Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić

Kam­for, tvar ko­ja ni­je ne­po­zna­ta pro­sve­će­ni­jim lju­di­ma sa na­ših pro­sto­ra... isto­vre­me­no, i ne baš pri­sut­na u ov­da­šnjim bilj­nim apo­te­ka­ma. Smo­la­sta ma­te­ri­ja, bi­je­le bo­je, neo­bič­no pro­zrač­ne (pro­vid­ne) struk­tu­re i sna­žnog ete­rič­nog mi­ri­sa – sko­ro da ras­hla­đu­je pri­li­kom udi­sa­nja. Do­bi­ja se iz zim­ze­le­nog kam­fo­ro­vog dr­ve­ta ko­je ra­ste sa­mo u Azi­ji. Ču­va se u bo­či­ca­ma ili sta­kle­nim min­đu­ša­ma, i neo­bič­no je dra­go­cje­na u In­di­ji – ko­ri­ste je u me­di­cin­ske, ri­tu­al­ne, a po­ne­kad i u za­čin­ske svr­he. Iz te ze­mlje je pro­is­te­kla iz­re­ka da „ni­šta ni­je bi­je­lo kao kam­for“. Osim Ši­ve. Shod­no na­ve­de­nom, kad In­dij­ci ka­žu da ne­ki čo­vjek mi­ri­še na kam­for zna­či da po­sje­du­je uz­vi­šen um i či­stu po­ja­vu. Me­đu­tim, ri­jet­ko se kad slič­no iz­go­va­ra, i u ta­kvim slu­ča­je­vi­ma se uka­zu­je na oso­bu ko­ja je na­lič­na onom ka­ko mi vi­di­mo sve­ca.
Ipak, stva­ri i poj­mo­vi se pre­u­zi­ma­ju... u ne­do­stat­ku for­me, ko­ja bi upa­ko­va­la su­šti­nu, i evrop­ske hu­ma­ni­stič­ke na­u­ke su po­su­di­le kam­for i nje­go­vo zna­če­nje da bi za­šti­ti­le jed­nu ne­u­hva­tlji­vu po­ja­vu – du­še ko­je tra­ju na­o­či­ti­je. Na­zi­va­ju ih kam­for­fi­li. I ima ih ma­nje ne­go što mo­že­te za­mi­sli­ti, ali če­šće ne­go što se mo­že­te na­da­ti. Stu­bo­vi su op­stan­ka cje­lo­kup­nih na­ro­da, iako nji­ma ni­ka­da i ni­gdje op­stan­ka ne­ma.
Kam­for­fi­li su ste­kli ime i ka­te­go­ri­ju u psi­ho­lo­gi­ji. Nji­ho­vi pro­fi­li sa­da zna­če ne­što u se­lek­ci­ja­ma ti­po­va i ka­rak­te­ra... ali i maj­ke na­ših ba­ka su bi­le svje­sne nji­ho­vog po­sto­ja­nja, pa su ih pre­po­zna­va­le i na­dim­ko­va­le kao „sta­re du­še“ ili „an­đe­li­je“. Ka­zi­va­lo se da oko se­be uvi­jek ima­ju bi­je­log sja­ja i mi­ris ko­že ko­ji ma­mi i osvje­ža­va.
A šta im to da­je po­seb­nost? Či­me se odva­ja­ju od dru­gih? Za­bo­ra­vi­mo za mo­me­nat baj­ke i po­e­ti­ku sri­ca­nja, dr­ža­će­mo se onog što se zva­nič­no is­pi­su­je kao od­li­ke kam­for­fi­la.
Ima­ju neo­bja­šnji­vo ja­ku in­tu­i­ci­ju – osje­ća­ju sva­kog po­je­di­nač­no, ma­kar se na­la­zi­li u ma­si. Neo­bič­no im je ne­u­god­no ako iz go­mi­le sa­mo jed­no lo­šim zra­či. U sta­nju su da pred­o­sje­te smr­dlji­vu krv iz sva­ke vra­ne ko­ja se oko­lo oho­lo kre­će. Ta­ko­đe, kam­for­fi­li iri­ti­ra­ju iz­o­pa­če­ne lju­de – tje­ra­ju ih da se pri­bi­ju uz zid i po­ka­žu oč­nja­ke. Dje­ča­ci kam­for­fi­li če­šće će od dru­ge dje­ce da bu­du iz­op­šte­ni iz vr­šnjač­kih kru­go­va, a dje­voj­či­ce kam­for­fi­li za dvi­je tre­ći­ne ulo­ga ima­ju opa­snost da bu­du fi­zič­ki zlo­sta­vlja­ne od dru­ga­ri­ca. Jer zlo što obi­ta­va u dje­ci že­li da skri­ve­no zri – sme­ta­ju mu oni od ko­ji se ne mo­gu sa­kri­ti.
Fi­zič­ka do­pa­dlji­vost – dru­ga va­žna ka­rak­te­ri­sti­ka kam­for­fi­la. Iako ne mo­ra­ju bi­ti ide­al­nog tje­le­snog kro­ja, is­po­lja­va­ju iz­u­zet­no sna­žan mag­ne­ti­zam – ne­spu­tan „he­mij­ski trag pri­vla­če­nja“. Od­ra­sle je­din­ke upi­ja­ju pa­žnju ve­ći­ne. Sla­na su slad za sva­či­je oči. U sve­mu ovom tr­pi se i jed­na pro­ti­vu­reč­nost – ri­jet­ko kad će se ne­ko po­tru­di­ti da za­ve­de kam­for­fi­la. Tre­ti­ra­ni su­bjek­ti su ob­ja­šnja­va­li za­što im ne bi pri­šli – od­go­vor je uvi­jek isti „sma­tram da ni­sam do­volj­no do­bar/a. Kam­for­fi­li su u li­gi iz­nad“.
Pro­duk­tiv­na svje­snost – sta­nje ko­je se ta­ko te­ško po­sti­že, u nji­ho­vom slu­ča­ju pred­sta­vlja pri­rod­nu spon­ta­nost i tre­ća je osnov­na ka­rak­te­ri­sti­ka ka­da je kam­for­fil u pi­ta­nju. Otvo­re­ni su za sve mo­guć­no­sti, svje­sni sve­ga što ih okru­žu­je. Ni­su glad­ni uspje­ha, svi­je­ta ili tu­đeg bla­ga. Isto­vre­me­no osje­ća­ju si­ro­va sta­nja uma sva­kog čo­vje­ka sa ko­jim vo­de raz­go­vor. Njih je mo­gu­će sla­ga­ti... ali sa­mo jed­nom. Dru­ga vam se pri­li­ka ne­će uka­za­ti. Pri­hva­ta­ju stva­ri ko­je ne mo­gu pro­mi­je­ni­ti i mi­je­nja­ju sve što iz­i­sku­je no­vu ko­žu.
Po­vi­nu­ju se vre­me­nu bez pri­ti­ska go­di­na – što psi­ho­lo­gi­ja baš i ne ra­zu­mi­je, ima­ju­ći u vi­du da sva­ko če­lja­de ža­li za mla­do­šću. U slu­ča­ju kam­for­fi­la pro­la­znost je ta­ko la­ga­no pri­hva­tlji­va. Mo­žda su zbog to­ga ba­ke iz na­ših pri­ča go­vo­ri­le ka­ko su „sta­ro­vje­kov­ne du­še“ – ne­če­mu što se iz­no­va i iz­no­va ra­đa utr­ka za go­di­na­ma bi bi­la su­lu­do tro­še­nje su­za. Ima to­li­ko ljep­ših tu­ga za ko­ji­ma se va­lja is­pla­ka­ti.
I naj­va­žni­ja od svih ras­kr­sni­ca ko­ja „du­še bi­je­log sja­ja“ odva­ja od dru­gih je­ste oso­be­nost da­ro­va ko­je no­se. La­ko­ća stva­ra­nja. Ako im se pru­ži pri­li­ka iz­ro­di­će dje­la sa pre­pi­som vje­tra. Ne­po­no­vlji­ve stva­ri ko­ji­ma ne­će bi­ti prem­ca. Mu­zi­ka, glas, pje­sma, ri­ječ ili sli­ka sa ja­go­di­ca pr­sti­ju kam­for­nog sr­ca sve su što su bo­go­vi sa Ni­la tra­ži­li od ljud­skog so­ja.
Pre­ma slo­vu to­ma „Spo­koj i pri­ča­nje“, drev­ni pi­sac je iz­re­kao bol­nu taj­nu o tra­ja­nju... Tu smo da bu­de­mo pro­vje­re­ni. Ko­li­ko smo do­bri i ka­ko smo či­ni­li ne­će su­di­ti bo­go­vi već oni ko­ji su ovo­bo­že­ni na ze­mlji. Ako se bu­de­mo pred ta­kvi­ma ugi­ba­li, skla­nja­li i stva­ri im ne­do­pu­šta­li... kraj će bi­ti ja­san i ko­na­čan. Ni­ka­da se vi­še ne­će­mo ro­di­ti. Tvo­je bi­je­lo ni­ka­da ne­će bi­ti do­volj­no bi­je­lo.
Kam­for­ni su tu da te po­dr­že... ne gre­bi ih. Ras­trg­nu­ćeš se.
Udah­ni ih, ras­hla­di se.
(Autor je knji­žev­nik)