Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Po­jam pa­te­ti­ka je grč­kog po­ri­je­kla na­stao od ri­je­či ,,pat­he­ti­kos''. Opi­su­je oso­bu ko­ja je stra­sna, do­sto­jan­stve­na, sve­ča­na, ko­ja iz­ra­ža­va strast (na grč­kom pa­tos). Me­đu­tim, na en­gle­skom je­zi­ku pri­djev ,,pat­he­tic'' ima sa­svim dru­go zna­če­nje, i zna­či - jad­no/bi­jed­no.
Mo­ram da pri­znam da se u ovom slu­ča­ju, na mo­ju ve­li­ku ža­lost (ali ne i pa­te­tič­no), pri­kla­njam ovoj en­gle­skoj stra­ni. Uz svo po­što­va­nje grč­ke isto­ri­je i nje­nog na­ro­da, pa­te­ti­ku ipak ne vi­dim kao stra­snu i sve­ča­nu, a po­go­to­vo ne kao do­sto­jan­stve­nu. Vi­dim je upra­vo su­prot­no - kao blju­ta­vu, mli­ta­vu i, kao što re­če En­glez, jad­nu i bi­jed­nu.
U sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu, i na­šem okru­že­nju, lju­di pa­te­ti­ku ve­zu­ju uglav­nom za lju­bav­ne od­no­se i ve­ze iz­me­đu part­ne­ra. De­fi­ni­šu je kao emo­tiv­no pre­tje­ri­va­nje u ka­zi­va­nju emo­ci­ja, ko­je uglav­nom pre­ra­sta u de­gu­tant­ne si­tu­a­ci­je, i to je­ste ta­ko. Me­đu­tim, ima i onih ko­ji su emo­tiv­no ne­in­te­li­gent­ni i ko­ji tu­gu i me­lan­ho­li­ju ba­ca­ju u isti koš sa pa­te­ti­kom. To ni­ka­ko ni­je isti­na. Tu­ga, me­lan­ho­li­ja pa i sje­ta vr­lo su sna­žne, ja­sne i du­bo­ke oso­bi­ne, za raz­li­ku od pa­te­ti­ke ko­ja svo­jom pri­zem­no­šću i ne­u­ku­som ot­kri­va čo­vje­ka kao sla­bi­ća i ne­do­volj­no do­stoj­nog ži­vot­ne bor­be i iza­zo­va.
Tan­ka je gra­ni­ca iz­me­đu lju­ba­vi i mr­žnje, sta­ra je i tač­na iz­re­ka. I kao sve gra­ni­ce ona se ne­ri­jet­ko i pre­la­zi. Sva­ka­ko da je u ovom slu­ča­ju vr­lo opa­sna i mo­ra se bi­ti jak, do­sto­jan­stven i hra­bar, pa osta­ti na stra­ni lju­ba­vi. Ta gra­ni­ca mo­že iza­zva­ti ne­spo­ra­zu­me i raz­ne ne­ga­tiv­no­sti i iz­me­đu ro­man­ti­ke i pa­te­ti­ke.
Ro­man­tič­na sam du­ša, pa uto­li­ko još čvr­šće i upor­ni­je za­stu­pam stav da se ni­ka­ko ne smi­je pre­kr­ši­ti pra­vi­lo ro­man­ti­ke. A ono gla­si- sa­mo, bez pa­te­ti­ke, mo­lim!
Sve je ma­nje ro­man­ti­ke i u na­ma i oko nas, na­ža­lost, i zbog svih op­šte­pri­zna­tih stan­dar­da ko­je sa­vre­me­no dru­štvo na­me­će ''po­je­do­še'' nas fru­stra­ci­je usled manj­ka sim­pa­tič­nih, to­plih neo­ba­ve­znih, ro­man­tič­nih ge­sto­va. Di­gi­ta­li­za­ci­ja i ''ro­bo­ti­za­ci­ja'' dru­štva, jur­nja­va za nov­cem i po­lo­ža­jem, za­tim otu­đe­nost i po­vr­šnost, ro­man­ti­ku su sve­li na naj­ma­nji mo­gu­ći ni­vo, ili su je sko­ro pot­pu­no ugu­ši­li. Mu­škar­ci ne ku­pu­ju cvi­je­će (osim za Osmi mart) ne pa­le mi­ri­šlja­ve svi­je­će, ne še­ta­ju sa svo­jim dra­ga­ma po­red ri­je­ke, ne lju­be se na ki­ši. Tač­no, a šta je sa že­na­ma? Eno ih na fit­ne­su, pi­la­te­su i osta­lim ''jo­ga­ma''. Eno ih u šo­ping cen­tri­ma, ko­zme­tič­kim sa­lo­ni­ma i eno ih na ra­znim si­li­ko­ni­ma. Fe­mi­nist­ki­nje, te ''mu­ške'' i gla­ve i ru­ke, ro­man­ti­ku sma­tra­ju smi­je­šnom stra­nom svi­je­ta. Upra­vo za­to smo ta­mo gdje je­smo –ni­gdje. I upra­vo nam je ta­ko ka­ko je­ste-ni­ka­ko. Ubi­li smo ro­man­ti­ku, sro­za­li ono či­me se ona do­sto­jan­stve­no po­no­si, a to je lju­bav.
No, da se vra­tim pa­te­ti­ci i nje­noj ve­li­koj ulo­zi, a bo­ga­mi i uti­ca­ju ta­mo gdje nam se ži­vot vr­ti u krug već go­di­na­ma, a to je po­li­ti­ka.
Usko­ro će pred­sjed­nič­ki iz­bo­ri u Sr­bi­ji, pa gdje će­te vi­še pa­te­ti­ke, na­rav­no, po­red već stan­dard­nih pra­znih obe­ća­nja i ne­pre­su­šne de­ma­go­gi­je. Za­pra­vo, pa­te­ti­ka i je­ste ja­ka osno­va za sve ono što ''kra­si'' ove iz­li­ve pred­iz­bor­nih ''osje­ća­nja''. Pa ta­ko je­dan od kan­di­da­ta za bu­du­ćeg pred­sjed­ni­ka re­če: ''Kan­di­du­jem se za pred­sjed­ni­ka, za­to što vo­lim Sr­bi­ju.'' Ap­so­lut­no pa­te­tič­no, a bo­ga­mi i ne­tač­no. Ne znam, dru­že kan­di­do­va­ni, još ni­jed­nog pred­sjed­ni­ka ko­ji se iz tih ''lju­bav­nih'' raz­lo­ga pre­ma svo­joj dr­ža­vi za­le­tio ka fo­te­lji. Ne znam još ni­jed­nog ko­ji je oti­šao iz te fo­te­lje za­to što vo­li svo­ju dr­ža­vu. Mo­žda bih mu ta­da i po­vje­ro­va­la. Kan­di­du­ješ se ti, po­ten­ci­jal­ni pred­sjed­ni­če, zbog to­ga što si lu­do za­lju­bljen baš u tu fo­te­lju, i što vo­liš ma­lo od­o­zgo da gle­daš na na­rod i ''svo­ju vo­lje­nu dr­ža­vu''. Tvo­ja ''oča­ra­va­ju­ća'' pa­te­ti­ka pro­sto ''ba­ca na ko­lje­na'' i iza­zi­va u me­ni ta­kve ''emo­ci­je'' da mi ne pa­da na­pa­met da ti dam svoj glas. I iz­vi­ni što ne per­si­ram, al' ne mo­gu, ni­sam pa­te­tič­na.
A vi, dra­gi mo­ji, kre­ni­te u jed­nu ro­man­tič­nu šet­nju s oni­ma ko­je vo­li­te. Gr­li­te se, lju­bi­te se... Pje­vaj­te. I bez pa­te­ti­ke, mo­lim! Ja sam na nju imu­na. I ja i moj bič. Jer pa­te­ti­ka je kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)