Nu­kle­in­ske ki­se­li­ne, de­zok­si­ri­bo­nu­kle­in­ska (DNK) i ri­bo­nu­kle­in­ska (RNK), pred­sta­vlja­ju skla­di­šte svih na­sled­nih in­for­ma­ci­ja. Pro­ce­si­ma sa­mo­re­pli­ka­ci­je na­sled­ni fak­to­ri se pre­no­se s jed­ne ge­ne­ra­ci­je na dru­gu, a u to­ku tran­skrip­ci­je i tran­sla­ci­je ma­te­ri­jal što no­si za­pis o bo­ji oči­ju, vi­si­ni, sna­zi, gra­đi, sta­nju psi­he pre­pi­su­je se i pre­vo­di u mo­le­ku­le pro­te­i­na ko­ji uslo­vlja­va­ju po­ja­vu no­vih - raz­li­či­tih oso­bi­na kod čo­vje­ka. Ti­me se pru­ža mo­guć­nost da bu­deš sli­čan pre­ci­ma, ili u ne­kim po­seb­nim slu­ča­je­vi­ma i su­per­i­or­ni­ji od njih. Čak da do­đeš do pu­po­lja sa­vr­šen­stva – da do­seg­neš do ne­če­ga što zo­vu po­zi­ci­ja ge­net­skog pi­ka.
Mo­žda će­te se sje­ti­ti... pri­je ne­ko­li­ko go­di­na na­pi­sao sam tekst ko­ji je di­rao u to mje­sto, u to sta­nje „raz­lo­ga svih raz­lo­ga“. Ra­di usi­ja­nih gla­va va­lja na­po­me­nu­ti da i da­lje vje­ru­jem da ve­ći­na pi­ta­nja ko­ja po­sta­vlja­mo se­bi, stra­ho­vi sa ko­ji­ma se su­ko­blja­va­mo, že­lje ko­je uma­če­mo u med pa u sr­ce ima­ju za­pra­vo svo­je pr­vo­rod­no/za­jed­nič­ko ob­ja­šnje­nje – ge­net­sku po­ro­dič­nu pod­lo­gu. Od­skoč­na da­ska sa ko­je smo se vi­nu­li, ali se u od­sko­ku ne­zgrap­no sna­šli... i ta­ko ra­su­li u si­ja­set ne­po­zna­ni­ca. Go­vo­rio sam o te­o­ri­ji „genet­skog pi­ka“ – po­sled­njem ste­pe­ni­ku sa ko­jeg se vi­di Hram sun­ca. Ni­sam slu­tio (a i ka­ko bi?) da sam bio pr­vi ko­ji je jav­no pro­zbo­rio na tu te­mu. Mi­slio sam da ne­će mo­ći da se na­đe na ovom na­šem asta­lu ka­ko­fo­ni­je uku­sa. Za­pam­ti­te, ži­vi­mo okru­že­ni hor­da­ma mo­zgo­va ko­ji su aler­gič­ni na zna­nje.
Tada ni­je bi­lo do­volj­no pro­sto­ra u no­vi­na­ma da ka­žem sve što sam ka­nio da na­pi­šem. Pri­li­ke su sa­da dru­ga­či­je... i slo­vo je po­sta­lo pro­dor­ni­je. Či­ta se, ču­je i pre­pri­ča­va. Za­hva­lju­ju­ći va­ma, na­ro­de. Ne­go, da osvje­ži­mo pam­će­nje i na­sta­vi­mo sa­gu da­lje... Ge­net­ski pik je za­pra­vo oso­ba. Čo­vjek ko­ji je ge­ne­ra­ci­ja­ma ka­le­mlje­nja iz­ro­đen kao naj­bo­lji no­si­lac sve­ga do­brog što je nje­go­va krv nu­di­la. Ra­di se o fe­no­me­nu sa ko­jim se zo­o­lo­gi­ja i bo­ta­ni­ka sva­ko­dnev­no sri­je­ću. Pri­rod­na se­lek­ci­ja. Sa­vr­še­no pre­kla­pa­nje če­sti­ca, mo­le­ku­la, he­mij­skih la­na­ca do­vo­di do „naj­kva­li­tet­ni­jeg no­si­o­ca“ iz li­ni­je svog so­ja. Sta­no­vi­šte da sva­ka po­ro­di­ca do­ži­vlja­va ge­net­ski vr­hu­nac u sa­mo jed­nom po­tom­ku/pri­mjer­ku sa­da je op­šte­pri­hva­će­no. Na­ža­lost, mo­že bi­ti sa­mo je­dan. Bi­o­lo­gi­ja i bi­o­he­mi­ja su ne­u­mo­lji­ve za broj uče­sni­ka. Tre­ba ne­ko­li­ko ge­ne­ra­cij­skih ci­klu­sa da se ro­di taj/ta ko­ji no­si naj­i­de­al­ni­je tje­le­sne i um­ne pre­ro­ga­ti­ve. Za­to se u psi­ho­lo­gi­ji ova po­ja­va pod­vo­di pod ter­mi­ne vrh ili vr­hu­nac (pik).
Na­i­me, ono što je ta­ko­đe do­ka­za­no je­ste de­mo­ti­vi­šu­ći za­klju­čak po kom se sva­ki ge­net­ski pik spon­ta­no auto­za­klju­ča­va. Tač­ni­je, po­ro­dič­no sta­blo na­kon nje­ga naj­če­šće ne­ma mo­guć­nost da­ljeg na­pret­ka. Sve kre­ne niz­br­do. I, ako bi se ta­kvo stvo­re­nje raz­mno­ži­lo, či­tav na­red­ni po­rod i nje­go­vo uda­lje­no po­tom­stvo bi­li bi de­ka­dent­ni. Sve sla­bi­je. Za­što po­bo­gu (pi­ta­te se)?! Za­to jer mu za part­ne­ra tre­ba oso­ba ko­ja je naj­ja­ča gra­na u kro­šnji svog sta­bla. Ge­net­skom pi­ku je neo­p­ho­dan ge­net­ski pik iz dru­gog ple­me­na. Tek ta­da bi po­rod bio na­pre­dan i sna­žan. La­vo­vi to zna­ju... ti­gro­vi i go­ri­le i te ka­ko. Nji­ho­vi pi­ko­vi uz po­moć fe­ro­mo­na pre­po­zna­ju da li mi­ris lju­ba­vi sti­že od sa­vr­še­ne že­ne/muž­ja­ka... ili od škar­ta. Al­fa tra­ži al­fu. Sve osta­lo je ne­pri­hva­tlji­vo. Ome­ga vo­di kra­ju.
Kod lju­di je stvar za­pe­tlja­ni­ja. Ima nas si­ja­set - i pre­ma sta­ti­sti­ci naj­ma­nje tri mi­li­o­na pi­ko­va od se­dam mi­li­jar­di du­ša tre­nut­no pra­vi kru­go­ve po Ze­mlji. Sprem­no da na­đe ono što mu tre­ba – ili da ne­sta­ne. Ako ste po­mi­sli­li da smo iz­gu­bi­li mo­guć­nost da se pre­po­zna­je­mo uz po­moć fe­ro­mo­na, kao ži­vo­ti­nje, grd­no ste se pre­va­ri­li. To sa­mo sa­da dru­ga­či­je zo­ve­mo – ma­gič­na pri­vlač­nost. Mo­der­no ime za šum­ske na­vi­ke. Ka­da u do­di­ru po­gle­da shva­ti­te da ste na­i­šli na ne­ko­ga ko­me pri­pa­da­te. Ka­da ne­u­mo­lji­vo bo­li ako se ne spo­ji­te.
Sle­de­ća po­te­ško­ća, ge­net­ski pi­ko­vi pri­vla­če sve i sva­ko­ga... a u slu­ča­ju da ne do­seg­nu do kom­pa­ti­bil­nog part­ne­ra – raz­vi­ja­ju asek­su­al­no po­na­ša­nje i uvo­de se­be u en­tro­pi­ju psi­ho sta­nja. Ne­ma kom­pro­mi­sa, ne­ma al­ter­na­ci­je. A i ka­ko bi dru­ga­či­je ka­da srž ko­ju no­se ne do­zvo­lja­va raz­vod­nja­va­nje. Kad ma­lo raz­mi­sliš, ovo je­ste ča­ša pu­na bla­go­slo­va... ali sa ne­ko­li­ko ka­ši­ka te­škog pro­klet­stva. Ne da da se is­pi­je na­te­na­ne.

* * *
Le­gi­je kri­vih no­se­va, uskih ra­me­na, sit­nih usa­na, iz­o­pa­če­nih umo­va sva­ko­dnev­no ga­ze. Kra­ve umi­sle da su kra­lji­ce. Bla­vo­ri da su ga­ze­le. No, de­si se po­vre­me­no da na­ba­sa­mo na one ko­ji mi­ri­šu na dru­ga­či­je, ko­ji u se­bi no­se bo­lje. Ne­ka­da, ali sa­mo ne­ka­da, uka­žu se te neo­bja­šnji­vo div­ne po­ja­ve. Neo­bič­ne zvi­je­ri. Sno­ve ti za­tru­ju. Žed­niš po­red vo­de. Pre­tra­žu­ješ bo­so­nog sa­va­ne. Te­ško je mi­sli­ma na­re­di­ti da ih pu­ste... mo­zak ti šap­će „oka­ni se, ne­ka ode“. Ali ne ide, ni­ti će. Ne­moj ža­li­ti se­be, nji­ma je te­že. Isti­na, stvo­re­ni su da se vo­le... ali ne te­be. Tra­že ono što ni­ka­da na­ći ne­će. Ta­kav je put za kro­je­ne od so­li ne­ba, za te po­seb­ne. Pri­u­pi­taj se, ako ova­kvu gor­či­nu od osje­ća­nja ne po­zna­ješ, da ni­si mo­žda ti iz nji­ho­ve ka­ste? Da ni­si mo­žda ti iz ko­li­jev­ke od mje­se­če­ve pa­u­či­ne? U tom slu­ča­ju, di­vim ti se... i zbi­lja, žao mi je.
(Autor je knji­žev­nik)