Pi­še: Ni­ko­li­na Đu­ro­vić


Vi­še­grad ni­je ve­lji grad. Vi­še­grad je ugla­vljen, za­gla­vljen, za­to­čen međ’ po­šu­mlje­nim br­di­ma, usi­dren, s ove i one stra­ne ri­je­ke. Vi­še­grad se či­ni vre­me­šan, mno­go­go­di­šnji, pre­zreo, oba­mro, one­mo­ćao. Po­su­stao i od­u­stao. Nje­go­vo bi­lo, nje­go­vo biv­stvo, nje­gov kr­vo­tok je nje­go­va Dri­na dra­ga­na. Ona je nje­go­va ži­vo­to­da­va­telj­ka i sta­ra­telj­ka, te ga umi­va, okre­plju­je, s is­toč­ni­ka žu­stri­nu da­ru­je. Pri­lju­bi­la se ona svom že­ni­ku, kao vrat gla­vi, da se osla­nja na nj. Da, us­po­ri­la je i ona, za­sta­la... Ali ni­je po­su­sta­la, od­u­sta­la. Ona je i da­lje ta, ta vječ­nog to­ka da­va­telj­ka.
U Vi­še­gra­du se na­đo­smo, Dri­nom plo­vi­smo. S vre­me­šnim su­pru­žni­ci­ma, pod jar­mom pro­šlo­sti, zbi­lje i aneg­do­te, zgo­de i ne­zgo­de, na­pa­de i upa­de, pri­li­ke i ne­pri­li­ke bro­ja­smo. Kra­ja im ne na­đo­smo, je­dva ih sa­bra­smo. I br­zo se za­si­ti­smo, pre­u­smje­ri­smo. Da­lje na­sta­vi­smo. Ko­rak na­pri­jed, dva. I baš ta­da, ugle­da­smo. ,,Ću­pri­ju An­dri­će­vu“, ,,Ko­nak An­dri­ćev“, ka­men od ka­me­na, ,,An­drić­grad“... An­dri­ća na mu­ra­lu, An­dri­ća pred mu­ra­lom, An­dri­ća iza mu­ra­la... An­dri­ća u or­na­men­tu, An­dri­ća u ar­ti­ji, An­dri­ća u ru­ko­tvo­ri­ni... An­dri­ća u slo­vu, An­dri­ća u sli­ci, An­dri­ća u mi­sli... Ko o če­mu, svak o An­dri­ću! An­dri­ća za zlat­nik, An­dri­ća za dva, An­dri­ća na dar. An­dri­ća, ro­do­lju­bi­vog mi­ni­stra pro­ra­ču­na bez port­fe­lja, ko­ji, sa vi­si­ne, umno­ža­va bru­to do­ma­ći pro­iz­vod svo­jim su­na­rod­ni­ci­ma (pro ca­pi­te). Ko od ko­ga, dru­gi od An­dri­ća! An­dri­ća u ari­ji, An­dri­ća u to­ku rječ­no­me, An­dri­ća u og­nju, An­dri­ća u tva­ri. An­dri­ća ko­ji nad­vla­da­va, pre­o­vla­da­va, na­di­la­zi, pre­va­zi­la­zi. An­dri­ća ko­ji pro­ži­ma, odu­ho­vlju­je, ko­ji svom go­spo­di­nu lu­ču da­ru­je. An­dri­ća, al­he­mi­ča­ra, ko­ji Vi­še­grad obra­ća u ve­lji grad. An­dri­ća, ko­ji ne po­tre­bu­je ve­lji grad, jer on, sa­mim so­bom, ču­dom ve­ljim, tvo­ri ve­lji grad. An­dri­ća, nad­vre­me­nog, bez­vre­me­nog, van­vre­me­nog, sve­vre­me­nog. An­dri­ća, ono­vre­me­nog, a uvi­jek sa­vre­me­nog. An­dri­ća be­sa­mrt­nog, na ću­pri­ji, pod ću­pri­jom, pred ću­pri­jom. Kad o če­mu, va­zda o An­dri­ću! Vi­še­grad se sa­da či­ni naj­mno­go­ljud­ni­ji me­ga­lo­po­lis.
I svak o An­dri­ću, i dru­gi od An­dri­ća, i va­zda o An­dri­ću, sto­ga što An­drić va­zda za dru­go­ga, za sva­ko­ga. Sto­ga što nad­vre­me­ni, nad­men i na­do­bu­dan ni­kad ni­je, on se­be na­di­la­zi. Sto­ga što bez­vre­me­ni, vri­je­me obez­vr­je­đu­je, bez vre­me­na bi mo­gao, i htio. Sto­ga što van­vre­me­ni, van vre­me­na i pro­sto­ra, obi­ta­va. Sto­ga što sve­vre­me­ni, sve vri­je­me, od se­be, da­je sve, ov­dje i sa­da (hic et nunc). Sto­ga što ono­vre­me­ni, za ovo vri­je­me i ne ha­je, a nje­gov je pro­ta­go­nist. Sto­ga što uvi­jek sa­vre­me­ni je sva­či­ji su­na­rod­nik, sa­put­nik, sa­be­sjed­nik. Sto­ga što, ko za ko­ga, van­red­ni za sva­ko­ga! An­drić se sa­da či­ni sve­pri­su­tan.
A sud­ba, o naj­mi­li­ji­ma joj, uvi­jek mu­dro ra­su­đu­je, za sva vre­me­na, i po­sli­je vre­me­na. I ova­plo­ti li ih u ka­me­nu, bron­zi il’ ar­đen­tu, zna da oku­pi dru­štvo isto­rod­no. Te ta­ko mu­dra, ne me­će pla­ti­nu pred ži­vi­nu. Jer ra­van rav­no­ga naj­bo­lje po­zna­je, ni­ži ne po­zna­je vi­še­ga. A, po­e­ta po­zna­je po­e­tu, s po­e­tom in­že­njer ‘’na vi’’ ni­je, pla­me­ni se pla­me­nom ra­du­je. Nje­goš An­dri­ća, An­drić Nje­go­ša, Te­sla s po­e­tom, ovaj slič­no­me. I u ka­me­nu, bron­zi il’ ar­đen­tu, baš sva­ki je ko u plo­ti, živ, ži­vlji, naj­ži­vlji. I u sa­mo­ći, ti­ho­va­nju il’ smi­ra­ju, sva­ki je ve­lik, ve­ći, naj­ve­ći. I međ’ lju­di­ma, i u me­te­žu, i u sla­vi, sva­ki je tih, ti­ši, naj­ti­ši. I za ži­vo­ta, i u smr­ti, i po­sli­je smr­ti, sva­ki je va­žan, va­žni­ji, naj­va­žni­ji. I u vre­me­nu, i po­sli­je vre­me­na, i van vre­me­na, sva­ki je vje­čan, vječ­ni­ji, naj­vječ­ni­ji. Jer, bla­go onom ko do­vi­jek ži­vi, u ži­vo­tu po­sto­ja­nom ko na Dri­ni ću­pri­ja, u kom va­zda pro­ti­če ener­gi­ja! An­drić­grad se sa­da či­ni da uvi­re u Te­sla­svi­jet, a ovaj u Nje­go­ško­smos.
(Autor­ka je pro­fe­so­ri­ca
ita­li­jan­skog je­zi­ka
i knji­žev­ni­ca)