Pi­še: El­mir Đo­ko­vić

To­li­ko sam vre­me­na vi­sio na Fej­sbu­ku da sam sam se­bi u ogle­da­lu već po­čeo li­či­ti na Mar­ka Za­ker­ber­ga, pa sam od­lu­čio da svoj pro­fil sta­vim u sta­nje to­tal­nog mi­ro­va­nja. Za­to na mom pro­fi­lu vi­še ne­ma ni sli­ke, ni to­na. Tu i ta­mo osta­vim po­ko­ji ko­men­tar ili ,,uda­rim’’ po­ne­ki lajk, i to je sve. No pro­šlog mje­se­ca ot­krio sam jed­nu iz­vr­snu alat­ku na ovoj dru­štve­noj mre­ži, ko­ja je do­du­še od­u­vi­jek bi­la tu, sa­mo se ni­ka­da njo­me ni­sam ko­ri­stio jer sam mi­slio da ne fun­kcio­ni­še.
To je ona ma­la stre­li­ca u de­snom uglu ko­men­ta­ra pre­ko ko­je mo­že­te pri­ja­vi­ti po­li­cij­skoj slu­žbi Fej­sbu­ka sva ona li­ca ko­ja kr­še pra­vi­la pri­stoj­nog po­na­ša­nja i osta­vlja­ju ver­bal­ne uvre­de i glu­po­sti po jav­nim por­ta­li­ma. I sa­da ja sva­ko ma­lo, tu­ža­kam.
A po­če­lo je sa­svim slu­čaj­no. Jed­nog da­na mi je ta­mo ne­ki fa­ši­sta to­li­ko di­gao pri­ti­sak da sam od­lu­čio da is­pro­bam ka­ko to ra­di. Ni­sam oče­ki­vao ni­šta, ali, re­koh, da pro­bam. I gle ču­da – ZBI­LjA RA­DI! Pro­bam po­no­vo, na dru­gom fa­ši­sti, i opet ra­di.
U sa­mo dva da­na ski­nuo sam še­sto­ri­cu no­tor­nih fa­ši­sta i mr­zi­te­lja sve­ga i sva­ko­ga ko im ni­je po vo­lji i mje­ri.
Ka­da sam do­bio pr­vo po­vrat­no oba­vje­šte­nje da je mo­ja pri­ja­va osno­va­na i da je do­tič­ni ko­men­tar iz­bri­san, osje­ćao sam se kao Jul Bri­ner kad je di­gao most na Ne­re­tvi.
Ovo, re­koh, tre­ba raz­gla­si­ti na sva zvo­na, jer mno­gi još ne zna­ju, ili se na­pro­sto ne sje­te da u sa­mo tri kli­ka mo­gu na ovaj vr­lo efi­ka­san na­čin iz­ra­zi­ti svo­je ,,NE’’ ši­re­nju mr­žnje. A to je u ne­ku ru­ku i na­ša gra­đan­ska du­žnost, jer dru­štve­ne mre­že ni­je­su vi­še sa­mo po­slov­ni alat ili be­za­zle­no mje­sto za dru­že­nje i za­ba­vu, ne­go su po­sta­le moć­no oruž­je ko­jim se la­ko pot­pa­lju­ju stra­sti ma­sa ne­moć­nih da mi­sle. Na­pro­sto, ni­je­smo svi po­sta­li zom­bi­ji i ro­bo­vi tu­đih mi­sli.
Po­seb­no za­bri­nja­va to što sve vi­še ta­kvih fa­ši­stič­kih ko­men­ta­ra, ne po­sto­ji bla­ža ri­ječ za ga­li­ma­ti­jas uvre­da ko­ji­ma se tru­de da po­ni­ze dru­gu na­ci­ju, ra­su ili vje­ru, osta­vlja­ju in­te­lek­tu­al­ci... Obič­no pro­vje­rim da li iza tog pro­fi­la uop­šte sto­ji ljud­sko bi­će. I osta­nem za­pa­njen bro­jem vi­so­ko­o­bra­zo­va­nih , ko­ji se­be na­zi­va­ju in­te­lek­tu­al­ci­ma, u smi­slu da ima­ju ne­ko obra­zo­va­nje, jel­te, ne­ko zva­nje, ti­tu­lu.
Oči­to da ka­rak­ter i obra­zo­va­nje če­sto ne idu ru­ku pod ru­ku. Ili su mo­žda za­ka­za­li pro­fe­so­ri ko­ji se još ni sa­mi ni­je­su uspje­li do­go­vo­ri­ti me­đu so­bom ko je u Dru­gom svjet­skom ra­tu bio po­bjed­nik, a ko gu­bit­nik i je­smo li mi ili oni bi­li na ovoj ili na onoj stra­ni – pa je svi­ma ko­ji se ne tru­de da raz­mi­šlja­ju sve to uti­ca­lo na mo­zak. A ne­ki su od ta­kve zbrč­ka­ne isto­ri­je to­li­ko pro­lu­pa­li da su pot­pu­no iz­gu­bi­li kom­pas. S ta­kvi­ma se ne is­pla­ti ula­zi­ti u ras­pra­ve, jer će na vas sa­su­ti sal­ve uvre­da i sa­mo će­te im da­ti na va­žno­sti. Ali, ne tre­ba bi­ti ni to­tal­no pa­si­van i ni­je­mo po­sma­tra­ti nji­ho­ve ra­si­stič­ke vul­gar­no­sti, ne­go ulo­ži­ti ma­lo tru­da i sa dva-tri kli­ka iz­bri­sa­ti ih s li­ca no­vin­skih na­slov­ni­ca.
Pa, eto, ne bi­lo vam te­ško. Jed­nog, dva… ni­je bit­no, sa­mo da sva­ko od nas is­pu­ni ne­ku svo­ju gra­đan­sku kvo­tu. Ne­ka se zna da ni­smo svi po­sta­li od maj­mu­na i da ni­je­smo svi fa­ši­sti.