Pi­še: Ni­ko­li­na Đu­ro­vić

Svr­ha mu­ko­trp­nog ra­da je­ste sla­va sla­sna! Svoj umor ona vi­da sla­snim sla­va­ma. Jer, ona je me­dij­ska da­ma, sva od na­vod­no­ga ra­da! Nje­na tu­ga je me­dij­ska pa­u­za du­ga
Kad iz­vi­ri tep­si­ja zlat­na, iza cr­nih go­ra, i pro­spe svo­ga zlat­nog sja­ja, na dno si­vih mo­ra, tad gla­so­na­ša je i ob­ja­vlju­je ona da iz­mi­če vri­je­me po­čin­ku i da vri­je­me je učin­ku. Tad ogla­ša­va ona da iz­mi­če ti san, jer sva­nuo je dan. A sva­ki no­vi dan, za ra­di­nost je dan. A sva­ki no­vi dan, pre­ga­la­štvom osun­čan, od Sun­ca je dan. I sva­ki ži­vi svoj rad­ni mu dan, i sva­ki sa­nja svoj pre­ga­lač­ki san. I sva­ki ima svoj uči­nak, dok ne do­đe san, taj vječ­ni po­či­nak. Kad na­zre se tep­si­ja zlat­na, iza cr­nih go­ra, ova na­ša zna da zra­ka sjaj­na za vr­tlar­stvo je da­na. Ova na­ša zna da rav­ni­ca rav­na, zra­kom osun­ča­na, za gar­den je­ste da­na! Tad raz­gle­da ona rav­ni­cu, te pri­pre­ma ko­sa­či­cu. Tad za­o­re ona rav­ni­cu, te uzi­ma sad­ni­cu. Ri­go­lu­je ona ze­mlji­cu, da bo­lje pri­mi sad­ni­cu. Na re­du je fre­zi­ra­nje, cr­ve­ni­ce fri­zi­ra­nje. Is­fri­zi­ra cr­ve­ni­cu, te pri­pre­ma si­ja­či­cu, cr­ve­ni­ca pre­pe­če­ni­ca, na re­du je sje­tvi­ca. Me­će ona sad­ni­cu, u pe­če­nu cr­ve­ni­cu. Sad­ni­ca pre­mla­da, se­zo­na je sad­na, že­tva bi­će baj­na! Da­nas me­ćeš sad­ni­cu, on­da če­kaš že­tvi­cu. Sad­ni­ca u ze­mlji­ci, te se na­daš že­tvi­ci! Kad pro­vi­ri tep­si­ja zlat­na, i pro­spe svo­ga zlat­nog sja­ja, ova na­ša zna da iz­mi­če vri­je­me sje­tvi i da vri­je­me je že­tvi. U kom­baj­nu ži­ta­ri­ce, pše­ni­ce, ječ­me­ni­ce... Ža­nje ona ti­kvi­ce, re­pi­ce, voć­ki­ce... Pu­ne plo­da ru­či­ce, ko­ša­ri­ce, ma­ga­zi­ce... Ova ber­ba bje­še baš od sre­bra! Kad umi­ne tep­si­ja zlat­na, iza cr­nih go­ra, ova na­ša zna da od muč­nog ra­da ne že­li da stra­da. Nje­no fre­zi­ra­nje za cilj ima uži­va­nje, nje­ne sad­ni­ce na­do­šle po­ga­či­ce, nje­ne voć­ki­ce sla­sne ko­la­či­će. Svr­ha mu­ko­trp­nog ra­da je­ste sla­snost sla­sna! Svoj umor ona vi­da sla­snim sla­sti­ma. Jer, ona je ma­nu­el­na da­ma, sva od fi­zič­kog ra­da! Nje­na tu­ga je sva­ki dan bez plu­ga. Nje­na sre­ća je plo­do­va pu­na vre­ća! La­bo­ra­to­res.
Kad izi­đe tep­si­ja zlat­na, iza cr­nih go­ra, ova na­ša zna da zra­ka sjaj­na baš njoj je da­na. Ova na­ša zna da da­ma, zra­kom osun­ča­na, bi­će pr­va da­ma gra­da! Tad pri­pre­ma ona odi­jel­ce, glan­ca ona pot­pe­ti­ce, za da­na­šnje sjed­ni­ce. Ma­že ona tre­pa­vi­ce, usne ja­go­di­ce. Bo­je me­da ko­si­ce, uvi­ja u lok­ni­ce. Agen­di­ca ka­že, ve­li­ke su ra­bo­ti­ce. Tad če­ka mač­ku meč­ka, ima i svog deč­ka! Za ju­tre­nje dva sa­stan­ka, bez pre­stan­ka. On­da sli­je­di sni­ma­nje, po­ka­zi­va­nje. Pa­u­za za ob­jed, od­bor pred, od­bor­če­nje, do pred­ve­čer­je. Za­tim sli­je­di kok­tel, fi­no a not­te. Kad iz­mi­li tep­si­ja zlat­na, i pro­spe svo­ga zlat­nog sja­ja, ova na­ša zna da dje­ca su sa ba­kom, spa­va­ju sa ba­kom, ne lju­ti se de­ka. Da ta­ta je na sa­stan­ku, ra­du­je se ostan­ku! Kad za­đe tep­si­ja zlat­na, iza cr­nih go­ra, ova na­ša zna da ovaj dan bje­še in­ten­zi­van! Da ovaj bje­še od ra­di­no­sti dan. Na me­di­ju pr­vom ona, na me­di­ju tre­ćem ona. Na na­slov­noj sa­mo ona, sa od­bo­ra i sa zbo­ra. Spek­takl je sa­mo ona, da ne pad­ne sa tro­na! Jer, sa­mo od me­di­ja, rad­ni je dan, me­dij­skom po­kri­va­li­com, naj­sla­đi je san. Svr­ha mu­ko­trp­nog ra­da je­ste sla­va sla­sna! Svoj umor ona vi­da sla­snim sla­va­ma. Jer, ona je me­dij­ska da­ma, sva od na­vod­no­ga ra­da! Nje­na tu­ga je me­dij­ska pa­u­za du­ga. Nje­na sre­ća je pri­zna­nja pu­na vre­ća! Bel­la­to­res.
Kad po­mo­li se tep­si­ja zlat­na, iza cr­nih go­ra, ova na­ša zna da zra­ka sjaj­na Bo­gom je da­na. Ova na­ša zna da zra­ka sjaj­na, Bo­gom da­na, bit je sva­kog da­na. Tad s osmje­hom ona do­če­ku­je zo­ru, ma ne­ka i pra­vi bo­ru! Tad gle­da ona u zra­ke, ne za­tva­ra kap­ke. Jer ova na­ša zna da sva­nuo je još je­dan dan, Sun­cem oba­sjan. Kad oba­sja tep­si­ja zlat­na, i pro­spe svo­ga zlat­nog sja­ja, ova na­ša zna da bit da­na je sje­tva, pa kad do­đe že­tva! Tad od­la­zi ona u šu­mu, go­di joj ta­ko umu. Tad gle­da ona u Sun­ce, mi­lu­je joj li­ce. Tad ukr­sti ona ru­ke, za sve muč­ne mu­ke. Tad či­ta ona mo­li­tvu, za vas­ci­je­lu pla­ne­tu. Tad že­li ona do­bra, u nje­žnom pi­je­te­tu, sva­kom dje­te­tu. Tad kre­i­ra ona svo­ju, sva­ku sju­tra­šnji­cu. Tad iz­mo­li ona i za ora­či­cu, dr­žav­ni­cu. Jer, ona že­li mi­ra vas­ci­je­lo­me svi­je­tu. Kad utih­ne tep­si­ja zlat­na, iza cr­nih go­ra, ova na­ša zna šta svr­ha da­na je pra­va. Du­ša pu­na Sun­ca, mi­sao naj­sjaj­na, sju­tra­šnji­ca baj­na. Svr­ha mu­ko­trp­nog ra­da je­ste sla­snost sna! Svoj umor ona vi­da slat­kim sno­vi­ma. Jer, ona je šum­ska da­ma, sva od du­hov­no­ga ra­da! Nje­na tu­ga je ča­mo­ti­nja du­ga. Nje­na sre­ća je mi­ra pu­na vre­ća! Ora­to­res.
Kad za­mre tep­si­ja zlat­na iza cr­nih go­ra, i kad do­đe san, taj vječ­ni po­či­nak, ot­kri­je taj vječ­ni san svi­ju sva­ki rad­ni dan. Tad oku­pi On ora­či­cu, dr­žav­ni­cu, mo­li­te­lji­cu. Tad iz­a­bi­ra On naj­bo­lju dje­lat­ni­cu. Tad kru­ni­še on pra­vu po­sve­će­ni­cu. Iz­bor pa­da na nju, pro­svje­će­nu mo­li­te­lji­cu. Na nju iz­bor pa­da, jer, u eli­tu spa­da. Eli­ta je sva­ka ma­nji­na, pa je sto­ga i iza­bra­na! Jer, dru­štve­na je po­sle­ni­ca i po­ka­zi­va­či­ca pu­ta. Jer, ona Ono pre­tva­ra u ovo. Jer, nje­no mo­li­tve­no pre­ga­la­štvo naj­ve­će je stva­ra­la­štvo. Nit la­bo­ra­to­res, nit bel­la­to­res, Nje­gov iz­bor bje­še ora­to­res. Jer... Sve je sa­mo sim­bol što ti oko vi­di, sve što du­šu tvo­ju ve­dri i mra­či. Sim­bol je i ze­mlja, i ne­bo vi­so­ko, a su­šti­na ono što on so­bom zna­či. (Vo­ji­slav Ilić)
(Autor­ka je pro­fe­so­ri­ca i knji­žev­ni­ca)