Pi­še: Bu­di­mir Vu­ko­vić

Šta se sve kri­je pod ime­nom "de­mo­kra­ti­ja" vi­di­mo na broj­nim pri­mje­ri­ma: pljač­ke, ne­po­ti­zma, sa­mo­vo­lje, pri­vi­ti­mi­zma i pra­zne re­to­ri­ke.
De­mo­kra­ti­ja kao te­ko­vi­na ci­vi­li­za­ci­je kri­je u se­bi broj­ne zam­ke za­o­dje­nu­te i upa­ko­va­ne u ma­le i ve­li­ke bo­či­ce. Šta je obi­ljež­je da­na­šnje pre­sti­žne te­ko­vi­ne ci­vi­li­za­ci­je? Far­ma­ko-ma­fi­ja, sek­ta­ške pri­vi­le­gi­je, bri­sel­ska i ame­rič­ka ad­mi­ni­stra­ci­ja, ra­zni ko­me­sa­ri i emi­sa­ri i svi osta­li du­še­bri­žni­ci. Svi oni pa­ra­zi­ti­ra­ju na svoj na­čin si­ju­ći strah od ko­ga se hra­ne. Kao naj­bo­lji iz­vo­zni pro­iz­vod de­mo­kra­ti­ju smo i mi uve­zli i sa­da be­re­mo nje­ne plo­do­ve.
Sva­ko tu­ma­či de­mo­kra­ti­ju ona­ko ka­ko mu se proh­ti­je i ona se lju­bo­mor­no ču­va od onog dru­gog-ne­de­mo­krat­ski opre­di­je­lje­nog pro­tiv­ni­ka. Svi­ma je do­zvo­lje­no da plju­ju i da psu­ju, a bi­će ka­ko ta­ta ka­že. Mno­go ener­gi­je se ula­že u pro­mje­ne, a stvar­ni re­zul­ta­ti su po­ra­ža­va­ju­ći. Kad pri­mi­tiv­ci spro­vo­de de­mo­kra­ti­ju, on­da do­bi­ja­mo pro­iz­vod sa sla­do­le­dom po­mi­je­ša­nim sa ki­se­lim ku­pu­som i lju­tim pa­pri­ka­ma. De­mo­kra­ti­ja na naš-ori­gi­na­lan na­čin. U njoj se re­gru­tu­ju de­ma­go­zi ti­pa Sve­to­za­ra Ma­ro­vi­ća, ko­ji se sa­mi se­bi smi­ju kad iz­va­le ne­ku glu­post.
"De­mo­krat­ski ka­pa­ci­tet" i "de­mo­krat­ski po­ten­ci­jal" su ri­je­či ko­je kad vo­đa iz­go­vo­ri po­sta­ju man­tra na svim ni­vo­i­ma. Čak je ta po­čast pre­la­zna i na opo­zi­ci­o­na­re. Da bi se što bo­lje za­ma­gli­la sli­ka stva­ri i stvo­ri­la ne­do­dir­lji­vom i sve­tom, ri­ječ do­bi­ja pre­fiks "de­mo­krat­ska" i po­sta­je Sve­to pi­smo.
Po­što se pod poj­mom de­mo­kra­ti­je pod­ra­zu­mi­je­va­ju i ne­ke stva­ri o ko­ji­ma se ne smi­je di­sku­to­va­ti apri­o­ri uze­te kao sve­te, a to su: da se ne sum­nja u po­ri­je­klo ka­pi­ta­la, da smi­ješ da plju­ješ po vo­đi, ali ne na uli­ci, da ne smi­ješ da sum­njaš u do­bre na­mje­re vla­sti i da ima ko da mi­sli o te­bi, to de­mo­kra­ti­ja i Sve­to pi­smo idu ru­ku pod ru­ku.
Po­što su naj­bo­lje ide­je naj­vi­še zlo­u­po­tre­blja­va­ne, to pri­mje­ri ko­je ša­lju vlast, cr­kva i sve hri­šćan­ske te­ko­vi­ne te­že ka ne­mi­nov­nom uru­ša­va­nju. Du­go eks­plo­a­ti­sa­ne-vje­ko­vi­ma one se po­ka­zu­ju kao ba­last ko­ji bu­duć­nost ne mo­že da sva­ri.
Na na­šem pri­mje­ru vi­di­mo da je de­mo­kra­ti­ja-klep­to­kra­ti­ja ko­ja u se­bi ba­šti­ni: pri­mi­ti­vi­zam, ka­ri­je­ri­zam, upro­sje­če­nost i otu­đe­nost. Eli­te ko­je pa­ra­zi­ti­ra­ju na sve­tim ci­lje­vi­ma pre­tva­ra­ju se u ka­me­le­o­ne, pra­zne re­to­ri­ča­re, kli­mo­gla­ve, po­slu­šni­ke i po­kret­ne lut­ke apa­ra­tu­re ko­ja pro­du­ku­je de­mo­kra­ti­ju.
Po­što je ve­ća svi­jest pred­u­slov za član­stvo u po­ro­di­ci de­mo­krat­skih ze­ma­lja, to usva­ja­njem nji­ho­vih pro­pi­sa i za­ko­na kad se pre­ve­du na naš ni­vo do­bi­ja­mo pri­mi­tiv­nu ko­me­di­ju u ko­joj glu­me pra­zno­gla­vi i sa­mo­lju­bi­vi re­to­ri­ča­ri. Oni su pri­gra­bi­li ne­pri­ko­sno­ve­nu li­cen­cu de­mo­kra­ti­je ili Sve­tog pi­sma ko­jom umje­sto cr­ve­nih par­tij­skih knji­ži­ca ma­šu do­vo­de­ći u za­blu­du pr­vo se­be pa tek on­da dru­ge. Oni su i mi­li­jar­de­ri i pro­le­te­ri, i hu­ma­ni­sti i fa­ši­sti, le­ga­li­sti i de­spo­ti, fe­u­dal­ci i du­še­bri­žni­ci, do­bro­tvo­ri i so­ci­ja­la. Oni su sve sa­mo ne ono što su.