Pi­še: Jo­vo Pe­jo­vić


Svje­do­ci smo ras­ta­ka­nja i ras­pa­da­nja mo­ral­nih nor­mi i eti­ke dru­štva u kom ži­vi­mo. Ri­je­či ''čast'', ''po­šte­nje'', ''do­sto­jan­stvo'' po­sta­ju ar­ha­i­zmi. Po­pu­lar­ni­je je hej­to­va­ti, še­ro­va­ti, ugra­di­ti si­li­ko­ne i na­pra­vi­ti sel­fi, re­ke­ti­ra­ti, kra­sti i la­ga­ti ne­go ži­vje­ti ča­sno i po­šte­no. Ako se na če­lu dru­štva na­đu ra­sip­ni­ci mo­ra­la od­no­sno lju­di ko­ji su mo­ra­lu okre­nu­li le­đa što je kod nas slu­čaj, a o če­mu svje­do­če broj­ne afe­re či­ji su ak­te­ri ključ­ne lič­no­sti na po­li­tič­koj sce­ni Cr­ne Go­re, on­da je ja­sno oče­ki­va­ti mo­ral­na po­sr­nu­ća i na dru­štve­nom i na in­di­vi­du­al­nom pla­nu. Či­ni se da re­žim naj­vi­še gla­so­va do­bi­ja od u sva­kom po­gle­du mar­gi­nal­nih i neo­stva­re­nih lju­di. Oni nas za svoj ma­li ši­ćard­zij­ski in­te­res gu­ra­ju u pr­lja­ve ša­pe or­di­ni­ra­nih po­li­ti­ka­na­ta bez vi­zi­je i že­lje za op­štim na­pret­kom. Na­ma je po­treb­na no­va sna­ga ko­ja bi iz­gu­ra­la u pr­ve re­do­ve no­ve ča­sne i spo­sob­ne lju­de, sprem­ne da se hra­bro i do kra­ja bo­re za vri­jed­no­sti ko­je će nas uve­sti u red slo­bod­nih i eko­nom­ski sta­bil­nih dr­ža­va. Po­li­ti­ča­ri su ka­sta odvo­je­na od na­ro­da ko­ji­ma je lič­ni in­te­res naj­va­žni­ja. Ni­ka­da na po­li­tič­koj sce­ni ni­je bi­lo vi­še fo­li­ra­na­ta i lju­di ko­ji­ma se ne mo­že vje­ro­va­ti. Oni su za­po­sje­li sva va­žna mje­sta, za­ba­ra­ka­di­ra­li se u ka­bi­ne­te i po­la­ko ali si­gur­no oti­ma­ju i po­sled­nju na­du da će i na­ma ko­ji na ži­vot gle­da­mo ona­ko ka­ko su gle­da­li na­ši pre­ci osta­ti par­če Cr­ne Go­re ko­joj smo se di­vi­li i ko­jom smo se po­no­si­li. Te­ško dr­ža­vi ko­ju re­pre­zen­tu­ju pro­sta­ci i vo­đe ma­fi­ja­ških kla­no­va. Te­ško na­ro­du ko­ji je pri­nu­đen da ži­vi u dr­ža­vi gdje ni­ko ne zna šta nas če­ka sju­tra. Sva­ki čo­vjek u Cr­noj Go­ri osje­ća da se na­ša dr­ža­va ne­za­u­sta­vlji­vo kre­će ka isto­rij­skoj pro­va­li­ji. Bu­duć­nost nam je to­li­ko ne­iz­vje­sna da je ni­ko ne mo­že pred­vi­dje­ti. Ov­dje svi oče­ku­ju ne­što če­ga ne­ma, ne­što što nam po­li­ti­ča­ri i po­li­tič­ke stran­ke go­di­na­ma obe­ća­va­ju, a što nam ni­ka­ko ne do­la­zi. Gra­đa­ni Cr­ne Go­re ži­ve pod stra­nom i ide­o­lo­škom pri­nu­dom. Stra­nom zbog to­ga što zna­ju da ni­šta ne za­vi­si od njih već od ve­li­kih si­la i nji­ho­vog uti­ca­ja na po­li­tič­ke eli­te, a ide­o­lo­škom za­to što se ne mi­sli ili ra­di gra­đan­ski već par­tij­ski. Na­ša naj­ve­ća ne­sre­ća je što ži­vi­mo s na­sil­nom pro­mje­nom dru­štva, dr­ža­ve i kul­tu­re. Ta­ko je i ne­za­vi­sna dr­ža­va Cr­na Go­ra 21. ma­ja 2006. stvo­re­na na­sil­no, su­prot­no ve­ćin­skoj vo­lji gra­đa­na, po dik­ta­tu ve­li­kih si­la ko­je su osmi­sli­le i po­mo­gle re­fe­ren­dum­sku kra­đu, do­vo­de­ći na dan odr­ža­va­nja re­fe­ren­du­ma čak i gra­đa­ne za­pad­nih ze­ma­lja ko­ji su pr­vi i po­sled­nji put tog maj­skog ju­tra sle­tje­li na pod­go­rič­ki aero­drom a da ni­ti vo­le, ni­ti pri­pa­da­ju Cr­noj Go­ri. Na­rav­no, na­ma ko­ji smo zbog to­ga da­ni­ma bo­lo­va­li, ne­za­vi­snost Cr­ne Go­re ne bi sme­ta­la (na­pro­tiv) da umje­sto sa­mo­stal­ne Cr­ne Go­re ni­je­smo do­bi­li pri­vat­nu dr­ža­vu i da ot­cje­plje­nje ni­je bio pro­je­kat Za­pa­da za oti­ma­nje Ko­so­va od Sr­bi­je, ali i uvod u odva­ja­nje Cr­ne Go­re od nje­nih ko­ri­je­na. Od na­ja­vlje­nog bo­ljeg ži­vo­ta ko­ji će nam do­ni­je­ti ne­za­vi­sna Cr­na Go­ra ka­ko su nam po­ru­či­va­li se­pa­ra­ti­sti u re­fe­ren­dum­skoj kam­pa­nji ne­ma ni­šta, na­pro­tiv, na­za­do­va­li smo u svim obla­sti­ma i po­ka­za­li se i te ka­ko za­vi­sni­ma, na­ro­či­to od na­ših vje­či­tih ne­pri­ja­te­lja od ko­jih se ne smi­je­mo ni pre­kr­sti­ti i ko­ji nam vo­de i spolj­nu i unu­tra­šnju po­li­ti­ku, a za ser­vil­nost re­ži­ma ko­ji slu­ži is­klju­či­vo nji­ho­vim in­te­re­si­ma žmu­re na oči­gled­nu de­gra­da­ci­ju vri­jed­no­sti ko­je nas u di­je­lu raz­vo­ja de­mo­krat­skih od­no­sa i eko­nom­ske sta­bil­no­sti dr­že na sa­mom dnu lje­stvi­ce evrop­skih dr­ža­va. To na svo­joj ko­ži naj­bo­lje osje­ća­ju gra­đa­ni Cr­ne Go­re ko­ji su do te mje­re upla­še­ni da ne ka­žnja­va­ju vlast, ni­ti re­a­gu­ju na na­čin ka­ko se to ra­di u sa­vre­me­nom svi­je­tu na hap­še­nja nji­ho­vih naj­i­stak­nu­ti­jih pred­stav­ni­ka zbog umi­je­ša­no­sti u mi­li­on­skim kra­đa­ma.