“ lo­gič­na kon­struk­ci­ja mek­si­kan­skog stu­den­ta. Ili ide­o­lo­ga De­mo­sa!? Ha­ški tri­bu­nal je prof. dr Vo­ji­sla­va Še­še­lja-OSLO­BO­DIO! I Daj­ko­vić je „bio sre­ćan zbog to­ga“. Pa i Mi­lo je če­sti­tao. Vi­še zbog Tri­bu­na­la, jer je taj ka­za­mat, is­kom­pro­mi­to­van, uru­šen, mr­tav. A u Mi­la su ve­li­ke oči i ra­du­je se sa­ti­ra­nju sva­kog za­tvo­ra, pa i ha­škog. U Mi­lo­vo ime ra­du­je se i Vla­di­slav. Za­klju­ču­ju jed­no­stav­nom lo­gi­kom-što ma­nje za­tvo­ra ma­nje šan­se da bu­de u nje­mu!? Na du­že vri­je­me da ot­pu­tu­je u Kin­ša­su. Da se de­si da ne­ko pre­ko no­ći sru­ši ZIKS, kla­dim se da bi do zo­re sla­vi­li i Vla­di­slav i Mi­lo. On­da sal­to mor­tal­le! Mu­če­nik! Lju­di su pri­je sve­ga lič­ni, za­to­če­ni­ci vla­sti­to­ga svi­je­ta-kao Vla­di­slav ko­ji ra­tu­je pro­tiv Daj­ko­vi­ća. A ni­je to­ga svje­stan, na­pro­tiv. Iz­va­dio bri­tvu i ko­lje sam se­be... ‘’Da je prav­de bi­li bi­ste za­jed­no sa Še­še­ljem u za­tvo­ru?!“, klik­će Daj­ko­vić. Zna­či, opet lo­gič­ka pa­pa­zja­ni­ja. Ta­ko se Vla­di­slav po­sva­đao s Daj­ko­vi­ćem! Ili bi one ko­ji­ma se ina­če di­vi uka­za­ma­tio do kra­ja ži­vo­ta? Po­ma­lo su­i­cid­no. A što se za­tvo­ra ti­če, Mi­la za­bo­ra­vio. Sje­tio se Ha­ši­ma, Ali­je, Tuđ­ma­na, pa čak i Ori­ća... Dok­to­ra Še­še­lja oba­ve­zno pod bra­vu. Dr­žao va­tre­ne go­vo­re. Ali što me­ne, Vla­di­sla­ve? Ti bi iz­gle­da sve Še­še­lje­ve ra­di­ka­le u ‘aps!? Pa mo­žda zbog to­ga što mi­slim da je Vo­ji­slav Še­šelj he­roj, a o dr­ža­vi, i na­ro­du, i iz­daj­ni­ci­ma mi­slim isto kao i on!
„Mi mla­di sa­mo ho­će­mo da ži­vi­mo...“ „Ge­ni­jal­na“ mi­sao mek­sič­kog ma­gi­stran­ta. „Ho­će­mo da ode­mo na će­va­pe u Sa­ra­je­vo, vo­lji­mo hal­vu u Ti­ra­ni, ho­će da se oku­pa u kr­vat­skom mo­ru, a da mu ta­mo ne­ko ne raz­lu­pa auto ili gla­vu“... Čud­no, ne­što ne po­mi­nje ka­ko bi se kao Cr­no­go­rac pro­veo u Be­o­gra­du, Kra­lje­vu, Pri­je­po­lju, Le­skov­cu (a ima­ju stra­šan aj­var!) ili u No­vom Pa­za­ru? Da li bi ga na­pa­da­li, pso­va­li mu sve ži­vo i mr­tvo, lo­mi­li gla­vu i auta, bu­ši­li gu­me? Ili bi ga kao mek­sič­kog Cr­no­gor­ca u uspo­nu po­sta­vi­li za ka­kvog per­spek­tiv­no­ga di­rek­to­ra!?
Vla­di­slav Daj­ko­vić se, na­pa­dom na Vo­ji­sla­va Še­še­lja, naj­o­zbilj­ni­je kan­di­do­vao za ne­ku pre­sti­žnu, „me­đu­na­rod­nu“ na­gra­du ko­ju će po­di­je­li­ti sa ‘’Že­na­ma u cr­nom’’, Na­ta­šom Kan­dić, Ve­snom Pe­šić, Fi­ćom Vu­ja­no­vi­ćem ili Fljo­rom Bro­vi­nom, Ha­ra­di­na­jem...Čan­kom, Če­dom i kom­pa­ni­jom. Ako iz­u­zme­mo uvod gdje de­man­tu­je sam se­be. Na­rav­no da će na­gra­du pri­mi­ti u Ti­ra­ni, Pri­šti­ni, Sa­ra­je­vu ili Za­gre­bu! Da­će mu i or­den po­snog pa­su­lja. Bio sam na ra­ti­štu i bo­rio sam se u je­di­ni­ca­ma ko­je su bra­ni­le srp­sku ne­jač od mu­dža­he­din­skih i usta­ških zli­ko­va­ca. I pro­fi­ti­rao. Dvi­je upa­le plu­ća, po­lo­mio ru­ku, ali i sa­ču­vao iko­nu Sv. Pan­te­lej­mo­na ko­ju i da­nas no­sim u dže­pu. Ta­da još ni­sam bio član SRS. Ta­mo je če­sto do­la­zio i Vo­ji­slav Še­šelj. Obi­la­ze­ći pr­ve bor­be­ne li­ni­je. Sje­ćam se, ga­đa­li su ga ma­ljut­kom (pro­tiv­ten­kov­skom ra­ke­tom) ko­ja je pro­ma­ši­la nje­gov auto za ne­ko­li­ko cen­ti­me­ta­ra. Ni­ka­da se ni­je pla­šio ni­če­ga, bio je u pr­vim re­do­vi­ma za raz­li­ku od li­de­ra ko­ga sli­je­di Vla­di­slav Daj­ko­vić. Taj De­mo­sov „li­der“ ta­da se ni­je vi­dio od rim­skih za­vje­sa, tu­ni­ka, am­ba­sa­dor­skih fo­te­lja, čip­ke sa­lon­skog luk­su­za, ro­ze pan­ta­lo­na i cr­ve­ne to­a­le­te -kao am­ba­sa­dor Ju­go­sla­vi­je i Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća.
Vo­ji­slav Še­šelj je ve­li­ka isto­rij­ska lič­nost. Za me­ne - si­gur­no. Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća ci­je­nim kao čo­vje­ka ko­ji je bra­nio svoj, srp­ski na­rod. Ono što je do­bro u Daj­ko­vi­će­vom re­a­go­va­nju je­ste da je jav­no u dva na­vra­ta obje­lo­da­nio ide­o­lo­gi­ju svo­je po­li­tič­ke stran­ke- JE­LOV­NIK! Ili da bu­de sve IN- me­ni. Osnov­ni po­stu­la­ti po­li­tič­kog pro­gra­ma Demosa su pu­nje­ne pa­pri­ke, će­ten hal­va, pi­ta ko­tu­ra­ča, đu­več, šer­bet, muć­ka­li­ca, pa i će­vap­či­ći. Sa­ra­jev­ski. Za pri­log će­mo da se do­go­vo­ri­mo. A to­me ni­ko ne smi­je sta­ti na put, po­seb­no ne­ki „re­tro­grad­ni“ Še­še­lje­vi ra­di­ka­li.
Dok je na­ma naj­va­žni­ji dio po­li­tič­kog pro­gra­ma in­te­res srp­skog na­ro­da ko­ji ostva­ru­je­mo mir­nim, po­li­tič­kim pro­gra­mom po­štu­ju­ći Ustav i za­ko­ne (mi smo an­ti­rat­na i mi­ro­lju­bi­va stran­ka) do­tle se u De­mo­su ba­ve gu­ra­bi­ja­ma. Ali, ni­šta stra­šno. Ga­stro­nom­ski po­li­tič­ki pra­vac.
U pje­smi Đu­re Jak­ši­ća , ve­li­kog srp­skog pje­sni­ka, „Otac i sin“ se ka­že:...“ de­te se če­ška ru­kom po gla­vi; kao da ne zna šta bi od sveg; „Ah ba­bo, ba­bo, ku­pi mi, ba­bo, pe­če­nja ku­pi ja­re­ćeg...’’ Sa­da se i ba­bo če­še po gla­vi; gle­da­juć du­go sin­či­ća svog: ‘’E ja sam vol’o sa­blje i ko­plja, a sin mi jar­ca pe­če­nog...“
Na sre­ću, onih ko­ji naj­vi­še vo­le svoj na­rod, ko­ji zna­ju ko su i či­ji su ima sve vi­še!

Pi­še: Du­ško Se­ku­lić