Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Ka­ko iz­gle­da bez­li­čan čo­vjek? Me­ni ni­ka­ko. Ne za­to što ga ne vi­dim (vi­dim ga i te ka­ko) već za­to što on ne vi­di ni­ko­ga oko se­be, a bo­ga­mi ni se­be u se­bi. A šta ja to vi­dim kad po­gle­dam u nje­go­ve bez­lič­ne oči? Vi­dim du­bo­ku, ne­pre­gled­nu pra­zni­nu, bez trun­ke du­hov­no­sti. Vi­dim li­ce mu­mi­je, bez bi­lo ka­kvih ži­vot­nih tra­go­va. Vi­dim če­lo bez zrač­ka sun­ca, usne bez osmi­je­ha, vi­dim ono što me ni­ka­ko ne osta­vlja rav­no­du­šnom. Ni­je mi ga žao, na­pro­tiv ogor­če­na sam upra­vo na nje­go­vu rav­no­du­šnost, jed­no­lič­nost i su­vo­par­nost. Lju­ti me nje­go­va inert­nost i sprem­nost da za­u­vi­jek osta­ne ta­kav. Uža­sa­va me nje­go­va ubi­tač­na mo­no­to­ni­ja i škr­ta štu­rost. Za­pa­nje­na sam nje­go­vom bez­i­dej­no­šću i pre­pu­šte­no­šću ni­ko­me i ni­če­mu.
Bez­li­čan čo­vjek, čo­vjek bez svo­je in­di­vi­du­al­no­sti, bez svo­je lič­no­sti, u me­ni iza­zi­va ogrom­nu i uz­ne­mi­ru­ju­ću tu­gu, tim pri­je ja­ču što je on ap­so­lut­no pre­dan i odan svo­joj je­di­noj bez­lič­no­sti. Ima li ta­kav čo­vjek uop­šte du­šu, i ako je ima, ka­kva je? Ja jed­no­stav­no ne­mam kon­kret­ni­ji i ja­sni­ji od­go­vor od ovo­ga- i ako ko­jim slu­ča­jem ima du­šu, ona je pla­stič­na. Du­ša mu je bez­lič­ni pej­zaž. Bez pu­ta, bez ša­ro­li­kih pred­je­la, bez tra­go­va sun­ca. Bo­li nje­na neo­sje­tlji­vost na dru­ge lju­de, bo­li i po­ni­ža­va nje­na sti­hi­ja bez­o­sje­ćaj­no­sti. Vri­je­đa od­su­stvo že­lje i po­tre­be da se mi­je­nja. Ne­spo­sob­nost bez­lič­nog čo­vje­ka da bu­de ne­ko i po­mi­re­nost sa od­lu­kom da bu­de ni­ko, ono je što na­šem okru­že­nju i uop­šte dru­štvu za­da­je sva­ko­dnev­ni uda­rac. Bi­lo da je ni­ski ili onaj pra­vo u če­lo, i te ka­ko osta­vlja po­sle­di­ce. Jer bez­li­čan čo­vjek da­nas je si­no­nim za vri­je­me u ko­me ži­vi­mo. On je pri­mjer i oli­če­nje ovog su­no­vra­ta na svim mo­gu­ćim po­lji­ma ži­vo­ta. Vri­je­me bez­lič­nih odav­no na­vi­ja sat ne­kul­tu­re, ne­za­in­te­re­so­va­no­sti i po­vr­šno­sti. Nji­ho­va du­hov­na pra­zni­na odav­no ‘’pu­ni ha­le’’ pri­zem­no­sti i pri­mi­ti­vi­zma. Vla­da nji­ho­va si­ste­mat­ska, jed­no­lič­na i opa­sna pu­stoš bez­na­đa.
Na­me­će se čak i pi­ta­nje, šta je go­re i ko­jih je vi­še-bez­lič­nih ili dvo­lič­nih? I da li iz­me­đu ova dva zla, uop­šte i po­sto­ji raz­li­ka? Ja je pra­vim, ali sa­mo u onom smi­slu na ko­ji na­čin i ko­li­ko oni uti­ču na na­še du­še i ži­vo­te. Obje su na­rav­no ne­ga­tiv­ne i bes­kraj­no de­struk­tiv­ne, ali se na raz­li­či­te na­či­ne pre­po­zna­ju, pa sa­mim tim se mo­ra­mo ta­ko i po­sta­vi­ti i na­rav­no že­sto­ko i bo­ri­ti pro­tiv njih.
Na­i­me, dvo­li­čan čo­vjek, sta­vlja­ju­ći ne­iz­bje­žnu ma­sku, po­ka­zu­je svo­je la­žno li­ce, u star­tu kri­ju­ći svo­je pra­vo ja, ko­je je ne­mi­nov­no-ne­si­gur­no i ne­sta­bil­no. Ma­ska je lo­gič­no, var­ka i (lo­ša) ka­mu­fla­ža za nje­go­vu ne­moć pred dru­gi­ma i pred ži­vo­tom. Mi­šlje­nja sam da je sa ta­kvi­ma lak­še iza­ći na kraj, jer ma­ske ipak jed­nom mo­ra­ju pa­sti. Ta­da ‘’dvo­lič­njak’’ osta­je ogo­ljen i su­o­čen sa onim s ko­jim naj­ma­nje vo­li da se sret­ne, a to je sa sa­mim so­bom. Ipak, ne­će on ta­ko la­ko od­u­sta­ti, po­seg­nu­će za ne­kom dru­gom ma­skom, ali ‘’na­ža­lost’’ mno­ge je već is­pro­bao. Ta­ko da –’’de­ža­vi’’...
Bez­lič­ni ‘’slu­čaj’’ je slu­čaj iste lo­ze, ali dru­ge sor­te. Taj ne­ma ma­sku, jer mu je nje­go­vo bez­lič­no li­ce sa­svim do­volj­no i ne­za­mjen­lji­vo. U sva­kom slu­ča­ju oba se sa­vr­še­no sla­žu u svo­jim ne­ga­tiv­nim i de­struk­tiv­nim ulo­ga­ma. A ja sam sa­vr­še­no si­gu­r­na, da ove dvije šte­to­či­ne mo­ra­ju bi­ti is­tri­je­blje­ne sa na­še ‘’nji­ve’’, mi­sli­mo li da nam ubu­du­će bu­du rod­ne go­di­ne. Sa­svim je ja­sno da ni onaj sa ma­skom, ni onaj bez ‘’li­ca’’ ne­ma­ju ono što je osnov­no i naj­va­žni­je, i bez če­ga ni­smo lju­di, a to je lič­nost.
Lič­nost se stva­ra, nje­gu­je, hra­ni, ču­va, vas­pi­ta­va. Ona se na­do­gra­đu­je, po­štu­je, lič­nost bra­ni svo­je do­sto­jan­stvo ste­če­no po­šte­njem, zna­njem, auto­ri­te­tom i skrom­no­šću. Ona ne­ma ma­sku, nje­no li­ce je svi­je­tlo, ve­dro i do­bro­na­mjer­no. Ono pli­je­ni hra­bro­šću i lju­ba­vlju. Lič­nost ima du­šu, ona je bo­ga­ta kao ku­ća, to­pla kao og­nji­šte. Ona je ba­šta ko­ja uvi­jek cvje­ta i mi­ri­še. Lič­nost je gro­ma­da nje­žno­sti, bez­lič­nost je ru­i­na ni­če­ga. Lič­nost umi­je da vo­li, ona se mo­ra vo­lje­ti, bez­lič­nost ni­ti umi­je, ni­ti zna šta to uop­šte i zna­či.
Za­to, dra­gi mo­ji, pre­po­znaj­te pra­ve vri­jed­no­sti i osta­ni­te na nji­ho­voj stra­ni. Za one dvo­lič­ne, kao i za one bez­lič­ne bu­di­te za­u­vi­jek ne­do­sti­žni. Ja ne vo­lim ni ka­put sa dva li­ca, a ka­mo­li bez­lič­nog čo­vje­ka. Ni ja, ni moj bič. Jer bez­lič­nost je kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)