Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek


Pet­sto go­di­na (ma­lo li je) su Tur­ci vla­da­li ovim na­šim na­ro­dom i pro­sto­ri­ma. Po­red go­mi­le obi­ča­ja, osta­vi­li su nam u ‘’ama­net’’ i ve­li­ki broj svo­jih ri­je­či. Bo­ra­ve­ći ne­dav­no u toj dr­ža­vi, sa­zna­la sam da se ra­di o bli­zu osam hi­lja­da ri­je­či, od ko­jih su sa­da u upo­tre­bi sko­ro tri hi­lja­de. Ma­lo li je? Ni­je, bo­ga­mi, ne­go po­do­sta. Po­red onih ko­je sva­ko­dnev­no upo­tre­blja­va­mo kao što su npr. dže­zva ili var­ja­ča, ima jed­na ko­ja ne­ka­ko pot­pu­no i ja­sno od­ra­ža­va one o ko­ji­ma ću da­nas ma­lo ‘’pro­zbo­ri­ti’’.
Dem­bel. Da­kle, tur­ska ri­ječ, a zna­či ni­je čo­vjek, li­jen­šti­na, go­to­van i ne­rad­nik. I baš ni­jed­na od ovih ko­je na­bro­jah ni­je mi ta­ko upe­ča­tlji­va i zvuč­na kao što je ri­ječ-dem­bel. Ka­da je iz­go­vo­rim u mo­men­tu mo­gu da za­mi­slim ta­kvog čo­vje­ka, ali, bo­ga­mi, s dru­ge stra­ne ne mo­gu da ga smi­slim!
Što jes’ - jes’, da se ne la­že­mo vo­lim i ja po­ne­kad da dig­nem ‘’sve če­ti­ri u vis’’, da od­mo­rim du­šu i ti­je­lo, da ‘’ble­jim’’ u pla­fon, ili ka­ko to da­nas ka­žu ovi ‘’eks­per­ti’’- da me­di­ti­ram. Mo­ra se po­ne­kad ne ra­di­ti ni­šta. Ali, drug dem­bel ne zna šta zna­či ri­ječ po­ne­kad. On ni­kad, ali baš ni­kad ni­šta ne ra­di. Ni­šta osim što se iz­le­ža­va, plan­du­je, a i sve če­ti­ri su mu uvi­jek na ‘’vi­si­ni za­dat­ka’’. Taj me­di­ti­ra li me­di­ti­ra. I noć i dan. Us­put, za­no­vi­je­ta, iz­vo­lje­va, a bo­ga­mi i na­re­đu­je.
Drug dem­bel čim uju­tro usta­ne sjed­ne na sto­li­cu (ko­ja je pri­ko­va­na za kre­vet) da ma­lo od­mo­ri. No­ge po­dig­ne na dru­gu. Tra­je to jed­no po­la sa­ta do sat dok krv ma­lo ne ‘’pro­cir­ku­li­še’’. Ka­fu is­pi­ja na­te­na­ne (a i ka­ko bi dru­ga­či­je). Obič­no je sr­če, na­gla­ša­va­ju­ći ta­ko da je pot­pu­no bu­dan i da je spre­man za ‘’ak­ci­ju’’. Ak­ci­ja u ovom slu­ča­ju pod­ra­zu­mi­je­va da se mo­ra ne­što ča­la­brc­nu­ti. Ali, ne le­zi vra­že! Tre­ba se po­teg­nu­ti i pro­teg­nu­ti no­ge ‘’la­ga­ne’’, pa oti­ći do ku­hi­nje i svim sna­ga­ma otvo­ri­ti fri­ži­der. E, za­to, drug dem­bel ni­je mu­tav, ima on ko će to ura­di­ti umje­sto nje­ga i za nje­ga. Tu je nje­go­va ma­mi­ca (lju­bi ga maj­ka) ili nje­go­va že­na, ko­ja obič­no ‘’ni­je zna­la’’ za ko­ga se uda­la. Da­kle, do­ru­čak je br­zi­nom svje­tlo­sti ser­vi­ran u nje­go­vo dem­bel­sko kri­lo. Još ka­da bi ne­ko mo­gao žva­ka­ti umje­sto nje­ga bi­lo bi ide­al­no, ali ni­je on baš to­li­ki ‘’ne­rad­nik’’. Na­kon po­la sa­ta mljac­ka­nja, na­me­će se mno­go ‘’te­ško’’ pi­ta­nje- ko­ji će na­red­ni ko­rak drug dem­bel pred­u­ze­ti po­sle ovog po­čet­nog’’na­por­nog ra­da’’? Mo­že se na­iv­no po­mi­sli­ti da će mo­žda gle­da­ti te­le­vi­zi­ju ili ‘’da­le­ko bi­lo’’ la­ga­no pro­še­ta­ti (po ku­ći, na­rav­no). Ne, ne, to se pro­sto ne­će do­go­di­ti, jer jed­no­stav­no ne spa­da u opis nje­go­vog ‘’rad­nog mje­sta’’. Da li će nas drug dem­bel mo­žda pri­jat­no iz­ne­na­di­ti, pa će se svo­joj ma­mi­ci (lju­bi ga maj­ka) po­nu­di­ti da on umje­sto nje ode na pi­ja­cu i u pro­dav­ni­cu, ili će mo­žda svo­joj že­ni (onoj ko­ja ‘’ni­je zna­la za ko­ga se uda­la) pred­lo­ži­ti da on usi­sa ku­ću i ta­ko raz­dr­ma svo­je ‘’vre­te­na­ste’’ mi­ši­će? Ili će mo­žda iz­ve­sti svog psa u šet­nju, a on pri­tom la­ga­no džo­gi­ra­ti (kao što ra­di sav ‘’evrop­ski svi­jet’’)? Ni­šta, baš ni­šta od ovih mo­guć­no­sti naš drug dem­bel ne­će uze­ti čak ni u raz­ma­tra­nje (mu­ka je to), a ka­mo li po­ku­ša­ti da ih re­a­li­zu­je.Na­slu­ću­je­te šta će se de­si­ti!?
Da­kle, sle­de­ća de­sti­na­ci­ja dru­ga nam dem­be­la je­ste pra­vac-kre­ve­tac. Nje­go­va ma­mi­ca će mu (lju­bi ga maj­ka) po­di­ći ma­lo ja­stuk, jer se ne smi­je ni­ka­ko bi­ti za­va­ljen pu­nog sto­ma­ka. Nje­go­va že­na (opet ona ista ko­ja ‘’ni­je zna­la’’ za ko­ga se uda­la) će mu bri­žlji­vom ru­kom pre­ba­ci­ti pre­kri­vač pre­ko ‘’sto­ma­či­ća’’. Za­tim će njih dvi­je na pr­sti­ma i bez ri­je­či iza­ći iz so­be i ne­čuj­no za­tvo­ri­ti vra­ta. Ma­mi­ca će na pi­ja­cu i u pro­dav­ni­cu, a že­na usi­si­vač u ru­ke. Ali, ipak ne, ni­je lu­da da ga sad uklju­ču­je, ne smi­je re­me­ti­ti hr­ka­nje svog mu­ži­ća.
Po­sle dva - tri sa­ta du­bo­kog sna vri­je­me je da se usta­ne, jer ne mo­že se za­bo­ga pre­spa­va­ti ru­čak! To je jed­no­stav­no ne­do­pu­sti­vo. A po­sle na­rav­no obil­ne i obim­ne tr­pe­ze, vri­je­me je za sport. Ali, na TV-u nor­mal­no. Nje­go­va ma­mi­ca obič­no uklju­ču­je TV, a že­ni­ca mi­je­nja ka­na­le. To je ri­tu­al već go­di­na­ma i ni­šta tu drug dem­bel ne bi dir’o. Hlad­no piv­ce je na sto­lu, već si­pa­no, na­rav­no bez pje­ne.
Sva­ka utak­mi­ca is­cr­pi čo­vje­ka (vi­še dru­ga dem­be­la što gle­da, ne­go ono­ga ko igra), pa šta mu dru­go pre­o­sta­je ne­go da se sa­da do­bro na­kr­ka. Ta­ko će i bi­ti, a on­da će drug dem­bel u la­ga­nu šet­nju. Da, da do­bro ste pro­či­ta­li-u la­ga­nu šet­nju. Ali u sno­vi­ma. Ži­vje­la ze­mlja dem­be­li­ja!
Za­to, ku­mim vas bo­gom što da­lje od ova­kve sor­te, i od ova­kvih tur­skih ri­je­či! Ima ona mno­go ljep­ša, u ko­joj uži­vam, a to je me­rak. Sa dem­be­lom ne­ma me­ra­ka, za­to tu­tanj! Na­đi­te ne­kog vri­jed­nog i rad­nog dru­ga (po­želj­no je da to bu­de i brač­ni), a dru­ga dem­be­la osta­vi­te u de­be­loj la­do­vi­ni. Ja sam odav­no iza­šla na sun­ce. I ja i moj bič. Jer, dem­bel je kič.
(Autor je pje­snik)