Go­vo­rio je ti­ho, sta­lo­že­no, od­mje­re­no. Ja­sno. Po­gle­da uvi­jek i svje­sno pro­dor­nog. Ipak, ne­na­me­tlji­vog. Dr­žao je pa­žnju, ni mu­va se ni­je ču­la. Uglav­nom je sje­dio, ali ka­da bi pro­še­tao iz­me­đu škol­skih klu­pa, nje­gov ko­rak je bio sta­men i non­ša­lant­no na­gla­šen. Du­ho­vit ‘’do bo­la’’, če­sto (s raz­lo­gom) iro­ni­čan, ali ni­ka­da sar­ka­sti­čan. Pun zna­nja, pun ra­zu­mi­je­va­nja, ali ni­ka­da pun se­be. Moj pro­fe­sor knji­žev­no­sti. Moj i ne sa­mo moj, sim­bol i pri­mjer zdra­vog auto­ri­te­ta.
Vri­je­me pro­la­zi, odav­no sam iza­šla iz škol­skih klu­pa, ali nje­go­va sna­ga je i da­lje mo­ja pr­va aso­ci­ja­ci­ja i mje­ri­lo nje­go­ve su­šti­ne.
Vje­ru­jem da u ovom da­na­šnjem vre­me­nu, u ko­jem mno­gi mi­sle da su baš oni stvo­ri­li svi­jet, ova mo­ja de­fi­ni­ci­ja auto­ri­te­ta iz­gle­da i na­iv­no i be­smi­sle­no.
Ubi­je­đe­na sam da je u ovoj pa­pa­zja­ni­ji da­na­šnji­ce u ko­joj je ne­zna­nje odav­no pu­sti­lo ko­ri­je­nje i je­zik, i u ko­joj se ba­ha­to­šću i agre­siv­no­šću de­mon­stri­ra do­mi­na­ci­ja sve­ga, auto­ri­tet ko­me ja ski­dam ka­pu, na­ža­lost, na dnu ži­vot­ne lje­stvi­ce.
Sto po­sto sam si­gur­na, da oni pra­zne gla­ve i pu­nih dže­po­va mo­je raz­mi­šlja­nje po­sma­tra­ju naj­bla­že re­če­no- podsmje­šlji­vo.
Pra­vo da vam ka­žem, baš me bri­ga što je nji­hov stav (ot­kud nji­ma uop­šte stav?) na dru­gom kra­ju (po­lu)svi­je­ta od mo­ga, ali me i te ka­ko bri­ga, što nam da­nas, baš ta­kvi, la­žni auto­ri­te­ti bez po­kri­ća, ne­zna­li­ce pr­ve vr­ste, sko­ro­je­vi­ći i pri­mi­tiv­ci dr­že pre­da­va­nja i uti­ču na na­še ži­vo­te.
Da bi ži­vot u ljud­skoj za­jed­ni­ci bio mo­guć, ona mo­ra bi­ti or­ga­ni­zo­va­na, i u njoj mo­ra po­sto­ja­ti iz­vje­stan red. Se­bič­nost i slo­bo­da sva­kog po­je­din­ca mo­ra­ju bi­ti ogra­ni­če­ni u mje­ri u ko­joj ne­će ugro­ža­va­ti slo­bo­du i pra­va dru­gih.
Ovo smo uči­li u ško­li, uči­li kroz ži­vot, i ta­ko bi jed­no­stav­no mo­ra­lo bi­ti. Ali u dru­štvu ko­je je već pre­du­go u kri­zi vri­jed­no­sti, po­red već go­ru­ćeg pro­ble­ma iden­ti­te­ta, na­sta­je ne­mi­nov­no i kri­za auto­ri­te­ta. Upra­vo zbog to­ga, da­nas je ljud­ska svi­jest po­lju­lja­na pa su di­le­me i ne­si­gur­no­sti u ve­zi s pi­ta­njem da li ri­ječ auto­ri­tet ozna­ča­va ne­što do­bro ili lo­še, oče­ki­va­ne. Me­đu­tim, ka­ko je po­sto­ja­nje i pri­zna­va­nje zdra­vog auto­ri­te­ta po­tre­ba sva­ke za­jed­ni­ce, ova zbu­nje­nost ni­ka­ko ni­je do­bra, da­le­ko od to­ga da je po­želj­na. Ne­raz­li­ko­va­nje stvar­nih od la­žnih auto­ri­te­ta, nji­ho­vo po­is­to­vje­ći­va­nje, či­ni na­šu kri­zu još ve­ćom i du­bljom. Vr­lo če­sto se pra­vi gre­ška ne­raz­li­ko­va­njem auto­ri­tar­no­sti i auto­ri­ta­tiv­no­sti. Auto­ri­tar­nost je ne­zdra­va stra­na du­ha, ona za­pra­vo pod­ra­zu­mi­je­va ne­kri­tič­ko i ap­so­lut­no pod­re­đi­va­nje i od­u­zi­ma­nje sva­ke vr­ste slo­bo­de. Od­nos auto­ri­tar­no­sti pre­ma auto­ri­ta­tiv­no­sti je na­sil­nič­ki, smi­šlje­no agre­si­van i znak je to­ta­li­tar­nog dru­štva. A ta­kvo dru­štvo mo­že po­sta­ti sa­mode­struk­tiv­no i opa­sno. Na­rav­no da mi se kao pr­vi pri­mjer na­me­će Hi­tler, ali me i te ka­ko bri­ne što mno­ge na­zna­ke ove opa­sne de­fi­ni­ci­je na­la­zim i u na­šem okru­že­nju. Go­di­na­ma smo ta­o­ci de­struk­tiv­ne auto­kra­ti­je, gru­bo i na­sil­nič­ki pre­ru­še­ne u na­kin­đu­re­no ru­ho de­mo­kra­ti­je. Auto­ri­te­ta tu ne­ma, ni u jed­nom je­di­nom ‘’ve­zu’’. Na­pro­tiv, osta­li smo krat­kih ru­ka­va, a vr­lo je mo­gu­će da će­mo osta­ti i ‘’bez ga­ća’’.
Svi oni ko­ji mi­sle kao ja zna­ju da se od­nos pre­ma auto­ri­te­tu gra­di i stva­ra u po­ro­di­ci. Po­red lju­ba­vi ko­ja se dje­te­tu ne­se­bič­no pru­ža, isto­vre­me­no se mo­ra zah­tije­va­ti da od­u­sta­ne od ne­kih svo­jih že­lja i da se one pod­re­de vo­lji od­ra­slih. Iz­grad­nja zdra­vog od­no­sa pre­ma auto­ri­te­ti­ma je va­žna kroz ško­lu, po­sao, uop­šte kroz ži­vot. Da bi se ži­vje­lo u skla­du sa so­bom, i sa svo­jim okru­že­njem, jed­no­stav­no se mo­ra po­što­va­ti hi­je­rar­hi­ja, ali pri­je sve­ga ona se mo­ra stvo­ri­ti.
Kao u mno­gim mo­jim do­sa­da­šnjim za­mjer­ka­ma, raz­mi­šlja­nji­ma, su­prot­sta­vlja­nji­ma, sta­vo­vi­ma, i ovo­ga pu­ta vr­lo ra­do i od­luč­no pod­sje­ćam na onu- sve po­la­zi iz ku­će. Da, sve po­la­zi iz ku­će i kao ta­kvo od­la­zi u dru­štvo. Na­ša po­ro­di­ca, na­ši ro­di­te­lji su sli­ka na­šeg po­i­ma­nja stvar­no­sti, i od­no­sa pre­ma dru­gom čo­vje­ku. Sa­mo pra­vil­nim vas­pi­ta­njem ima­će­mo is­prav­nu sli­ku i re­a­lan od­nos pre­ma ži­vo­tu. Ako nam ro­di­te­lji ni­su naj­ve­ći auto­ri­tet, on­da smo iz­gu­bi­li sve kon­ce ko­ji nas ve­zu­ju za ži­vot vri­je­dan po­što­va­nja i pre­ma nje­mu sa­mom i pre­ma dru­gi­ma. Se­be tek ne­će­mo bi­ti spo­sob­ni da (pro)ci­je­ni­mo.
Za­to, ne vje­ruj­te onim la­žnim, buč­nim, agre­siv­nim li­ko­vi­ma. Auto­ri­tet se stva­ra zna­njem, a ne uda­ra­njem ša­kom o ‘ sto. Na­u­či­la sam to. I ja i moj bič. Jer, auto­ri­tet bez po­kri­ća je kič.
(Autor je pje­snik)
Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek