Pi­še: Mi­lan Mi­šić

Na te­ren na­ci­o­nal­nog sta­di­o­na u Var­ša­vi u pe­tak je is­tr­ča­lo 28 še­fo­va dr­ža­va ili vla­da Sje­ver­no­a­tlant­ske ali­jan­se, po­zna­ti­je kao NA­TO, ka­ko bi ta­mo uigra­li svo­ju tak­ti­ku za me­ta­fo­rič­ki ”vje­či­ti der­bi” pro­tiv Ru­si­je.
Ima pu­no sim­bo­li­ke u mje­stu do­ga­đa­ja – Var­ša­va je da­la ime po­čiv­šem pak­tu ko­ji je od 1955. do 1991. odr­ža­vao ”rav­no­te­žu stra­ha” iz­me­đu dva hlad­no­ra­tov­ska blo­ka, dok je sta­di­on na oba­li Vi­sle, ul­tra­mo­der­na i mul­ti­funk­ci­o­nal­na sport­ska are­na, sim­bol no­ve Polj­ske, da­nas ak­tiv­ne čla­ni­ce NA­TO-a.
Ovo je bio dru­gi sa­mit li­de­ra za­pad­nog voj­nog sa­ve­za od po­čet­ka ”no­vog hlad­nog ra­ta”, za­o­štra­va­nja od­no­sa sa Ru­si­jom, po­sle nje­ne voj­ne in­ter­ven­ci­je na is­to­ku Ukra­ji­ne i anek­si­je Kri­ma. Pret­hod­ni je odr­žan pri­je dvi­je go­di­ne u Vel­su, a naj­no­vi­ji je sa­mo po­tvr­dio da se kurs su­če­lja­va­nja ne sa­mo na­sta­vlja, ne­go i da eska­li­ra – i da je Za­pad u to­me da­nas ne­što je­din­stve­ni­ji.
Re­zul­tat to­ga je ”no­vi Var­šav­ski pakt” – spo­ra­zum ko­ji su pot­pi­sa­li NA­TO i EU – ko­jim se us­po­sta­vlja po­li­tič­ko je­din­stvo dvi­je or­ga­ni­za­ci­je ko­je se u mno­go če­mu pre­kla­pa­ju: ob­je­ma je sje­di­šte u Bri­se­lu, ve­ći­na čla­ni­ca EU je i u NA­TO, ima­ju za­jed­nič­ke po­li­tič­ke ci­lje­ve, stra­te­ške in­te­re­se i di­je­le iste de­mo­krat­ske vri­jed­no­sti. No­vi pakt je zva­nič­no ”Za­jed­nič­ka de­kla­ra­ci­ja o EU-NA­TO prin­ci­pi­ma”, i s ob­zi­rom na to da su od šo­kant­nog ”breg­zi­ta” pro­šle tek dvi­je ne­dje­lje, va­žan je do­pri­nos ob­no­vi za­pad­nog sa­mo­po­u­zda­nja.
Ma­da ovo na dnev­ni red sta­vlja de­li­kat­no pi­ta­nje no­vog na­či­na ko­or­di­na­ci­je za­pad­ne spolj­ne po­li­ti­ke, uti­sak je da ovo ni­je su­štin­ska no­vost, po­što je ri­ječ sa­mo o for­ma­li­zo­va­nju već po­sto­je­ćih ve­za. Kao što ni­su ne­ke ve­li­ke vi­je­sti ni osta­le po­ru­ke sa var­šav­skog sta­di­o­na od ko­jih je glav­na da se na­sta­vlja ja­ča­nje voj­nih po­ten­ci­ja­la u ze­mlja­ma ko­je se gra­ni­če s Ru­si­jom: kon­kret­no, na­ja­vljen je raz­mje­štaj NA­TO pje­ša­dij­skih ba­ta­ljo­na (iz­me­đu 3.000 i 4.000 voj­ni­ka), po je­dan u Esto­ni­ji, Le­to­ni­ji, Li­tva­ni­ji i Polj­skoj.
To po­ka­zu­je šta je naj­ve­ći NA­TO strah: uvje­re­nje da bi bal­tič­ke dr­ža­ve bi­lo ne­mo­gu­će od­bra­ni­ti od ofan­zi­ve ru­skih ten­ko­va, te da je zbog to­ga neo­p­hod­no po­di­ći ”ni­vo od­vra­ća­nja”.
Dio to­ga je i zva­nič­no ak­ti­vi­ra­nje ra­ket­ne od­bra­ne – si­ste­ma pre­sre­ta­nja ba­li­stič­kih ra­ke­ta – što prak­tič­no zna­či da su ame­rič­ki bro­do­vi u pri­o­ba­lju Špa­ni­je, spe­ci­jal­ni ra­dar­ski si­stem u Tur­skoj i pre­sre­tač­ke in­sta­la­ci­je u Ru­mu­ni­ji uve­za­ni u je­dan si­stem, pod NA­TO ko­man­dom. Ovo je sa­da pre­i­me­no­va­no u ”stra­te­ško nu­kle­ar­no od­vra­ća­nje”, i vi­še se ne po­mi­nju baj­ke ka­ko je to na­mi­je­nje­no za­u­sta­vlja­nju iran­skih ili sje­ver­no­ko­rej­skih ra­ke­ta.
Sve ovo je upa­ko­va­no u sta­ro obra­zlo­že­nje: Ru­si­ja je ta ko­ja je upa­dom u Ukra­ji­nu i oti­ma­njem Kri­ma pre­kr­ši­la ne­pi­sa­na po­sle­hlad­no­ra­tov­ska pra­vi­la i ”pro­mi­je­ni­la bez­bjed­no­sno okru­že­nje”, zbog če­ga je NA­TO ”bio pri­nu­đen da re­a­gu­je”.
Sta­ru pri­ču po­na­vlja i dru­ga stra­na: Za­pad je bio taj ko­ji je svo­jim ši­re­njem na is­tok pre­kr­šio ono što je obe­ćao po­sle pa­da Ber­lin­skog zi­da i pre­go­vo­ra o uje­di­nje­nju dvi­je Nje­mač­ke, ukra­jin­ska kri­za je re­zul­tat ame­rič­kog pu­ča u ko­jem je svrg­nut pred­sjed­nik Ja­nu­ko­vič, ukra­jin­ski Ru­si su bi­li ti ko­ji su de­mo­krat­ski pro­gla­si­li auto­no­mi­ju Do­njec­ka i Lu­gan­ska, dok je Krim maj­ci Ru­si­ji vra­ćen le­gi­tim­no, de­mo­krat­ski i mir­no…
Da­kle, ni­šta su­štin­ski no­vo, ali kao i obič­no, va­lja obra­ti­ti pa­žnju na ne­ke no­ve ni­jan­se. NA­TO, na­ pri­mjer, sve če­šće po­mi­nje ”hi­brid­ni rat”, su­kob u ko­me se ne pu­ca iz kla­sič­nog oruž­ja, ne­go iz pro­pa­gand­nog i in­for­ma­tič­kog: re­al­nost ”saj­ber ra­to­va­nja” sve je oči­gled­ni­ja.
Iako u Evro­pi po­sto­je po­dje­le oko svr­sis­hod­no­sti sank­ci­ja pre­ma Mo­skvi, one su 1. ju­la zva­nič­no pro­du­že­ne. Is­hod bri­tan­skog re­fe­ren­du­ma o iz­la­sku iz EU sva­ka­ko po­go­du­je Ru­si­ji: Kremlj s raz­lo­gom pro­cje­nju­je da će za opo­ra­vak i sta­bi­li­za­ci­ju Uni­je bi­ti po­treb­ne go­di­ne, to­kom ko­jih ra­ču­na na uspon svo­jih de­sni­čar­skih pri­ja­te­lja či­ji je rej­ting u evrop­skim de­mo­kra­ti­ja­ma u stal­nom uspo­nu, a igra i na kar­tu sve vi­dlji­vi­jeg za­pad­nog ”za­mo­ra Ukra­ji­nom”.
Otu­da ru­ska di­plo­ma­ti­ja po­sled­njih mje­se­ci ša­lje sig­na­le da je za po­pu­šta­nje za­teg­nu­to­sti, ali da pr­ve ko­ra­ke u to­me tre­ba da na­či­ni Za­pad, po­što je, iz nje­nog ugla, kon­fron­ta­ci­ju i po­čeo. Mo­skva bi, da­kle, da ne­što da do­bi­je – naj­vi­še je, sa­svim si­gur­no, žu­lja­ju sank­ci­je – ali da ni­šta ne pru­ži za­uz­vrat.
Za­pad, na­rav­no, to ne mo­že da pro­gu­ta, ma­da iz­me­đu kraj­no­sti uvi­jek po­sto­je ne­ka sred­nja rje­še­nja. Da su svi ra­di da ih na­đu, po­tvr­đu­ju uče­sta­le iz­ja­ve da ”Ru­si­ja ne tre­ba da bu­de izo­lo­va­na”, kao i ri­je­či kan­ce­lar­ke Mer­kel: ”NA­TO i Ru­si­ja su za­in­te­re­so­va­ni za di­ja­log i ko­or­di­na­ci­ju”.
Do­tle, na­sta­vi­će se ”rat­ne igre”: NA­TO vje­žbi uz gra­ni­cu sa Ru­si­jom ni­kad ni­je bi­lo vi­še, kao ni ru­skih pro­vo­ka­ci­ja u va­zdu­šnom pro­sto­ru NA­TO sa­ve­zni­ka. Na­ma osta­je sa­mo da se na­da­mo da se ni­jed­na stra­na ne­će pre­i­gra­ti.
(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik ‘’Po­li­ti­ke’’)