Pi­še: Bran­ko Ra­ko­če­vić


Ja ci­je­li ži­vot sa­njam, ne kao Dar­ko Run­dek, ka­ko od­la­zim uz ri­je­ku sta­rim pa­ra­bro­dom, već ka­ko pre­la­zim je­dan sta­ri most nad bez­da­nom. Uru­še­na vi­se­ća kon­struk­ci­ja bez ogra­da, a do­lje is­pod nje stra­šna pro­va­li­ja, uz­bur­ka­ne mut­ne vo­de, i ne­ke „cr­ne ru­pe” ko­je mi zlo­kob­no pri­je­te, uvla­če­ći mi strah u ko­sti... Sa­mo da i me­ne ne uvu­ku... Le­de­no... Je­zi­vo...
Pri­mi­čem se mo­stu, po­ku­ša­vam sto­ič­ki da pre­đem tih sto­ti­nak me­ta­ra, ko­ji spa­ja­ju „raz­dvo­je­no”, i ko­ji vo­de do ta­mo ne­kog raj­skog kra­jo­li­ka... Po­ku­ša­vam, ali ne ide, pa ne ide... Tre­sem se kao prut pri po­mi­sli da mo­gu skli­znu­ti u mrač­ni po­nor... No­ge mi se od­si­je­ca­ju... I on­da leg­nem, „za­gr­lim” as­falt, i poč­nem pu­za­ti... Mic po mic... Strah, blo­ka­da... Po­vla­čim se... A ne­ki neo­bič­ni lju­di, i ne osvr­ću­ći se na me­ne, pre­la­ze na dru­gu stra­nu oba­le...
Ka­ko da pre­đem ukle­ti most, ka­ko da ras­tje­ram ta­mu nad bez­da­nom... Ka­ko da sti­snem, a da ne pre­svi­snem... u snu... Ka­ko da sa­vla­dam taj iskon­ski strah... Bu­dim se iz­be­zu­mljen... Sre­ćan što sam živ... Ali, opet, ni­je­sam uspio da pre­đem taj ne­pre­mo­sti­vi (me­ta)fi­zič­ki pro­stor... Mo­žda za­to što sam se­bi­čan, i za­to što se pla­šim za se­be, mo­žda zbog to­ga što sam sav od ovog svi­je­ta - ma­te­ri­ja­li­stič­kog... Ni­šta... Po­ku­ša­ću ne­ki dru­gi put... U snu, ili na ja­vi...
..................
A je­dan od­va­žni bo­so­no­gi dje­čak se bez stra­ha spu­stio u taj bez­dan... Čud­na je bi­la ta noć, i ču­dan je san snio... Osje­tio je zov ri­je­ke... Kao da je čuo glas Onog Ko­ji Je­ste: “Si­đi do re­ke, ve­če­ras i ja sam do­le...” I pla­vo­ko­si ma­li an­đeo ga je bes­po­go­vor­no po­slu­šao, i otr­čao mu u su­sret...
I za­jed­no s Njim za­ro­nio u na­ma ne­po­zna­te du­bi­ne, i ot­pli­vao u vječ­nost.
Ako me­ni, a i mno­gi­ma, taj mrač­ni ka­njon i mut­na ri­je­ka pred­sta­vlja­ju ne­ki stra­šni bez­dan, pa bi­smo, ona­ko, pre­či­com pre­ko mo­sta do vra­ta ra­ja, za ne­ke dru­ge - bez sum­nje, oda­bra­ne - to je pra­vi put ka bes­ko­nač­no­sti, vječ­no­sti.
A ta Mo­ra­ča, ko­li­ko god iz­gle­da­la pla­ho­vi­ta i stra­šna, uli­va se u Vo­du nad svo­dom, gdje bez­broj ri­je­ka ne­pre­kid­no kru­ži sva­ka svo­jom pu­ta­njom, har­mo­nič­no i bez su­da­ra­nja po bes­kraj­nom pro­sto­ru...
P.S. Sje­tih se Ce­sa­ri­će­vih sti­ho­va: „U su­ton, kad pr­ve zvi­je­zde, i pr­ve grad­ske lam­pe si­nu, kad lju­bav­nik o dra­goj sa­nja, a pi­ja­ni­ca o svom vi­nu - ja ti­ho ho­dam po­red ku­ća u ko­ji­ma se svi­je­tla pa­le; sva zla, i ne­vo­lje, i sum­nje, na­jed­nom bu­du po­sve ma­le. I smi­je­šim se u me­ki su­ton, od za­pa­lje­nih zvi­je­zda sve­čan, i osje­tim du­bi­nu sve­ga, i da je ži­vot vje­čan - VJE­ČAN...’’
Sje­tih se i Me­še:„Ze­malj­ski ži­vot je var­ljiv, vječ­nost je bo­lja”.
(Na Vaz­ne­se­nje Go­spod­nje - Spa­sov­dan)