Pi­še: Dra­gan Ko­pri­vi­ca

Ovaj naš do­bri na­rod ve­ći­nom vje­ru­je u do­brog Bo­ga, i ve­ći­nom je na­i­van do­zla­bo­ga. I za­to mu je ma­lo onaj je­dan Sve­vi­šnji nad­ze­malj­ski, ne­go bi još i svog bo­go­čo­vje­ka-po­li­ti­ča­ra, ovo­ze­malj­skog. Ko­ji je spre­man, zbog vla­sti, sa Ze­mlje, iz pri­zem­nih raz­lo­ga, da uda­ri i na sa­mog Bo­ga na ne­be­si­ma. A o to­me dra­gi Bog mo­že svje­do­či­ti sa­mo kao za­šti­će­ni svje­dok, jer je vi­so­ko na ne­be­si­ma. Ina­če bi ovi i nje­ga pri­ve­li, i op­tu­ži­li da kr­ši ustav­ni po­re­dak. Isti ovi, ko­ji bi ma­znu­li sve što je­di­no za ne­bo ni­je ve­za­no. Ovi, ko­ji bi i dra­gog Bo­ga oko­va­li, i đa­vo­la na led pot­ko­va­li.
Uglav­nom, na­ši do­bri gra­đa­ni ga­je to za njih po­gub­no uvje­re­nje da će ih naj­bo­lje pred­sta­vlja­ti ova­kvi, ko­ji su na­o­či­ti, kr­šni i vi­so­ki. Po si­ste­mu ''Ođe­lo – vi­đe­lo"...
''Bu­di ti na­o­čit, ni­šta is­pod me­tar i osam­de­set, a za osta­lo će­mo la­ko. To su na­ši Mon­te­ne­gro-iber­men­ši... A na­rod, k'o na­rod... Ne­ko ne­u­gle­dan mo­že bi­ti čist k'o sve­tac, ali dža­ba mu kad ni­je spram tro­pa­ra. Ni­je to to. Ni­je na­o­čit. Ni­je za gla­vu vi­ši od osta­lih, a bez to­ga ni­šta. Da­kle, re­dov­no se tra­ži: vi­sok, zgo­dan... Oštar – ko­li­ko god tu­pio... Odr­je­šit – iako te­ško dri­je­ši ke­su... Do­bar go­vor­nik, ko­ji oko se­be oku­plja ću­to­lo­ge, i ko­ji te gle­da u oči, a za­ma­zu­je ti oči...
I upra­vo tu le­ži ja­dac, kob­na zam­ka u sva­kom, pa i na­šem vre­me­nu, na ko­ju i igra­ju po­li­tič­ki ka­me­le­o­ni, ko­ji su spo­lja gla­dac. A na nju se na­rod i pe­ca, a ovi, po­što do­bro od­mje­re ve­li­či­nu do­bi­je­nih ka­bi­ne­ta, do­bro od­mje­re na­ro­du od ša­ke do lak­ta. I vla­da­ju na­ro­dom u ime na­ro­da...
Ali ni­je­smo ni mi tu ne­ki iz­u­ze­tak.
Na pi­ta­nje za­što su iza­bra­li baš Džo­na Ke­ne­di­ja, ve­ći­na Ame­ri­ka­na­ca je da­la ''kraj­nje mu­dar, lo­gi­čan i smi­slen'' od­go­vor: ''Za­što? Pa za­to što je zgo­dan...''
O tem­po­ra, o mo­res..?!! Ali mo­ra se. A na ovo rim­sko za­pa­nji­va­nje pje­snik sa eks-ju pro­sto­ra do­dao bi: ''Ro­đe­na ze­mljo, je­si li zna­la..?''. A mi bi­smo do­da­li: ''Jes zna­la, al' se na­san­ka­la...'' Sre­ćom, ni­je joj pr­vi put, pa je lak­še da se okli­zne. Ušlo joj u na­vi­ku da se kli­za ta­ko što, na­ro­či­to, bi­ra na­o­či­te.
Da­kle, i u Ame­ri­ci do­bro pa­li isti pro­vid­ni re­cept: ''Na­ma­miš bi­rač­ko ti­je­lo na spo­lja­šnjost, pa mu on­da po­ka­žeš ka­ko sto đa­vo­la is­pod Mi­re vi­re...''
A kad mo­že u ve­li­koj Ame­ri­ci, što ne i kod nas, ma­lih. Ali ma­lih sa­mo pro­stor­no, ina­če im se ne pri­zna­je­mo ni u šta dru­go! Ne, pa da ima­ju još de­set Ke­ne­di­ja, tri Klin­to­na i pet Bu­še­va. Ni­je­smo go­ri od Ame­ri­ka­na­ca. Ako ni­je­smo i bo­lji... Uglav­nom, i naš na­rod ri­jet­ko kad gla­sa svo­jom gla­vom, pa mu se i obi­je o gla­vu. Sva Ame­ri­ka je pla­ka­la od sre­će kad je iza­bran Oba­ma, a on se po­ka­zao, lič­no, kao bez­li­čan. Sre­ćom, ima­mo i mi ne­ke slič­ne Oba­mi, za ko­je na­rod ve­li: ''E cr­nje­li se i oni, da­bog­da...''
Da­kle, naš čo­vjek bi­ra na­o­či­te, pa ovi na­o­či­ti, oči na oči, i vi­so­ki, mno­gi­ma u vi­so­kom sti­lu go­ne oca oči­na. I sve se ri­mu­je. Da ko­me­di­ja bu­de pot­pu­na.
Naš mu­drac i du­hov­nik jed­nom re­če: ''Vi či­ni­te što zna­te, no ne zna­te što či­ni­te.'' Ali bi, bar kad su u pi­ta­nju ovi na­ši da­na­šnji na vla­sti, tu mi­sao mo­gao pro­ši­ri­ti: ''Vi, što se či­ni­te da ste u svjet­skoj po­li­ti­ci ne­ki či­ni­o­ci... Ni­je­ste či­ni­o­ci, no po­či­ni­o­ci, što ste ovom na­ro­du do­bro za­či­ni­li... Či­ni se da vi ipak do­bro zna­te što či­ni­te – no ne zna­te što s ovim ne­sreć­nim na­ro­dom da či­ni­te... A sve što či­ni­te – sa­mo za se­be či­ni­te... Ta­ko go­vo­re či­nje­ni­ce o va­šem či­nje­nju i ne­či­nje­nju. Kao da ste na na­rod, či­ni se, ba­ci­li či­ni... Ali, sve do jed­ne ure... Ko­ju ne­ki zo­vu: pet do dva­na­est. Ma­da je već odav­no dva­na­est i pet. A sat ra­di tač­no, ma­kar i ne bio na­o­čit, i na vi­so­kom mje­stu...''