Pi­še: Emi­lo La­bu­do­vić


Je­dan od ne­spor­nih za­ko­na isto­rij­skog tra­ja­nja, ko­ji jed­na­ko va­ži ka­ko za naj­ma­nje dru­štve­ne za­jed­ni­ce i nje­ne će­li­je ta­ko i za one naj­ve­će ci­vi­li­za­cij­ske cje­li­ne, sva­ka­ko je­ste onaj da sva­ko do­ba ima svo­je ju­na­ke. Bi­lo da su ozna­če­ni po­zi­tiv­nim ili ne­ga­tiv­nim pred­zna­ci­ma, isto­ri­ja ih pod­jed­na­ko pam­ti i dr­ži u ži­ži in­te­re­so­va­nja, od čar­ši­je do ozbilj­nih na­uč­nih stu­di­ja. Na­rav­no, ni Cr­na Go­ra ni­je iz­u­ze­tak. I nje­na isto­ri­ja obi­lu­je lič­no­sti­ma i po­je­din­ci­ma ko­ji su, po osno­vu ra­znih „za­slu­ga“, za­po­sje­li stra­ni­ce nje­ne isto­ri­je, od Tu­đe­mi­la za ko­ji ko­li­ko do ju­če te­ško da su ču­li i pro­fe­si­o­nal­ni isto­ri­ča­ri, pa sve do da­nas. Pam­te se i pam­ti­će se pod­jed­na­ko i oni do­ka­za­ni i opje­va­ni ju­na­ci, vla­da­ri i pa­me­ta­ri, ali i oni la­žni i na­bi­je­đe­ni, od ca­ra Šće­pa­na Ma­log do Mi­la kra­lja, ve­li­kog (po vi­si­ni sa­mo). I ovo na­še do­ba ima svo­je ju­na­ke i spa­si­o­ce Cr­ne Go­re. U sa­mo de­se­tak go­di­na una­zad ima ih to­li­ko da bi nji­ho­va so­či­nje­ni­ja i bi­o­gra­fi­je po­pu­ni­le po­de­blju isto­rij­sku či­tan­ku. Pr­vo su No­vak i Slav­ko spa­si­li Mi­la od Mo­mi­ra. On­da je Mi­lo spa­sio Cr­nu Go­ru od Sr­bi­je i Slo­bo­da­na. Ne­du­go po­tom Azra i Dar­ko su za­u­sta­vi­li čet­nič­ki po­hod na cr­no­gor­sku dr­žav­nost i ne­za­vi­snost, a on­da je, kao kru­na sve­ga, Kat­nić is­tu­rio gru­di mu­ške na cr­no­gor­ske gra­ni­ce i, ne ka­zu­ju­ći ni­kom, dok sve ni­je bi­lo go­to­vo, za­u­sta­vio te­ro­ri­stič­ki ju­riš na nju.
Na­rav­no, o svim ovim „pod­vi­zi­ma“ me­di­ji su da­no­noć­no, na­ši­ro­ko i na­du­gač­ko pi­sa­li. Ali, li­še „In4s”, ni ri­ječ ni­je­su re­kli o čo­vje­ku ko­ji je, re­ći ću to po ci­je­nu op­šteg ka­me­no­va­nja, spa­sio Cr­nu Go­ru.
Ne nje­ne gra­ni­ce, ne nje­nu neo­vi­snost, ne njen tran­sa­tlant­ski put već ono nje­no naj­sve­ti­je i do sko­ro naj­va­žni­je – nje­nu čast i obraz.
Čo­vjek ko­jem od sr­ca i u znak za­hval­no­sti u ime svih onih ko­ji se ni­je­su i ne mi­re se sa sve­op­štim uru­ša­va­njem mo­ra­la, sa ćif­tin­skom i ši­ćar­džij­skom lo­gi­kom po ko­joj je sve, pa i čo­vjek, na pro­da­ju, po­sve­ću­jem ove re­do­ve, zo­ve se Fa­dil Šun­tić. Fa­dil je po na­ci­o­nal­no­sti Bo­šnjak, po po­ri­je­klu Be­ra­nac, po mje­stu sta­no­va­nja i ži­vlje­nja Pod­go­ri­ča­nin, po obra­zo­va­nju ma­šin­ski teh­ni­čar, po pro­fe­si­ji či­stač uli­ca (da, da, ČI­STAČ ULI­CA), a po ka­rak­te­ru je ČO­VJEK. I to ne bi­lo ka­kav već čo­vjek ka­kvi su oni zbog ko­jih je Mak­sim Gor­ki re­kao onu ču­ve­nu mak­si­mu: „Čo­vjek, ka­ko to gor­do zvu­či!” Šta je to ura­dio Fa­dil Šun­tić, a zbog če­ga je za­slu­žio da bu­de ju­nak ovog na­šeg otu­đe­nog, li­hvar­skog i li­ce­mjer­nog do­ba? Ni­šta na­ro­či­to i sve na­ro­či­to. Jed­no­stav­no, bio je i ostao ČO­VJEK ap­so­lut­nog dig­ni­te­ta i sa­mo­po­što­va­nja. A to je da­nas, iz­gle­da, te­že od sve­ga i re­đe od ple­me­ni­tih me­ta­la. Ka­da je, u pred­ve­čer­je mi­nu­lih iz­bo­ra DPS kre­nuo sa svo­jom opro­ba­nom ak­ci­jom „ubje­đi­va­nja“ gra­đa­na da mu da­ju po­dr­šku, na uda­ru su se pr­vi na­šli za­po­sle­ni u dr­žav­noj upra­vi, jav­nim pred­u­ze­ći­ma i slu­žba­ma, a ni­je­su po­šte­đe­ni ni za­po­sle­ni u pri­vat­nim fir­ma­ma či­ji su vla­sni­ci bli­ski pri­ja­te­lji i sa­rad­ni­ci Mi­la kra­lja i nje­go­vih. Še­fo­vi, di­rek­to­ri i uprav­ni­ci tih ko­lek­ti­va pro­sto su se utr­ki­va­li ko će vi­še da „na­mak­ne“ gla­so­va za svo­je na­lo­go­dav­ce. Za­po­sle­ni su mo­ra­li da pot­pi­šu po­dr­šku, obe­ća­ju glas i ja­sno po­ka­žu i vi­zu­el­no iden­ti­fi­ku­ju i ma­ji­ca­ma ma­ni­fe­stu­ju po­dr­šku DPS-u. Na­rav­no, u toj haj­duč­koj ak­ci­ji ni­je za­o­bi­đe­no ni ko­mu­nal­no pred­u­ze­će Glav­nog gra­da či­ji je Fa­dil du­go­go­di­šnji rad­nik. I dok su mno­gi sa­mo klim­nu­li gla­vom, Fa­dil je re­kao – NE! I to ne zbog to­ga što ne po­dr­ža­va DPS, to za ko­ga je osta­lo je nje­go­va taj­na i lič­na stvar, već pro­sto za­to što ni­je htio da se po­mi­ri sa tor­tu­rom, ucje­na­ma i tr­go­vi­nom ljud­skim du­ša­ma. I ne sa­mo što je re­kao svo­je ,,NE’’, Fa­dil je bez za­zo­ra o to­me pro­go­vo­rio jav­no, pro­zi­va­ju­ći po­i­me­ni­ce svo­je še­fo­ve ko­ji su zah­ti­je­va­li nje­go­vu po­slu­šnost i po­dr­šku.
Ali, u mo­ru sve­op­šteg bez­na­đa gest Fa­di­la Šun­ti­ća ni­je za­slu­žio ni ma­kar cr­ti­cu ili fu­sno­tu u no­vi­na­ma ili mi­nut- dva na te­le­vi­zi­ji. Jer, gdje će je­dan Fa­dil uz ta­kve mo­ral­ne gro­ma­de i spa­si­o­ce Cr­ne Go­re, od Mi­la do Mi­li­vo­ja?
Fa­dil je spa­sa­vao sa­mo svo­ju du­šu i svo­je pra­vo na do­sto­jan­stvo i ljud­sko sa­mo­po­što­va­nje, a to je, oči­gled­no, pre­ma­lo u po­pla­vi onih či­ja su pr­sa kao či­vit pla­va od bu­sa­nja u gru­di ju­nač­ke i ko­ji spa­do­še s no­gu spa­sa­va­ju­ći Cr­nu Go­ru.
Fa­dil je već po­zvan i bio je na „di­sci­plin­skoj“ i ne­će me za­ču­di­ti ako ot­ka­zom ili još te­žim rad­nim mje­stom pla­ti svo­je bun­tov­ni­štvo. Ali, ka­že, on je i onog tre­nut­ka ka­da je is­pra­vio gla­vu i re­kao ,,NE’’ bio svje­stan šta ga če­ka. A sve što ga če­ka, uz nje­go­vu po­sve mo­kru ko­šu­lju pod žu­tim gu­me­nim kom­bi­ne­zo­nom, a ast­ma­ti­čar je ko­ji se ne odva­ja od svo­je pum­pi­ce, pro­ći će pri­je ili ka­sni­je. Na­vi­kao je on i na te­že. I sve će pod­ni­je­ti. Je­di­no ni­je spre­man i ni­je mo­gao, i ni­je htio da pod­ne­se da ga po­ni­ža­va­ju, da ga ucje­nju­ju, da tr­gu­ju nji­me, nje­go­vom du­šom i nje­go­vim do­sto­jan­stvom. A mno­gi je­su. I to za mi­zer­nu sit­ni­nu i još sit­ni­je pri­vi­le­gi­je.
Ka­žu da je mno­go lak­še bi­ti ju­nak jed­nog tre­na, jed­ne bit­ke i jed­nog ra­ta ne­go bi­ti čo­vjek sva­kog tre­na, sva­kog da­na i svih go­di­na svo­ga ži­vo­ta. Za­to bi­ti čo­vjek i zvu­či ta­ko gor­do. Za­to je i Fa­dil Šun­tić, či­stač uli­ca sa di­plo­mom ma­šin­skog teh­ni­ča­ra, asma­ti­čar sa stal­no mo­krom ko­šu­ljom i sum­nji­vo li­ce grad­skog ko­mu­nal­nog ju­nak ovo­ga do­ba. Pro­sto za­to što je do­ka­zao da je ČO­VJEK.