Za­mi­sli­te ze­mlju ko­ja svo­jim gra­đa­ni­ma pla­ća 2.300 eura me­seč­no, ra­di­li ne ra­di­li. Gdje to ima? Ne­ma ni­gdje, ali je mo­glo je da bu­de u naj­bo­ga­ti­joj ze­mlji Evro­pe (ako se iz­u­zme ma­lec­ni Lih­ten­štajn), Švaj­car­skoj.
Ta­mo je u pro­šlu nedjelju odr­žan re­fe­ren­dum o uvo­đe­nju ”bez­u­slov­nog osnov­nog pri­ho­da” ko­ji je pred­vi­đao go­re­po­me­nu­to: da sva­ki gra­đa­nin do­bi­je pra­vo na 2.500 švaj­car­skih fra­na­ka (ko­je smo ra­di bo­ljeg ra­zu­mi­je­va­nja pre­tvo­ri­li u eure). I umje­sto da re­zul­tat bu­de sto po­sto ”za”, ka­ko bi se iz na­še per­spek­ti­ve oče­ki­va­lo, Švaj­car­ci su uvjer­lji­vom ve­ći­nom (77 od­sto) gla­sa­li ”pro­tiv”! Što će re­ći da su od­ba­ci­li ide­ju da mo­že da bu­de hlje­ba bez mo­ti­ke.
Što je, opet iz na­še per­spek­ti­ve, još čud­ni­je, ova­kav re­zul­tat je i oče­ki­van. Ne sa­mo zbog to­ga što je švaj­car­ska vla­da uoči i ove po­ka­zne vje­žbe iz di­rekt­ne de­mo­kra­ti­je (re­fe­ren­du­mi o ra­znim pi­ta­nji­ma ta­mo se odr­ža­va­ju u pro­sje­ku če­ti­ri pu­ta go­di­šnje) iz­ni­je­la svoj stav – da se ide­ji pro­ti­vi. Pro­tiv su bi­le i sve iole va­žni­je po­li­tič­ke par­ti­je, uklju­ču­ju­ći so­ci­ja­li­ste.
Šte­ta. Švaj­car­ska je pro­pu­sti­la je­din­stve­nu pri­li­ku (te­ško da će ova di­le­ma po­no­vo do­ći na dnev­ni red), da po­sta­ne ze­mlja Dem­be­li­ja, ovo­ze­malj­ski raj gdje se ne ra­di, ali uži­va. Ko­ja ni­gdje ne po­sto­ji, ali ko­ju je li­je­po za­mi­šlja­ti.
Oče­ki­va­na od­lu­ka tre­zve­nih Švaj­ca­ra­ca, gdje prak­tič­no svi ra­de (zva­nič­na sto­pa ne­za­po­sle­no­sti je 3,5 od­sto, a eko­no­mi­sti sma­tra­ju da je prak­tič­no pu­na za­po­sle­nost po­stig­nu­ta kad ona pad­ne na ni­vo od 5 od­sto). I gdje svi do­bro za­ra­đu­ju, pa bi od­ba­če­nih dve i po hi­lja­de fra­na­ka bi­lo u stva­ri sa­mo 38 od­sto od pro­sječ­nog do­hot­ka po gla­vi sta­nov­ni­ka na mje­seč­nom ni­vou.
Rad­ni, ka­kve ih je bog dao, Švaj­car­ci su pri­hva­ti­li ar­gu­ment svo­je vla­de da bi re­zul­tat pri­hva­ta­nja uni­ver­zal­nog do­hot­ka bi­la „mo­ral­na ko­ro­zi­ja” i stva­ra­nje „dru­štva ne­mo­ti­vi­sa­nih dža­ba­le­ba­ro­ša”.
Oba­ška i što bi bi­lo pa­pre­no sku­po. Ra­ču­ni­ca je, na­i­me, po­ka­za­la da bi za to bi­lo po­treb­no obez­bi­je­di­ti 153 mi­li­jar­di fra­na­ka (140 mi­li­jar­di eura) do­dat­nih po­re­za, što je ot­pri­li­ke če­tvr­ti­na švaj­car­skog bru­to na­ci­o­nal­nog do­hot­ka (661 mi­li­jar­da fra­na­ka).
Švaj­car­ci su se, da­kle, iz­ja­sni­li: do­bro im je i ova­ko. Glav­ni ar­gu­ment za­go­vor­ni­ka osnov­nog do­hot­ka – da te­ku­ći tren­do­vi glo­bal­ne eko­no­mi­je i tek za­po­če­ta če­tvr­ta in­du­strij­ska re­vo­lu­ci­ja sve vi­še lju­di osta­vlja­ju bez po­sla (jer ih za­mje­nju­ju ra­ču­na­ri i ro­bo­ti) – ne osje­ća­ju na sop­stve­noj ko­ži. Em su svi za­po­sle­ni (i iz­u­zet­no do­bro pla­će­ni) em su struk­tu­ra nji­ho­ve pri­vre­de, či­ji su glav­ni pro­iz­vo­di si­re­vi, čo­ko­la­de i sa­to­vi, plus he­mij­ska i far­ma­ce­ut­ska in­du­stri­ja i plus ču­ve­no švaj­car­sko ban­kar­stvo – ta­kvi da ni­su na uda­ru, ni­ti će to u do­gled­no vri­je­me bi­ti.
Ne­u­spje­li re­fe­ren­dum je, me­đu­tim, do­nio i je­dan ”ko­la­te­ral­ni” re­zul­tat: ši­ro­ki pu­bli­ci­tet te­mi „osnov­nog do­hot­ka” ko­ja je već ne­ko vri­je­me na dnev­nom re­du ne sa­mo u Švaj­car­skoj.
Ak­tu­el­nost joj je dao ”ka­pi­ta­li­zam 21. vi­je­ka”, nje­go­vo sve bez­du­šni­je i ne­ljud­ski­je li­ce, ko­je je ide­o­lo­gi­ja neo­li­be­ra­li­zma – da ama baš sve tre­ba pre­pu­sti­ti pri­vat­ni­ci­ma i ”ne­vi­dlji­voj ru­ci tr­ži­šta” (i pri­tom so­ci­jal­ne ko­rek­ti­ve dr­ža­ve sve­sti na ap­so­lut­ni mi­ni­mum) – svu­gdje za re­zul­tat ima­la ras­tu­će ne­jed­na­ko­sti, sve ne­si­gur­ni­ja rad­na mje­sta i sve ve­će za­o­sta­ja­nje ži­vot­nog stan­dar­da onih ko­ji ži­ve od svo­je pla­te.
Ide­ja osnov­nog do­hot­ka ko­ji bi sva­ko­me obez­bi­je­dio do­ne­kle pri­sto­jan ži­vot­ni stan­dard po­ja­vi­la se kao ko­rek­tiv ove si­tu­a­ci­je. Švaj­car­ci su po svoj pri­li­ci – pu­ca­ju­ći pre­vi­so­ko – ovo uči­ni­li ne­re­al­nim, što ne zna­či da su 5. ju­na, gla­sa­ju­ći pro­tiv, ovu za­mi­sao i sa­hra­ni­li.
Za­go­vor­ni­ci ovog rje­še­nja sma­tra­ju da nje­go­vu is­prav­nost tre­ba pro­vje­ra­va­ti po­ste­pe­no, na ma­njim uzor­ci­ma. To upra­vo ove go­di­ne is­pro­ba­va­ju ne­ki gra­do­vi u Ho­lan­di­ji i Fin­skoj, a eks­pe­ri­men­te u ovom po­gle­du na­ja­vi­la je ka­nad­ska po­kra­ji­na On­ta­rio.
Svi tra­že od­go­vor na glav­nu di­le­mu: da li će za­ga­ran­to­va­ni eg­zi­sten­ci­jal­ni mi­ni­mum ko­ji obez­bje­đu­je dr­ža­va, bi­ti de­mo­ti­va­tor da se tra­ži po­sao i ra­di.
Po­u­zda­nog od­go­vo­ra ne­ma, ali či­ni se da je va­žno da se ovo pi­ta­nje po­sta­vlja. Sve je, na­i­me, oči­gled­ni­je da u sre­di­štu svjet­skog ka­pi­ta­li­zma (mi smo bez sum­nje nje­go­va si­ro­ma­šna pe­ri­fe­ri­ja), ne­što ni­je u re­du. Ne­ma te fi­lo­zo­fi­je, ide­o­lo­gi­je ni­ti eko­nom­ske dok­tri­ne ko­ja bi oprav­da­la či­nje­ni­cu da sa­mo je­dan od­sto lju­di svi­je­ta u svo­jim ru­ka­ma ima bo­gat­stvo ko­li­ko i 99 od­sto svih osta­lih.
I da će se, ne pre­du­zme li se ne­što, ovaj pa­ra­doks uve­ća­va­ti. Sa iz­vje­sno­šću da to do­du­še mo­že da tra­je još ne­ko vri­je­me – ali i da se ne­će do­bro za­vr­ši­ti ako ne­što ne poč­ne da se mi­je­nja.
Ni­ko­me u stva­ri ne tre­ba ze­mlja Dem­be­li­ja, ali je kraj­nje vri­je­me da se us­po­sta­vi ne­ka pra­ved­ni­ja. Ono Mark­so­vo, ko­je (pre­ma ko­ri­go­va­noj ver­zi­ji) gla­si „svi­ma pre­ma po­tre­ba­ma, sva­ko­me po za­slu­ga­ma”, ne mo­ra da bu­de uto­pi­ja.
(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik ‘’Po­li­ti­ke’’)