Autor: Vik­tor Ivan­čić

„Ovo me za­ni­ma či­sto te­o­ret­ski“, re­kla je gra­đan­ka is­pu­hu­ju­ći ko­lut di­ma od ci­ga­re­te pre­ma stro­pu.
„Do­go­di li se da Ko­lin­da Gra­bar Ki­ta­ro­vić eks­plo­di­ra od bi­je­sa, mo­že li bi­ti op­tu­že­na za aten­tat na pred­sjed­ni­cu Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske? Ili, još lo­gič­ni­je, za te­ro­ri­stič­ki na­pad?“
Su­prug ju je, spu­stiv­ši no­vi­ne u kri­lo, po­gle­dao po­ma­lo za­di­vlje­no.
„Je­si li pi­la, mi­la?“
„Sa­mo li­mu­na­du“, re­kla je, „i to to­plu. Od hlad­ne me za­bo­li gr­lo.“
„Iz­gle­da da ti ni to­pla ne pri­ja“, pr­o­gun­đa muž.
„Od nje ti se mo­zak poč­ne zno­ji­ti, a to on­da do­vo­di do ra­znih lu­do­ri­ja.“
„Pa re­koh ti da me za­ni­ma prav­ni aspekt slu­ča­ja, či­sto te­o­ret­ski“, po­bu­ni­la se gra­đan­ka.
„Da­kle, si­tu­a­ci­ja je jed­no­stav­na: go­spo­đa Gra­bar Ki­ta­ro­vić kip­ti od bi­je­sa, to­li­ko je is­pu­nje­na srdž­bom da se uop­šte ne uspi­je­va kon­tro­li­sa­ti, on­da u jed­no­me tre­nut­ku si­lo­vi­to eks­plo­di­ra, to sva­ka­ko ozbilj­no une­sre­ći pred­sjed­ni­cu Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske, e sad – ka­ko da tre­ti­ra­mo po­či­ni­o­ca? Je li on, to jest ona, aten­ta­tor? Ili te­ro­rist? Osvje­do­če­ni ne­pri­ja­telj Hr­vat­ske ko­ji pro­vo­di pa­kle­nu na­mje­ru da obez­gla­vi dr­ža­vu?“
„A baš ona­ko eks­plo­di­ra kao bom­ba?“ za­in­te­re­so­vao se su­prug.
„Do­bro, mo­že i kao pe­tar­da, ne mo­ra sve bi­ti za­či­nje­no ho­li­vud­skim efek­ti­ma“, sni­zi­la je do­ži­vljaj gra­đan­ka.
„Pe­tar­de ni­su smr­to­no­sne.“
„Ni­su smr­to­no­sne za lju­de, ali je­su za sa­me pe­tar­de. Zar ni­su?“
Su­prug iz­no­va upu­ti zna­ti­že­ljan po­gled pre­ma gra­đan­ki ko­ja je iz­ba­ci­va­la sve pra­vil­ni­je ko­lu­to­ve di­ma pre­ma stro­pu.
„Prav­no gle­da­no“, na­po­kon pro­zbo­ri, „ja bih re­kao da u slu­ča­ju ka­da su po­či­ni­telj i žr­tva jed­na te ista oso­ba ne mo­že bi­ti go­vo­ra o ka­zne­no­me dje­lu. Ne ra­di se o aten­ta­tu, ne­go o sa­mo­u­boj­stvu.“
„A si­gu­ran si da je u pi­ta­nju jed­na te ista oso­ba? Ja, vi­diš, ni­sam, ima tu ne­kih ni­jan­si…“
„Daj, mo­lim te“, za­ko­lu­tao je oči­ma su­prug. „Po­pij još jed­nu li­mu­na­du, ali pri­pa­zi da bu­de hlad­na. Oda­kle ti uop­šte ide­ja da bi go­spo­đa Gra­bar Ki­ta­ro­vić mo­gla eks­plo­di­ra­ti? I za­što baš od bi­je­sa, a ne od gra­ha ili ne­čeg slič­nog?“
„Ste­kla sam ta­kav uti­sak gle­da­ju­ći njen da­na­šnji in­ter­vju na te­le­vi­zi­ji N1. I to u tre­nut­ku ka­da je no­vi­nar­ki pri­zna­la da je po­gri­je­ši­la što je one fud­bal­ske na­vi­ja­če ko­ji su ba­ca­li ba­klje i pe­tar­de u te­ren dok je igra­la na­ša re­pre­zen­ta­ci­ja na­zva­la or­ju­na­ši­ma.“
„Stvar­no je to pri­zna­la?“
„Je­ste. Re­kla je, ci­ti­ram: Mo­ram vam re­ći da sam po­gri­je­ši­la kad sam ih ta­ko na­zva­la. Tre­ba­lo ih je na­zva­ti te­ro­ri­sti­ma, jer je to pra­vi iz­raz za njih. Ci­je­lu dr­ža­vu dr­že u te­ro­ru.“
„Uh, tu je stvar­no ma­lo pre­vi­še je­da“, za­mi­slio se su­prug, „fa­kat mi­ri­še na de­to­na­ci­ju… Tim vi­še što te­ro­ri­sti, te­ro­ret­ski gle­da­no, mo­gu bi­ti i or­ju­na­ši.“
„Ako to­me je pred­sjed­ni­ca oči­ta­la lek­ci­ju ‘nad­le­žnim in­sti­tu­ci­ja­ma’“, na­do­ve­za­la se gra­đan­ka, „od­no­sno or­ga­ni­ma re­pre­si­je i ne­za­vi­snom pra­vo­su­đu“.
„Što je re­kla?“
„Re­kla je, ci­ti­ram: Za­mje­ram nad­le­žnim in­sti­tu­ci­ja­ma da se te lju­de ne sank­ci­o­ni­še. Uko­li­ko svje­sno do­vo­de u opa­snost ži­vo­te lju­di oko se­be, i onog jad­nog re­da­ra na utak­mi­ci, on­da je to te­ror. To je te­ro­ri­zam. Stva­ri tre­ba na­zva­ti svo­jim ime­nom.“
„Stvar­no je spo­me­nu­la ‘jad­nog re­da­ra na utak­mi­ci’ ko­ji se su­o­čio s ra­zor­nom sna­gom pe­tar­de?“ ve­se­lo upi­ta muž.
„Je­ste“, klim­nu­la je gla­vom gra­đan­ka. „Re­kla je da je to čist slu­čaj te­ro­ri­zma.“
„U re­du, mi­la“, sleg­nuo je ra­me­ni­ma su­prug, „ali to je zbi­lja stan­dard­ni pro­ljev go­spo­đe pred­sjed­ni­ce. Na to smo na­vi­kli. Čak i da pr­sne, opet je ri­ječ o ti­pič­no­me is­ho­du vla­da­ju­će di­ja­re­je. Što je tu za­i­sta no­vo?“
„No­vo je to što ju je no­vi­nar­ka od­mah po­tom, da­kle na­kon sve­ga par se­kun­di, upi­ta­la za pri­ro­du nje­nih od­no­sa sa Zdrav­kom Ma­mi­ćem.”
„Onim fud­bal­skim ma­fi­ja­šem što mu se su­di za mal­ver­za­ci­je? Onim što je go­spo­đi fi­nan­ci­rao kam­pa­nju i or­ga­ni­zi­rao joj ro­đen­dan­sku pro­sla­vu?“
„E tim“, po­tvr­di­la je gra­đan­ka. „I go­spo­đa Gra­bar Ki­ta­ro­vić je no­vi­nar­ki iz­ja­vi­la, ci­ti­ram: Naj­lak­še bi bi­lo da se po­vo­dim jav­noj hi­ste­ri­ji i da op­tu­žim Zdrav­ka Ma­mi­ća jav­no kao i svi osta­li. Ona to, me­đu­tim, ne mo­že, jer, ci­ti­ram, kao pred­sjed­ni­ca se mo­ram dr­ža­ti sta­va da je svat­ko ne­vin dok mu se ne do­ka­že su­prot­no.“
„Če­kaj ma­lo“, us­pla­hi­rio se su­prug, „a za­što je on­da, ako je ‘svat­ko ne­vin dok mu se ne do­ka­že su­prot­no’, no­go­met­ne na­vi­ja­če ka­te­go­rič­no obi­lje­ži­la kao ‘te­ro­ri­ste’, i to zbog ne­ko­li­ko ba­klji i pe­tar­di ba­če­nih na trav­njak?“
„Pa o to­me ti pri­čam, mi­li“, po­en­ti­ra­la je gra­đan­ka. „I ne sa­mo to, ne­go ona ‘za­mje­ra nad­le­žnim in­sti­tu­ci­ja’, to jest sud­stvu, što na­vi­ja­če na ka­žnja­va kao ‘te­ro­ri­ste’, jer je ‘to pra­vi iz­raz za njih’ i ‘stva­ri tre­ba na­zi­va­ti svo­jim ime­nom’, ma­da im te­ro­ri­zam ni­je do­ka­zan sud­skim pu­tem, ni­ti će to ika­da bi­ti, dok se u Ma­mi­će­vu slu­ča­ju, ‘kao pred­sjed­ni­ca dr­ža­ve’, čvr­sto dr­ži de­vi­ze ‘da je svat­ko ne­vin dok mu se ne do­ka­že su­prot­no’.“
„Ka­kva lji­ga­va dvo­lič­nost!“ vr­tio je gla­vom muž.
„A još je go­re što te dvo­stru­ke ar­ši­ne nu­di u istom pa­ke­tu“, na­do­pu­ni­la ga je gra­đan­ka, „na­i­me u is­to­me in­ter­vjuu te­le­vi­zi­ji N1. S jed­ne stra­ne ‘za­mje­ra nad­le­žnim in­sti­tu­ci­ja­ma’ što vo­de ba­nal­ne pre­kr­šaj­ne po­stup­ke pro­tiv ‘te­ro­ri­sta’, te ta­ko vr­ši di­rek­tan pri­ti­sak na su­do­ve, a s dru­ge je stra­ne, u slu­ča­ju svog fi­nan­ci­je­ra, uz­o­ran le­ga­ilst ko­ji uva­ža­va is­klju­či­vo sud­ske pra­vo­ri­je­ke, i to ‘kao pred­sjed­ni­ca dr­ža­ve’, te sma­tra ‘da je svat­ko ne­vin dok mu se ne do­ka­že su­prot­no’. Ka­da se, pak, ra­di o na­vi­ja­či­ma, ne sa­mo da se ‘po­vo­di­la jav­noj hi­ste­ri­ji’, već je tu hi­ste­ri­ju i za­po­če­la.“
„Od­vrat­no!“ s ga­đe­njem je pro­ci­je­dio su­prug.
„Lju­di se sa­mo­u­bi­ja­ju na pri­sto­jan na­čin, jer je to je­dan in­tim­ni čin, da ta­ko ka­žem“, ni­je se da­la gra­đan­ka. „Po­pi­ju ve­ću ko­li­či­nu ta­ble­ta za spa­va­nje, ili si ele­gant­no pre­re­žu ve­ne, ili se hit­nu pod vlak, ili se ob­je­se za lu­ster, a ne ta­ko da us­put raz­ne­su pred­sjed­ni­cu Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske i iz­ve­du tvor­ni na­pa­da na naj­vi­šu in­sti­tu­ci­ju vla­sti, na sim­bol hr­vat­ske dr­žav­no­sti.“
„Pa što će že­na ako joj se de­si da puk­ne od srdž­be?“ ču­dio se su­prug. „Ne mo­že to kon­tro­li­ra­ti. To čak ne mo­ra bi­ti ni su­i­cid, ne­go ne­sre­tan slu­čaj.“
„Za­i­sta?!“ us­to­bo­či­la se gra­đan­ka. „Ne pre­po­zna­ješ u nje­nom po­stup­ku ele­men­te te­ro­ri­stič­ko­ga či­na? Ne za­mje­ću­ješ pa­kle­njač­ki plan? Ne uoča­vaš pod­le zlo­či­nač­ke na­mje­re?“
„Ne uoča­vam“, pri­znao je muž.
„A za­što on­da go­spo­đa Gra­bar Ki­ta­ro­vić eks­plo­di­ra od bi­je­sa baš u mo­men­tu ka­da pred­sjed­ni­ci dr­ža­ve ska­če u usta?“ pi­ta­la je gra­đan­ka.
Pe­šča­nik.net