Pi­še: Sr­đan Pe­rić

Onaj ko­ji že­li da vla­da lju­di­ma mo­ra re­la­ti­vi­zo­va­ti zna­čaj i vri­jed­nost slo­bo­de. Na­gla­ša­vam, ko­ji že­li da vla­da, ne da slu­ži op­štem pro­gre­su. On mo­ra zah­ti­je­va­ti da mu se na ras­po­la­ga­nje pre­da slo­bo­da dru­gih. Opet, da bi do­bio ne­što ta­ko vri­jed­no, za­uz­vrat im mo­ra po­nu­di­ti ne­što. To obič­no bu­de ne­ka vr­sta obe­ća­nja – sli­ka ko­ja se ni­kad ne­će do­sti­ći, ali ko­ja iz­gle­da bli­zu i ostva­ri­vo. Po­put fa­ta­mor­ga­ne. Dje­lu­je da je vo­da na ne­ko­li­ko sto­ti­na me­ta­ra, ali ka­da do­đe­te ta­mo osta­je sa­mo go­li pi­je­sak, ali se ta­da po­no­vo po­ma­lja no­va pri­ka­za teč­no­sti ko­ja ži­vot zna­či. Iz­u­zet­ni uspi­je­va­ju da ra­zu­mi­ju da ih za­pra­vo že­lja da uto­le žeđ vo­di u si­gur­no tu­ma­ra­nje kroz pu­sti­nju. Isto ta­ko, oni ko­ji tra­že da im dru­gi po­da­stru svo­ju slo­bo­du nu­de fa­ta­mor­ga­nu, ko­ju na­zi­va­ju vi­zi­jom. Zvu­či po­zna­to, zar ne?
De­žur­ni dvor­ski mi­sli­o­ci, u svim vre­me­ni­ma i pro­sto­ri­ma, uvi­jek su bi­li tu da žur­no po­nu­de ar­gu­men­ta­ci­ju ka­ko je vo­đa ili­ti onaj ko­ji vla­da bez­gre­šan, a da nje­go­va vi­zi­ja odo­li­je­va pro­bi vre­me­na. To je nji­ho­vo osnov­no za­ni­ma­nje, od če­ga i za­što ži­ve. Dok se pri­pre­ma­ju za taj po­sao mo­ra­ju za­vr­ši­ti i ne­ku ško­lu i po­ne­što pro­či­ta­ti. Naj­vje­šti­ji me­đu nji­ma po­sta­nu i for­mal­no ve­o­ma obra­zo­va­ni. Oni su tu da nam sa­op­šte da je rop­sko ću­ta­nje za­pra­vo mu­drost i ka­ko je sva­ko ko bi is­tra­ja­vao na slo­bo­di na kra­ju po­sta­jao tra­gič­ni ju­nak. Uz to, me­štri ismi­ja­va­nja slo­bo­de su zna­lač­ki shva­ti­li zna­čaj teh­no­lo­gi­je ko­ja pru­ža do­sti­žnim luk­suz – fe­no­men ne­ras­ki­di­vo uve­zan sa kom­for­mi­zmom ko­ji pro­po­vi­je­da­ju. Zna­te već, od aj­fo­na do sta­na sa so­bom za raz­mi­šlja­nje.
Dru­gi in­stru­ment obe­smi­šlja­va­nja slo­bo­de je­ste is­kri­vlja­va­nje sli­ke. Nu­dim upe­ča­tljiv pri­mjer. Ne­dav­no mi­ni­star u či­jem re­so­ru je za­šti­ta ljud­skih pra­va, sav oza­ren, odr­ža eko­lo­gu pa­ne­gi­rik, šta li već, ka­ko je una­pri­je­đen po­lo­žaj že­na u cr­no­gor­skom dru­štvu. I ka­za da i Evro­pa to pre­po­zna­je. To či­ni u tre­nut­ku ka­da se oni ko­ji ima­ju moć ob­ra­ču­na­va­ju sa dvi­je hra­bre da­me. Sa jed­nom zbog to­ga što se bra­ni­la od naj­pri­zem­ni­jih na­pa­da na svoj in­te­gri­tet, a s dru­gom jer je bi­la sprem­na da pri­ja­vi ne­što za što je sma­tra­la da je zlo­u­po­tre­ba. Ar­se­nal uvre­da ko­ji im je upu­ćen je ra­zno­vr­stan. U pr­vom slu­ča­ju se jed­na da­ma op­tu­žu­je da je ne­mo­ral­na, u dru­gom da je špi­jun­ka i ne­lo­jal­na. Pri­tom je pr­va da­ma na če­lu or­ga­ni­za­ci­je ko­ja je una­zad ne­ko­li­ko go­di­na pri­lje­žno pri­ku­plja­la do­ku­men­ta­ci­ju ko­ja će ka­sni­je do­ve­sti i do hap­še­nja ne­ka­da­šnjeg pot­pred­sjed­ni­ka Vla­de, a dru­ga je uče­stvo­va­la u broj­nim ak­ci­ja­ma ko­ji­ma se pro­mo­vi­sa­la za­šti­ta na­šeg pro­sto­ra i re­sur­sa, kao i dru­štve­no od­go­vor­no po­na­ša­nje. I po­ga­đa­te šta je za­jed­nič­ko za obje re­ak­ci­je – ma­te­ri­jal­na po­sle­di­ca. Jed­noj je blo­ki­ran ra­čun, dru­goj us­kra­će­na mo­guć­nost da ra­di, bez ob­zi­ra na po­stig­nu­te ra­zul­ta­te na po­slu. No, isti­na je sa­mo jed­na, a ona gla­si: že­sti­na i sna­ga ob­ra­ču­na sa te dvi­je da­me su mje­ra na­še ne­slo­bo­de. Sa­mo ne­moj­mo da pri­sta­je­mo na ma­lo­gra­đan­ski ma­nir da vred­nu­je­mo do­ga­đa­je pre­ma to­me da li nam je ne­ko sim­pa­ti­čan ili ne.
Mo­gu­će da je pri­klad­no pri­sje­ti­ti se isto­rij­skog pri­mje­ra ko­ji po­ka­zu­je da je san o slo­bo­di ostva­riv. Ame­rič­ki ustav ni­je mno­go pu­ta mi­je­njan, ali su tri amand­ma­na po­seb­no zna­čaj­na (za one ko­ji vo­le bro­je­ve: tri­na­e­sti, če­tr­na­e­sti i pet­na­e­sti) ko­ji su no­mi­nal­no uki­da­li rop­stvo i šti­ti­li jed­na­ka pra­va lju­di­ma bez ob­zi­ra na bo­ju ko­že. Me­đu­tim, bio je po­tre­ban go­to­vo či­tav vi­jek da ono što je za­pi­sa­no u Usta­vu po­sta­ne ži­vot­no. Da sa­zri uz po­moć bo­lje je re­ći dra­gu­lja ne­go li­de­ra po­kre­ta za gra­đan­ska pra­va Mar­ti­na Lu­te­ra Kin­ga. Čo­vje­ka ko­ji je iz te­me­lja pro­mi­je­nio ži­vot Afro­a­me­ri­ka­na­ca, či­ji je ro­đen­dan na­ci­o­nal­ni pra­znik u Ame­ri­ci. Bio je pro­po­vjed­nik. I do­bit­nik No­be­lo­ve na­gra­de za mir. Dan pri­je ne­go što je svo­ju bor­bu gla­vom pla­tio, odr­žao je go­vor ko­ji je za­vr­šio sle­de­ćim ri­je­či­ma: “Kao i svi, i ja bih že­lio da du­go ži­vim. Du­go­vječ­nost ima svo­ju ulo­gu. Ali sa­da ne bri­nem o to­me. Sa­mo že­lim da iz­vr­ša­vam bo­ži­ju vo­lju. A On mi je do­pu­stio da se pop­nem na pla­ni­nu. I po­gle­dao sam pre­ko. I vi­dio sam Obe­ća­nu ze­mlju. Mo­žda ne do­đem ta­mo s va­ma. Ali že­lim da zna­te no­ćas, da će­mo mi, kao na­rod, do­ći u Obe­ća­nu ze­mlju! I za­to sam sre­ćan ve­če­ras. Ne bri­nem ni o če­mu. Ne bo­jim se ni­jed­nog čo­vje­ka! Mo­je oči su vi­dje­li sla­vu do­la­ska Go­spod­njeg!” Ka­kav iz­u­ze­tan pri­mjer! Za­mi­sli­mo za tre­nu­tak da je umje­sto ci­ti­ra­nog odr­žao go­vor u ko­me bi kon­sta­to­vao da se to­kom Hlad­nog ra­ta ne smi­je mno­go ta­la­sa­ti, jer Ame­ri­ka mo­že bi­ti ugro­že­na. Da li bi imao vri­jed­nost po čo­vje­čan­stvo ko­ju da­nas ima?
Sa­svim je ra­zu­mlji­vo da oni ko­ji su se la­ko od­re­kli svo­je slo­bo­de ne ra­zu­mi­ju nje­nu vri­jed­nost. Isto ta­ko je pred­vi­dlji­vo da će nas upra­vo oni sa­li­je­ta­ti da ob­ja­sne da je ona pre­ci­je­nje­na i da tre­ba ži­vje­ti, bo­lje re­ći pre­ži­vje­ti. Oni že­le na­met­nu­ti svoj si­stem vr­ijed­no­sti kao je­di­ni mo­gu­ći. Mi ima­mo slo­bo­du da oda­be­re­mo da li su u pra­vu ili ne. To nam ne mo­že ni­ko od­u­ze­ti. Iz­bor je naš i ni­ko nam ne mo­že bi­ti kriv zbog nje­ga.