Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


-Pa šta to očekuješ od smr­ti? - suze mu orosiše grubo lice.
-Bolji život - obrva se prelomi iznad blagog oka vođe puta.
-Zato joj žu­riš u zagrljaj, je li?
Nasloni čelo na čelo umjesto odgovora... stari način dijeljenja utjehe među vitezovima. Svuče verižnjaču sa sebe, rasklopi ratničke kaiševe i nestade iza teš­kih vrata. Zalupi ih umjesto pozdrava. Podmukla tišina zalaja na onog što je ostao da gleda.
-Pođi, prijatelju. Pobijedi... i otp­utuj - prošapta, kleknu i poče da se moli oslonjen na mač.
Jer, veliki junak je pošao da se ne vrati.

* * *
U sr­cu dvorane nije bilo ničega živog osim eha uteklog sa koraka. Bažđelo je na trulež drevniju od zmajeva. Kiseli vazduh je već odavno pojeo kožu slika sa zidova. Na nekoliko mjesta je prepoznao obrise davnih kraljeva... ni­ti jednom nije znao imena.
A u lijevom kraju sveg prostora pritajila se neka golema grdoba... pogled mu ukrade neopisiva tmina.
-Tu si, znači - noga zakleca, ali joj ne dade prava glasa. Zamaršira pravo prema staklenom predmetu.
-Našao si me - dubok glas odzvoni iz ogledala.
-Jesam... Valjda je tako moralo bi­ti - gledao je u ono što su mu govorili da će bi­ti njegova bit­ka nad bit­kama. Iako bješe samo crna i glat­ka površina, užas se naslućivao s druge strane odraza.
-Znaš li mi ime, čovječe?
-Spe­cu­lum Ob­scu­rum.
Površina se zasuka od zadovoljstva.
-Tačno, čovječe. Na jeziku prvorodnih. Ili ako ti je draže Ogledalo tame na jeziku mlađih... makar onih koje još nisam pojela.
Čapra oko vrata mu se nabridi. Stegnu pesnicu spreman da njom u demona zavarda. Zamah čvornovate šake zaustavi neka nevidljiva sila.
-Ni topuzom ne bi mogao površinu da mi zagrebeš... zar si mislio da ćeš prstima da me povrijediš, jadniče?
-Vrijedilo je pok­ušati... - naceri se iako su mu koščice pucale od stiska.
-Sudba je prorekla da si ti moja propast... - tama iz ogledala je govorila.
-Sudba je isto rekla o tebi za mene - sila se povuče, rame osta bez pritiska. Bol je oslobođena samo jače boljela. Graš­ke znoja zasijaše s kraja pramenova.
-Sudbina nije zacrtana, znaš. Zaš­to ni­si nastavio da ži­viš u bogat­stvu i slavi dostojnoj vladara kakav i jesi? To možeš i sada, nije kasno još... - glas je lelujao podvodljivo - ... samo se okreni i idi.
-Či­nim to zbog časti. Moji preci su nanijeli narodima dovoljno zla tokom vjekova vladavine... na mene je red da to prekinem. A to mogu uči­ni­ti samo ako pobijedim zlo veće... poput tebe.
-Haha. Čast je nagrada koja se stiče iz vrline. A ti vr­li­nu imaš... priznajem - najednom mu studen ob­uze gru­di i vi­li­cu. Neš­to ga primače ogledalu – Pri­đi, junače! Pri­đi i pogledaj u mene. Pogledaj duboko u sebe.
Opirao se, otimao... nije mogao da prekine stege. Našao se tik ispred mračne površine... glas je mameći brujao i dolazio s druge strane. Držao je oči zatvorene. Krv­nič­ki je stezao kapke.
Još kao mali čuo je priče šta Ogledalo tame radi onom ko se u njega zagleda... Zamađija ga. Izmijeni mu stanje duše i perfidno ga isisa. Ko jednom u njemu vi­di sopstvenog odraza, imaće bolesnu potrebu da se stalno u njega ogleda. Sve dok ne skapa. Dok ne postane leš koji hoda. Sad je imao pri­li­ku iz­bliza da ga posmatra... da vi­di sopstvenu propast.
-Pogledaj. Ogledaj se. Pogledaj. Ogledaj se - dobovalo je.
Nije više mogao da iz­dr­ži sljepilo. Užas ga natjera da otvori oči. Zagleda se u ogledalo... zagleda baš duboko, a potom se i nasmija. Cim­nu leđima, gru­nu ramenima, odgurnu se nogama i u vazduhu zaljulja. Vi­nu se koliko mu je tjelesina dopuš­tala, vi­nu... a onda jurnu sebe cijeloga u staklo. Dok se probijao na dru­gu stranu, cika i lomljava zagušile su zvuk pada i šik­tanje prerezanih žila. Ispušt­ajući du­šu, slušao je zadovoljan kako raspukli demon iz ogledala bjesni: - Prevario si me! Prevario! Ti nemaš odraza!?
-Haha... Kah... kah.. - u roptaju iskezi dva očnjaka - Naravno. Kah... kah.. Mo­ja vrsta nema odraza - i tako je skončao poslednji od vampira.
-Proklet da si! Proklet da si zavijeka! Vratiću se! - glas je jenjavao i bivao sve tanji - Vratiću se, pa makar za hiljadu godina. I neću bi­ti jedan! Biće me na milione!

* * *

Zanimljiv obrt, zar ne. Interesantna priča. Skoro kao legenda... skoro... Ali nije. Poslednje riječi Tmine su se obistinile... baš sada... baš danas. Samo niste svjesni. Po jedno mračno ogledalo i sami stalno držite u rukama. Konstantno gledate u svoje parče crnog ekrana... Spe­cu­lum Ob­scu­rum te ima uz pomoć telefona.
Dobro došli u doba odraza... nadam se da ti je tama lice prosvijetlila.
(Autor je knji­žev­nik)