U okvi­ru jed­no­dnev­ne eks­kur­zi­je odje­lje­nja tre­ćeg raz­re­da Osnov­ne ško­le “23. ok­to­bar” iz Srem­skih Kar­lo­va­ca, đa­ci su ima­li pri­li­ku da po­sje­te dom Sve­tla­ne Ra­žna­to­vić, ko­ja se sa ma­li­ša­ni­ma dru­ži­la, a na po­klon im je da­la pot­pi­san CD. Ko­nač­no se de­si­la re­al­nost! Do­du­še, ma­lo bru­tal­na i sa za­ka­šnje­njem, ali se de­si­la. Ko­nač­no su pa­le li­ce­mjer­ne ma­ske „pre­zi­ra” pre­ma tur­bo-­fol­ku. Uči­te­lji­ce i ve­ći­na ro­di­te­lja ma­li­ša­na od­ra­sli su na Ce­ci, do­bro ne bu­kval­no, ali su ba­rem sa­nja­li da je gle­da­ju iz do­njeg ra­kur­sa.
I šta je on­da naj­lo­gič­ni­je? Pa, na­rav­no, dva­de­set lje­ta po­sli­je, usa­di­ti kroz po­ro­dič­ni i škol­ski si­stem “pra­ve” vri­jed­no­sti. A, gdje ćeš pra­vi­je i pr­sa­ti­je od “srB­ske maj­ke”, Ar­ka­no­ve udo­vi­ce, že­ne-iko­ne sva­kog pra­vog srB­skog na­ci­o­na­li­ste.
Ne­moj­te da se la­že­mo, dje­ca su do­bi­la (u ve­li­koj ve­ći­ni) ono što su že­lje­la. Pre­ci­zni­je, ono što su im ro­di­te­lji i uči­te­lji­ce že­lje­li.
Jer, šta će dru­go da ra­de voj­vo­đan­ski klin­ci u sr­bi­jan­skoj me­tro­po­li, po pro­mjen­lji­vom vre­me­nu. Da idu u zo­o­lo­ški vrt? Išla. I bi­lo do­sad­no. Da vi­de šta? De­ve­to­go­di­šnja­ci su još ma­li za spla­vo­ve, a uči­te­lji­ca­ma do­sad­no. Šo­ping mo­lo­ve su iz­gu­šta­li.
Ma­lo ob­i­šli “Ma­ra­ka­nu”, hram srp­skog fud­ba­la ko­ji se i ne zo­ve ta­ko, a kad su već tu, eto Ce­ci­ne ku­će. Eto ra­ja, eto za­vi­ča­ja. I još Ce­ca lič­no po­zva­la dje­či­cu, kao sva­ka pra­va do­ma­ći­ca, pa im pot­pi­sa­la i po­klo­ni­la CD.
Vi­di­te, ima pu­ri­ta­na­ca, ko­ji će se sa­mi od se­be bra­ni­ti ci­nič­nim to­nom tek­sta. Ali, stvar je po­sve jed­no­stav­na. Ne­ma ov­dje ni “C” od ci­ni­zma. Svi su bi­li za­do­volj­ni, osim par iz­daj­ni­ka-ro­di­te­lja, ko­ji su se ža­li­li na ovu ve­li­ku “čast”, ko­ju su dje­ca do­ži­vje­la u sto­nom Be­o­gra­du. Da ni­je tih kvi­slin­ga i iz­da­ji­ca u ro­ken­rol ru­hu, svi mi ne bi­smo ima­li vri­je­dan po­vi­je­sno-pe­da­go­ški po­da­tak o zva­nič­no pr­voj or­ga­ni­zo­va­noj eks­kur­zij­skoj po­sje­ti “srp­skoj maj­ci”.

Da li je Ra­žna­to­vi­će­va pri­ča­la dje­ci na kuć­nom ča­su isto­ri­je o svom po­koj­nom mu­žu, o po­tom­stvu što za ro­đen­dan na­mla­ti po 100 hi­lja­da eura, o lu­dim de­ve­de­se­tim, o kre­ta­nju sa na­no­gi­com, za­u­vi­jek će osta­ti taj­na, ko­ju ču­va ul­tra­kič zda­nje Ce­ci­nih ve­e­li­kih zi­di­na. Mi­slim, stam­be­nih. Ne pla­stič­nih. Valj­da. Na stra­nu sve. Ovo ne­ma pre­tje­ra­no ve­ze sa Ce­com kao ta­kvom, ne­ma ve­ze ni­ti sa tur­bo-folk ro­di­te­lji­ma i uči­te­lji­ma. Ima ve­ze sa cje­lo­kup­nim obra­zov­nim si­ste­mom, ko­ji nam dva­de­set go­di­na na­kon ra­ta, na ci­je­lom Bal­ka­nu, kao na po­kret­noj tra­ci, kre­i­ra i stva­ra ma­le klo­no­ve Ar­ka­na, Na­se­ra Ori­ća, Go­to­vi­na, Ce­ca, Je­ca, Ma­ca... Ne­moj­mo po­sli­je da osu­đu­je­mo i hu­li­mo na “stra­ne fak­to­re”, “ne­i­ma­šti­nu” i osta­le tri­ce & ku­či­ne. Si­stem pro­du­ku­je dje­cu ta­kvu ka­kva je­su. Ne­spo­sob­na za em­pa­ti­ju, za lju­bav, za od­ri­ca­nje, za uče­nje. Si­stem od njih stva­ra ma­le ho­da­ju­će šo­ve­ne, ko­ji us.anih ga­ća mo­gu sa­mo mr­žnju pro­iz­ve­sti. E, ta dje­ca, iza ko­je se li­ce­mjer­no skri­va­ju ro­di­te­lji, upi­ru­ći pr­stom u ban­ke, po­slo­dav­ce, sta­nje u dru­štvu, ta dje­ca u zdru­že­nom zlo­či­nač­kom po­du­hva­tu, kre­i­ra­će se­bi cr­nu bu­duć­nost. A, po­sje­ta Ce­ci i vi­li joj, tek je po­če­tak. Za­što sta­ti tu? Mo­že se, re­ci­mo, u okvi­ru te­ren­ske na­sta­ve oti­ći do Ča­vo­gla­va, ili na bio he­mij­skoj ra­di­o­ni­ci uži­vo pro­ma­tra­ti ka­ko se star­le­ta­ma ugra­đu­ju si­li­ko­ni u si­se i du­pe. Mom­či­ći mo­gu, umje­sto pred­voj­nič­ke obu­ke, po­sje­ći­va­ti mje­sta ob­ra­ču­na že­sto­kih as­falt­nih mo­ma­ka, uzi­ma­ti ča­so­ve sa­mo­na­pa­da od hu­li­gan­skih gru­pa...Al­ter­na­ti­va je mno­go. Bez­broj! I svi za­do­volj­ni. Ve­se­le tur­bo-folk uči­te­lji­ce, ko­je is­pu­nja­va­ju ših­te­ri­cu, i is­pa­će­ni rob-ro­di­te­lji, ko­ji su se kur­ta­li­sa­li dje­ce, i škol­ski si­stem, ko­ji se ra­zu­mi­je u vas­pi­ta­nje mla­dih kao Ma­ra u onu stvar. Sa­mo, žao mi dje­ce. Još ko­ju go­di­nu i od njih će osta­ti ču­ve­ni žal za ko­nji­ma. A, naj­ma­nje su kri­va. I dje­ca i ko­nji. Klin se Ce­com iz­bi­ja. Ni­je lo­ša, sto­ga, ova ka­stri­ra­na stro­fi­ca: “Ju­če sam bi­la pr­vi put kod dok­to­ra
i čik po­go­di šta mi je re­kao, osta­vi tu bu­da­lu…”
wwwbu­ka.co