Autor: Vla­di­mir Gli­go­rov

Ba­rak Oba­ma po­na­vlja po­sle sva­kog iza­zo­va, po­seb­no u od­no­si­ma me­đu ra­sa­ma, ka­da se ču­ju gla­so­vi mr­žnje, šo­vi­ni­zma ili po­zi­vi na upo­tre­bu si­le i za ogra­ni­ča­va­nje pra­va: “We are bet­ter than that”. Bo­lji smo mi lju­di ili mo­že­mo mi bo­lje.
Či­tao sam knji­gu Džej­msa Bol­dvi­na “The Fi­re Next Ti­me” po po­vrat­ku iz Nju­jor­ka. Ku­pio sam je u Har­le­mu, gdje se sa­da na­la­zi knji­ža­ra Re­vo­lu­tion Bo­oks. Ob­ja­vlje­na je 1963. Pi­sac je bio, umro je 1987, cr­ne bo­je ko­že i ho­mo­sek­su­a­lac. Imao je ne ma­lu ulo­gu u po­kre­tu za gra­đan­ska pra­va u Ame­ri­ci še­zde­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka. U knji­zi, ko­ja se sa­sto­ji od dva ese­ja, po­ja­vlju­ju se Mal­kolm X i Nat­ion of Islam, za­pra­vo nji­hov ta­da­šnji vo­đa. Knji­ga je ne­ka vr­sta auto­bi­o­gra­fi­je ili knji­ga o od­ra­sta­nju. O for­mi­ra­nju pi­šče­vog iden­ti­te­ta.
Bol­dvin je naj­ve­ći dio ži­vo­ta pro­veo u Fran­cu­skoj. U pr­vom re­du za­to što se raz­vio kao pi­sac, a ne kao ne­ko ko se iden­ti­fi­ku­je sa svo­jom bo­jom ko­že. U jav­nim na­stu­pi­ma se­be je vi­dio kao uče­sni­ka an­ti­ro­bov­ske re­vo­lu­ci­je. No, u knji­zi su po­seb­no za­ni­mlji­vi dje­lo­vi gdje se go­vo­ri o se­ce­si­o­ni­zmu i o ra­snom iden­ti­te­tu.
Na­i­me, na ne­ko­li­ko stra­ni­ca Bol­dvin go­vo­ri o to­me ka­ko Na­tion of Islam vi­di ra­snu eman­ci­pa­ci­ju. Da bi taj cilj bio ostva­ren po­treb­no ja da islam­ska, cr­na, na­ci­ja ima sop­stve­nu te­ri­to­ri­ju. Ni­je na­pro­sto do­volj­no ostva­ri­ti jed­na­ka pra­va već je eman­ci­pa­ci­ja mo­gu­ća sa­mo ako se te­ri­to­ri­ja­li­zu­je, ako se islam­ska na­ci­ja for­mi­ra kao dr­ža­va i ot­ci­je­pi se od Sje­di­nje­nih Dr­ža­va. Bol­dvi­no­vo mi­šlje­nje o toj ide­ji ni­je to­li­ko va­žno, mno­go je za­ni­mlji­vi­ji od­nos za­go­vor­ni­ka ra­sne se­ce­si­je pre­ma nje­go­vom ne­sla­ga­nju.
Oni su uvje­re­ni da će on sva­ka­ko uvi­dje­ti ko­li­ko su oni u pra­vu i ta ide­o­lo­ška aro­gan­ci­ja, ko­ja je po­zna­ta svi­ma ko­ji su ima­li pri­li­ku da ras­pra­vlja­ju sa ubi­je­đe­nim na­ci­o­na­li­sti­ma, pri­mje­ra ra­di, ta aro­gan­ci­ja je je­di­no za­ni­mlji­va. Kad-tad bi­će cr­nom Bol­dvi­nu ja­sno da ne mo­že po­bje­ći od bo­je svo­je ko­že. On je za­i­sta i pro­mi­je­nio mje­sto bo­rav­ka jer se već ra­ni­je pre­se­lio u Fran­cu­sku. Ali, to je na­pu­šta­nje svo­ga iden­ti­te­ta, a ne se­ce­si­ja ba­zi­ra­na na nje­mu.
Bol­dvin je, kao pi­sac, za­pra­vo bio ono što se sa­da sa slič­nom aro­gan­ci­jom na­zi­va sa­mo­po­ri­ca­njem, auto­ra­si­zmom ili auto­šo­vi­ni­zmom. Za­pra­vo, Bol­dvin opi­su­je raz­li­ke iz­me­đu ob­li­ka po­na­ša­nja, pa i etič­kog sta­no­vi­šta cr­na­ca i bje­la­ca. On mi­sli da bi ovi pr­vi mo­gli ve­o­ma mno­go da po­mog­nu ovim dru­gi­ma. Ali te su raz­li­ke po­sle­di­ca dru­štve­nih pri­li­ka, ra­sne dis­kri­mi­na­ci­je pri­je sve­ga. Ina­če, svi po­ku­ša­ji u ko­je se pi­sac upu­šta ka­ko bi na­šao ne­ki ne­dvo­smi­sle­no ra­sni iden­ti­tet ni­su uspje­šni. Ko­nač­no, on je se­be vi­dio kao pi­sca, a ne kao ame­rič­kog, cr­nog ili pi­sca od­re­đe­nog ne­kim po­seb­nim iden­ti­te­tom. Što je ta­ko­đe je­dan od raz­lo­ga što je na­pu­stio i grad u ko­jem je ro­đen i ze­mlju u ko­joj je od­ra­stao. Znao je da mo­že bo­lje ne­go da bu­de pi­sac od­re­đen svo­jim ra­snim iden­ti­te­tom.
Što me vo­di “Fi­lo­zo­fi­ji pa­lan­ke” Ra­do­mi­ra Kon­stan­ti­no­vi­ća. Pi­sca sam sreo jed­nom 1968. go­di­ne, ma­da sam mno­go pi­sao za ča­so­pis Tre­ći pro­gram, u ko­jem je on ob­ja­vlji­vao svo­je ogle­de o srp­skoj po­e­zi­ji ko­ji su ka­sni­je ob­ja­vlje­ni u vi­še to­mo­va pod na­slo­vom “Bi­će i je­zik”. Ne­vje­ro­vat­no je ko­li­ko je on za­du­žio srp­sku knji­žev­nu kri­ti­ku, a nje­go­vo ime po­sta­lo je si­no­nim za iz­daj­ni­ka. Sa­da vi­še ni­je uljud­no da se ri­ječ “iz­daj­nik” ili čak “ve­le­i­zdaj­nik” ko­ri­sti, pa se iz­mi­šlja­ju si­no­ni­mi kao što su sa­mo­po­ri­ca­telj, auto­šo­vi­nist i slič­ne, či­je bi zna­če­nje tre­ba­lo da bu­de da je to oso­ba ko­ja iz­da­je svoj na­ci­o­nal­ni, et­nič­ki iden­ti­tet.
Ta­ko da se ne­ka­ko iz­gu­bi­lo iz vi­da da je “Fi­lo­so­fi­ja pa­lan­ke” knji­ga o srp­skom pje­sni­štvu. Gdje je srp­sko to što je ri­ječ o po­e­zi­ji ko­ja je pi­sa­na na srp­skom je­zi­ku. Ov­dje ni­je mje­sto da se ras­pra­vlja o to­me za­što je Kon­stan­ti­no­vić sma­trao da iz­me­đu bi­ća i je­zi­ka po­sre­du­je is­ku­stvo ko­je se naj­ne­po­sred­ni­je iz­ra­ža­va u po­e­zi­ji. Ta­ko­đe, do­volj­no je re­ći da se ri­ječ fi­lo­so­fi­ja ne ko­ri­sti podsmje­šlji­vo već na­pro­tiv bu­kval­no. Sva­ko ko pro­či­ta knji­gu za­pa­zi­će ne sa­mo da autor tu­ma­či sti­ho­ve, u bi­lje­ška­ma pri­je sve­ga, upra­vo fi­lo­zof­ski jer je to nje­go­vo shva­ta­nje o pri­ro­di pje­snič­kog is­ku­stva. To is­ku­stvo je pa­la­nač­ko, opet, ne u ne­kom vri­jed­no­snom, već u em­pi­rij­skom smi­slu. Lju­di ko­ji pi­šu srp­skim je­zi­kom tek iz­la­ze iz jed­nog za­tvo­re­nog svi­je­ta kra­jem de­vet­na­e­stog i u pr­voj po­lo­vi­ni dva­de­se­tog vi­je­ka i su­o­ča­va­ju se s no­vim, mno­go otvo­re­ni­jim, svi­je­tom.
Da­le­ko od to­ga da je nji­hov pje­snič­ki iden­ti­tet je­din­stven. Na­pro­tiv, raz­li­ke u pje­snič­kim iden­ti­te­ti­ma su ve­li­ke. Kon­stan­ti­no­vić ne na­la­zi da je srp­ski iden­ti­tet ova­kav ili ona­kav, već na­pro­tiv da su raz­li­ke ve­li­ke upr­kos za­jed­nič­kom is­ku­stvu. Ta­ko, re­ci­mo, srp­ski na­ci­zam, opet u pje­sni­štvu, je­ste sa­mo je­dan na­čin da se ra­zu­mi­je svi­jet na osno­vu pa­la­nač­kog is­ku­stva. Ka­da se ovo ima u vi­du, ka­ko se mo­že bi­ti iz­daj­nik, ili sa­mo­po­ri­ca­telj, ili auto­šo­vi­ni­sta, osim uko­li­ko ne­ko ne pro­pi­še srp­ski iden­ti­tet i te­ri­to­ri­jal­no ga ogra­ni­či.
Bo­lji smo mi od to­ga ili mo­že­mo mi bo­lje, što bi re­kao Oba­ma.
Pe­šča­nik.net