Autor: Mi­ro­slav La­zan­ski

Pot­pred­sjed­nik SAD Džo­zef Baj­den na­zvao je u Be­o­gra­du agre­si­ju NA­TO-a na SR Ju­go­sla­vi­ju 1999. go­di­ne „kam­pa­njom”. Ni­sam ni oče­ki­vao dru­ga­či­ji ter­min, po­go­to­vo što su sve vla­sti u ovoj ze­mlji do 2012. go­di­ne tu agre­si­ju i zva­nič­no na­zi­va­le „bom­bar­do­va­njem”, pa i „va­zdu­šnom kam­pa­njom”. Ter­min „agre­si­ja” na­mjer­no se iz­bje­ga­vao, ni­je bio po­li­tič­ki ko­rek­tan. Uz­gred, naš ve­li­ki pri­ja­telj, pot­pred­sjed­nik SAD re­kao je ka­ko smo u pro­šlo­sti ima­li „ne­kih ne­spo­ra­zu­ma, ali da je to sa­da pre­vla­da­no”.
Bom­bar­du­ješ ne­ku ze­mlju mi­mo svih pra­vi­la me­đu­na­rod­nog pra­va, mi­mo od­lu­ke Sa­vje­ta bez­bjed­no­sti UN, ot­meš joj 15 od­sto te­ri­to­ri­je, u sva­koj pri­li­ci po­dr­ža­vaš tu ote­tu te­ri­to­ri­ju pro­tiv Sr­bi­je, i on­da to na­zo­veš „ne­kim ne­spo­ra­zu­mi­ma”. Ili je Baj­den ne­ki ša­ljiv­dži­ja, ili kraj­nje ci­ni­čan po­li­ti­čar. ko­ji je usred Ska­dar­li­je po­že­lio da ku­pi opan­ke. A pri­je sa­mo 17 go­di­na se jav­no za­la­gao da se že­sto­ko bom­bar­du­je Be­o­grad, da nam se po­ga­si stru­ja, da se vra­ti­mo u ka­me­no do­ba, prak­tič­no da se svi vra­ti­mo u opan­ke. I on­da li­je­po do­đe u Be­o­grad i ku­pu­je opan­ke. I mi mu ih ve­li­ko­du­šno po­klo­ni­mo. Na svu šte­tu od naj­ma­nje 50 mi­li­jar­di do­la­ra na­ni­je­tu 1999, sa­da nam je uzeo još i 70 evri­ća. Za opan­ke. Ka­ko to da na­še oba­vje­štaj­ne slu­žbe i dr­žav­ni ana­li­ti­ča­ri ni­su na vri­je­me pred­vi­dje­li da će Baj­den u Ska­dar­li­ji „pi­ki­ra­ti” baš na opan­ke. Pa da ih na vri­je­me sve sklo­ni­mo, ili da svi obu­je­mo opan­ke.
Što ni­je ku­pio šaj­ka­ču, re­ci­mo sa kra­ljev­skom ko­kar­dom? Ili bez ko­ka­r­de? To je pra­vi srp­ski na­ci­o­nal­ni sim­bol. A ne, on će opan­ke, ko­je svi srp­ski ne­pri­ja­te­lji uvjek spo­mi­nju ka­da je ri­ječ o prog­na­nim i ne­po­želj­nim Sr­bi­ma. Ka­kav ci­nik, ko­jeg ni­smo na vri­je­me pre­po­zna­li. Do­du­še, do­bro je sve i pro­šlo, mo­gao je, nedajbo­že, u Be­o­gra­du i od­li­ko­va­nje da do­bi­je. Ona­ko, za od­la­zak iz ad­mi­ni­stra­ci­je. Or­den opan­ka pr­vog ste­pe­na…
Da, Džo­zef Baj­den je u Be­o­gra­du upu­tio sa­u­če­šće žr­tva­ma „kam­pa­nje” NA­TO-a 1999. Ne i iz­vi­nje­nje. O ne­kom ka­ja­nju ne­ma ni go­vo­ra. O na­dok­na­di pri­či­nje­ne šte­te, ni­šta. Se­man­tič­ka ra­fi­ni­ra­nost od vi­tal­nog je zna­ča­ja ka­da su u pi­ta­nju od­no­si iz­me­đu srp­skog i ame­rič­kog na­ro­da upra­vo zbog ne­dav­ne pro­šlo­sti. Od­no­si iz­me­đu dr­ža­va ne mo­ra­ju da pod­le­žu toj ra­fi­ni­ra­no­sti. Je­zik ko­ji se ko­ri­sti u ova­kvim pri­li­ka­ma ve­o­ma je ojse­tljiv, ono što dr­ža­va ne mo­ra da pam­ti, na­rod sva­ka­ko pam­ti.
Da­kle, go­spo­din Džo­zef Baj­den bi tre­bao da zna da od ka­da je 12. av­gu­sta 1949. usvo­je­na Že­nev­ska kon­ven­ci­ja o za­šti­ti žr­ta­va ra­ta, kao i od ka­da su 8. ju­na 1977. usvo­je­na dva do­dat­na pro­to­ko­la, me­đu­na­rod­na za­jed­ni­ca pri­hva­ta ogra­ni­če­nja u po­na­ša­nju svih stra­na u su­ko­bu, bez ob­zi­ra na le­gi­tim­nost nji­ho­ve bor­be. Osnov­no pra­vi­lo po­na­ša­nja u čla­nu 48 Do­dat­nog pro­to­ko­la 1 gla­si: „Stra­ne u su­ko­bu će uvjek pra­vi­ti raz­li­ku iz­me­đu ci­vil­nog sta­nov­ni­štva i bo­ra­ca, kao i iz­me­đu ci­vil­nih i voj­nih ci­lje­va i uvjek će svo­je ope­ra­ci­je usmje­ra­va­ti is­klju­či­vo pro­tiv voj­nih ci­lje­va.”
Za vri­je­me agre­si­je pro­tiv SRJ, od­no­sno Sr­bi­je 1999. go­di­ne NA­TO je, a sko­ro 90 od­sto bom­bar­der­skih ak­ci­ja iz­vo­di­li su ame­rič­ki avi­o­ni, bom­bar­do­vao sa ve­li­kih vi­si­na TV sta­ni­ce, mo­sto­ve, tra­fo­sta­ni­ce, elek­tra­ne, bol­ni­ce ko­ri­ste­ći i ka­set­ne bom­be. NA­TO ni­je po­što­vao Že­nev­sku kon­ven­ci­ju, član 57. Do­dat­nog pro­to­ko­la 1, ko­ji gla­si: „ U to­ku voj­ne ope­ra­ci­je stal­no će se vo­di­ti ra­ču­na da ci­vil­no sta­nov­ni­štvo i ci­vil­ni ci­lje­vi osta­nu po­šte­đe­ni.”
Ma­da je ovo zna­čaj­no pi­ta­nje, po­sto­je i dru­gi vi­do­vi od­no­sa iz­me­đu ra­ta, za­ko­na i mo­ra­la. Teh­no­lo­ški i voj­ni jaz iz­me­đu NA­TO-a, od­no­sno SAD i Sr­bi­je 1999. go­di­ne bio je to­li­ki da se agre­si­ja pro­tiv na­še ze­mlje mo­gla po­re­di­ti sa eks­pe­di­ci­ja­ma ko­lo­ni­jal­nih si­la sa kra­ja 19. vije­ka, bu­du­ći da Ame­ri­kan­ci i NA­TO za vri­je­me agre­si­je 1999. ni­su ima­li ni­ti jed­nog po­gi­nu­log voj­ni­ka, ne ra­ču­na­ju­ći pi­lo­te „apa­ča” u Al­ba­ni­ji. Mi smo za njih bi­li „gli­ne­ni go­lu­bo­vi”, a ta­kvo ga­đa­nje si­gur­no i ni­je bor­ba dvi­je za­ra­će­ne stra­ne, po­go­to­vo što Kon­gres SAD i ni­je ob­ja­vio rat SRJ, od­no­sno Sr­bi­ji. Pa go­spo­din Baj­den sa­da i ne­ma po­tre­bu da se iz­vi­nja­va gli­ne­nim go­lu­bo­vi­ma u ra­tu ko­ji to zva­nič­no za SAD i NA­TO i ni­je bio. Na­i­me, bi­la je to sa­mo „kam­pa­nja”.
Za­pra­vo, za­što okli­je­va­ti da se uđe u rat pro­tiv gli­ne­nih go­lu­bo­va, za­što da­va­ti bi­lo ka­kve šan­se di­plo­ma­ti­ji, ka­da je ci­je­na ra­ta ta­ko ni­ska. Su­ro­vost je po­pri­mi­la no­vu di­men­zi­ju, do­šlo je do bru­ta­li­za­ci­je jav­nog mnje­nja u za­pad­nim ze­mlja­ma: naj­ve­ći dio jav­no­sti pri­hva­ta rat i ci­vil­ne i voj­ne žr­tve na stra­ni pro­tiv­ni­ka, pa čak i kod onih u ime či­je za­šti­te se na­vod­no i kre­nu­lo u rat, ali sa­mo pod uslo­vom da ne­ma po­gi­nu­lih sop­stve­nih voj­ni­ka. Na Sr­bi­ji je to 1999. uspje­šno is­pro­ba­no.
Pri­je vi­še od 2.500 go­di­na Ati­nja­ni su svo­ju že­lju da osvo­je Me­los oprav­da­li iz­re­kom: „Pi­ta­nje pra­va se po­sta­vlja sa­mo me­đu rav­no­prav­ni­ma. Ina­če, ja­ki či­ne ono što im se mo­že, a sla­bi tr­pe ono što mo­ra­ju.”
Džo­zef Baj­den u Be­o­gra­du, av­gust 2016. Ne­ma iz­vi­nje­nja i ni­ka­da ga ne­će ni bi­ti…
www.iskra.co