Pi­še: Mi­lan Mi­šić


Ru­si­ja je po­sta­vi­la ra­ket­ni si­stem u Ka­li­njin­gra­du, svo­joj en­kla­vi iz­me­đu Polj­ske i Li­tva­ni­je, nje­ni rat­ni bro­do­vi se kon­cen­tri­šu u Me­di­te­ra­nu, kod ku­će se odr­ža­va­ju ve­li­ke vje­žbe ci­vil­ne sa­mo­za­šti­te…
Ame­ri­ka (pre­ko NA­TO-a) ja­ča svo­je sna­ge na is­to­ku Evro­pe raz­mje­šta­jem če­ti­ri ba­ta­ljo­na na Bal­ti­ku (u Le­to­ni­ji, Li­tva­ni­ji. Esto­ni­ji i Polj­skoj). Ra­ket­ni si­stem ”pa­tri­ot” (ko­ji mo­že da no­si i nu­kle­ar­ne bo­je­ve gla­ve), iz Nje­mač­ke je već pre­se­ljen u Ru­mu­ni­ju…
Da li se dvi­je naj­ve­će nu­kle­ar­ne si­le spre­ma­ju za di­rekt­nu kon­fron­ta­ci­ju? Ni­jed­na, do­du­še, ne po­mi­nje rat, ali me­di­ji uve­li­ko uka­zu­ju da je ri­zik od nji­ho­vog di­rekt­nog su­da­ra da­nas mno­go ve­ći ne­go što je bio to­kom či­ta­ve dru­ge po­lo­vi­ne pro­šlog vi­je­ka.
Ne­zva­nič­no, u to­ku je ”dru­gi hlad­ni rat”, uz no­stal­gič­na pod­sje­ća­nja da je onaj pr­vi, okon­čan pa­dom Ber­lin­skog zi­da 1989, bio bo­lji. Da je ”rav­no­te­ža stra­ha” iz­me­đu SAD i So­vjet­skog Sa­ve­za obez­bje­đi­va­la du­go­traj­ni mir.
Da li je da­nas taj mir na ivi­ci ko­lap­sa za­to što ta­kve rav­no­te­že vi­še ne­ma? Što se ti­če oruž­ja za ma­sov­no uni­šta­va­nje, tu se go­to­vo ni­šta ni­je pro­mi­je­ni­lo: obje si­le ga ima­ju do­volj­no da jed­na dru­gu uni­šte vi­še pu­ta. Kad se to ima u vi­du, atom­ske bom­be (ko­je se da­nas mo­gu na­ci­lja­ti mno­go pre­ci­zni­je ne­go ne­kad) mo­gu da bu­du sa­mo sred­stvo od­vra­ća­nja.
Da bi to bi­le, sva­ka stra­na tre­ba, me­đu­tim, da onu dru­gu uvje­ri da je ipak sprem­na da ga upo­tri­je­bi. Otu­da nji­ho­vi pred­sjed­ni­ci, ko­ji su ujed­no i vr­hov­ni ko­man­dan­ti, uz se­be stal­no ima­ju po jed­no nu­kle­ar­no ko­fer­če sa dug­me­tom ko­jim se nu­kle­ar­ni rat za­po­či­nje.
Šta bi mo­gao da bu­de ”oki­dač”? Po­sled­njih mje­se­ci sve oči su upr­te u Si­ri­ju, gdje su Ru­si­ja i Ame­ri­ka naj­bli­že mo­guć­no­sti da se su­ko­be. Ru­si­ja ta­mo ra­tu­je da bi za­šti­ti­la re­žim Ba­ša­ra Asa­da, pro­tiv ko­ga je mno­štvo po­bu­nje­nič­kih gru­pa ko­je uži­va­ju ame­rič­ku po­dr­šku. Svi do­sa­da­šnji di­plo­mat­ski na­po­ri da se obez­bi­je­di ma­kar traj­ni­je pri­mir­je ko­je bi omo­gu­ći­lo iz­na­la­že­nje ne­kog po­li­tič­kog rje­še­nja za gra­đan­ski rat ko­ji je već ušao u še­stu go­di­nu, pro­pa­li su, što se naj­bo­lje vi­di po stra­vič­nim ru­še­vi­na­ma gra­da Ale­pa.
Ši­ra sli­ka sve­ga je da se u Si­ri­ji te­sti­ra po­re­dak sa Ame­ri­kom kao glav­nom si­lom i Ru­si­jom kao naj­dr­ski­jim iza­zi­va­čem. Stva­ri su tom po­gle­du za­kom­pli­ko­va­ne ame­rič­kom pre­o­ku­pi­ra­no­šću pred­sjed­nič­kim iz­bo­ri­ma. Od­la­ze­ći sta­nar Bi­je­le ku­će, Ba­rak Oba­ma, ko­ji je osam go­di­na pro­veo u na­sto­ja­nji­ma da ze­mlju iz­vu­če iz ra­to­va ko­je je za­po­čeo nje­gov pret­hod­nik, u si­rij­skom slu­ča­ju ni­je že­lio da za­po­či­nje no­vi, što je stvo­ri­lo uti­sak da je Ame­ri­ka po­sta­la ne sa­mo neo­d­luč­na, ne­go i ne­moć­na. Što je Ru­si­ji pru­ži­lo pri­li­ku da nje­go­vog na­sled­ni­ka do­če­ka s no­vim re­al­no­sti­ma.
Pu­tin je, na­i­me, odav­no za­klju­čio da su ame­rič­ke ”cr­ve­ne li­ni­je” ras­te­glji­ve, po­go­to­vo u ovoj iz­bor­noj go­di­ni, pa je sa mno­go vi­še sa­mo­po­u­zda­nja od­lu­čan da po­bjed­ni­ka u dvo­bo­ju iz­me­đu Hi­la­ri Klin­ton i Do­nal­da Tram­pa sta­vi pred iz­bor: da uva­ži či­nje­ni­cu ob­no­vlje­ne ru­ske voj­ne, pa pre­ma to­me i po­li­tič­ke mo­ći, ili da ri­zi­ku­je da ci­je­na uni­la­te­ral­nih ame­rič­kih ak­ci­ja bu­de mno­go ve­ća od do­sa­da­šnje.
Za­pad­ni ana­li­ti­ča­ri su uvje­re­ni da Pu­tin ble­fi­ra i is­ti­ču da je Ru­si­ja u naj­bo­ljem slu­ča­ju ”re­me­ti­lač­ki fak­tor” sa sla­bom eko­no­mi­jom, pre­ve­li­kom za­vi­sno­šću od iz­vo­za ener­ge­na­ta i mo­guć­no­šću da sro­za­va­nje ži­vot­nog stan­dar­da pod­ri­je sa­da­šnju po­dr­šku Pu­ti­nu kao neo­spor­nom li­de­ru.
Oni tre­zve­ni­ji, me­đu­tim, upo­zo­ra­va­ju da, čak i u slu­ča­ju da su tač­ne, prog­no­ze ne­vo­lja ko­je bi Ru­si­ju zbog sve­ga ovo­ga mo­gle da sna­đu za de­set ili 15 go­di­na, ni­su osno­va za su­o­ča­va­nje sa njom da­nas.
Pu­ti­no­va ri­je­še­nost da pro­mi­je­ni pra­vi­la glo­bal­ne po­li­ti­ke je sa­svim ozbilj­na i on oče­ku­je da se to­me pri­klo­ni i sle­de­ći ame­rič­ki pred­sjed­nik. To, bar za­sad, ga­ran­tu­je da ne­će bi­ti ”stra­te­ških za­gr­lja­ja” po­put onih iz­me­đu ”Bi­la i Bo­ri­sa” (Klin­to­na i Jelj­ci­na), one vr­ste ”ra­zu­mi­je­va­nja” ko­je su ima­li Buš i Pu­tin, ni­ti ”re­se­to­va­nja” ko­je je sa ru­skim pred­sjed­ni­kom po­ku­šao Oba­ma.
Da li će da­kle bi­ti ra­ta ili ne­će? Ono što, u tra­ga­nju za ovim od­go­vo­rom, ako do od­go­vo­ra uop­šte mo­že da se do­đe, tre­ba ima­ti u vi­du, to je da ga ni­jed­na stra­na iskre­no ne že­li. Iz pro­stog raz­lo­ga što taj rat ne bi imao po­bjed­ni­ka. I što se ne vi­di ka­ko bi se on za­vr­šio i ka­kve bi po­li­tič­ke di­vi­den­de do­nio.
Tač­no je da Tramp po­sta­vlja na­iz­gled ra­zlo­žno, ali u su­šti­ni be­smi­sle­no pi­ta­nje ”a za­što pra­vi­mo nu­kle­ar­no oruž­je ako ne mo­že­mo da ga upo­tri­je­bi­mo” i tač­no je da je Hi­la­ri Klin­ton naj­ve­ći ja­streb u Va­šing­to­nu. Kao i to da, upr­kos svim ustav­nim ogra­ni­če­nji­ma nje­go­ve mo­ći, ame­rič­ki pred­sjed­nik mo­že svo­je­volj­no da za­poč­ne rat.
I u Ame­ri­ci, me­đu­tim, po­sto­ji ”du­bo­ka dr­ža­va”, lič­no­sti i me­ha­ni­zmi za oču­va­nje nje­nih traj­nih in­te­re­sa ko­ji funk­ci­o­ni­šu bez ob­zi­ra na to ko je u Bi­je­loj ku­ći.
S dru­ge stra­ne, Pu­tin svoj glo­bal­ni uti­caj gra­di na imi­džu da su on i Ru­si­ja žr­tve opa­snih na­mje­ra Za­pa­da. Ne ide mu u ra­čun da bu­de iza­zi­vač ni ogra­ni­če­nog, a po­go­to­vo ka­ta­kli­zmič­kog su­ko­ba. Pa će se, sma­tra­ju op­ti­mi­sti, ru­sko-ame­rič­ki ru­let na­sta­vi­ti – ali bez onog jed­nog met­ka u za­vr­tje­lom bu­ren­ce­tu re­vol­ve­ra ko­je igra­či na­iz­mje­nič­no pri­sla­nja­ju uz sop­stve­no če­lo.
(Autor je biv­ši glav­ni i
od­go­vor­ni ured­nik ,,Po­li­ti­ke'')