Pi­še: Ra­din­ko Kru­la­no­vić


U nje­mu sve je cr­no i bi­je­lo i sa­mo jed­na po­dje­la - na lju­de i ne­lju­de. I ne­bo je nje­go­vo po­seb­no pla­vo. Na­la­zi se ni sam ne zna gdje, ako to ni­je gra­ni­ca svje­to­va, gra­ni­ca lu­do­sti, gra­ni­ca ne­pri­pa­da­nja, ili svi­jet bez­um­nog pri­pa­da­nja se­bi, bu­du­ći da ne mo­že i ne umi­je da pri­pa­da dru­gi­ma. Vri­je­me u nje­mu ne te­če, ono pra­vi sko­ko­ve, če­sto za­staj­ku­je, kao u slu­ča­ju Re­vo­lu­ci­je, ko­ja još ni­je za­vr­še­na i za ko­ju se ne zna ho­će li se i za­vr­ši­ti.
Ima je­dan grad sa kor­zom, što dje­lu­je ta­ko pa­ri­ski, a sve osta­lo je kao iz ne­ke pri­če, po­ku­šaj pri­sje­ća­nja i ne­moć da do­sa­nja­mo san, po­ku­šaj da uhva­ti­mo sjen­ke ko­je se gr­če­vi­to oti­ma­ju i sti­ska­ju uz mi­ris li­pa ko­jih vi­še ne­ma. Ne­ma ih, jer je ma­te­ri­ja po ču­de­snom usu­du pro­tje­ra­la duh, pro­tje­re­la i čvor­ke ko­ji su zna­li do­sad­no da će­re­ta­ju, na­ro­či­to pred­ve­če, kad se grad spre­ma da do­če­ka še­ta­če. Pje­va­li su bez mje­re, po­pri­ma­ju­ći iz­gled gra­da ko­ji ni sam ne­ma mje­ru, valj­da iz ne­kog pr­ko­sa, sa­mo nje­mu zna­nog. A ka­žu, do­šli su iz­ne­na­da, bje­že­ći od na­le­ta bom­bi ko­je su pa­da­le po Be­o­gra­du, do­šli da će­re­ta­ju i da vi­se po li­pa­ma, a mi "vi­si­li" is­pod li­pa, pra­ve­ći bez­broj kru­go­va, upu­ću­ju­ći bez­broj po­gle­da uza­lud­nih, pre­pla­še­nih, sa­nja­lač­kih...
Ima je­dan Tin, pje­snik ko­ji se za­vje­to­vao da će na­ći moć­nu ri­ječ - od­go­vor, lju­bav ili sve­tu smrt, i ta­ko tra­že­ći na­ba­sao na grad u ko­ji se je­di­no i mo­že na­ba­sa­ti, sam i oča­jan, ta­ko star, a ta­ko mlad - Autom kroz kor­zo, bez sja­ja zvi­je­zda, u grad ko­ji ni­šta ne­ma, do sje­tu i osmjeh drag.
Ima je­dan grad ko­ji je obez­gla­vljen, kao što se obez­gla­vi gla­so­vi­ti pop Mi­lo (ili je on od­u­vi­jek ta­kav bio), svje­do­če­ći ne­ku vi­šu isti­nu - da se i bez gla­ve mo­že ži­vje­ti, a bez obra­za ne. Grad u ko­jem je jed­na Go­spa­va od An­ti­go­ne ukra­la hra­brost i sa Be­de­ma ski­nu­la gla­vu mu­če­ni­ka da je ne klju­ju ga­vra­ni, da je umi­je su­zom i oža­li du­šom dje­vo­jač­kom, uz ljut­nju Go­spo­da­ra što se ne na­đe mu­ško da ta­ko ne­što uči­ni. Go­spo­dar, ko­ji je u jed­noj ru­ci no­sio va­tru, a u dru­goj vo­du, za­bra­ni gra­du da no­si ka­pu cr­no­gor­sku. A ko­li­ki je grad ta­da mo­gao bi­ti, mo­gao je i či­tav sta­ti pod cr­no­gor­sku ka­pu. I sad ima­mo „go­spo­da­ra“, ko­jem ime ne vri­je­di spo­mi­nja­ti i ko­ji ima slič­no­sti sa pr­vim sa­mo po to­me što mu da­nas mno­gi Cr­no­gor­ci ne smi­ju no­si­ti ka­pu. I ne­ka ne no­se kad ne smi­ju, ima ko smi­je - Nik­šić je po­ka­zao da smi­je i da ni­ko ne mo­že bi­ti iz­nad osim Bog i Ru­si­ja.
Ima je­dan grad za ko­ji se ka­že da je mr­tav, a on, i mr­tav, vi­še je grad ne­go što su dru­gi gra­do­vi. Grad ko­ji se di­či ti­me što pam­ti svo­ja ime­na: An­der­ba, Ana­ga­stum, Ono­gošt, jer i Bog se ime­nom zo­ve, a i Bog je ve­ći ot­kad je „mr­tav“ ne­go dok je bio živ!
Ima je­dan grad ko­jem ni­ko ni­šta ne du­gu­je, naj­vi­še on du­gu­je se­bi, jer se tra­ži, hoćē da je teh­no­po­lis, a on na sve li­či osim na teh­no­po­lis.
Ima je­dan grad ko­ji zna da po­ne­se nas i po­ne­se se­be, jer ima strast da no­si i da bu­de no­šen.
Ima je­dan grad ko­ji je imao po­zo­ri­šno dru­štvo da­le­ke 1884. go­di­ne, ko­je ubr­zo pre­sta­je da po­sto­ji, pa se otva­ra­lo, za­tva­ra­lo - pa se opet otva­ra­lo, za­tva­ra­lo i na kra­ju grad bi ka­žnjen da ne­ma po­zo­ri­šte, ali da, sko­ro tri de­ce­ni­je, ima po­zo­ri­šte od dr­ža­ve. Hro­ni­ča­ri su za­bi­lje­ži­li da su na pr­voj pred­sta­vi, Slo­bo­dar­ki, gle­da­o­ci jed­ni dru­gi­ma sje­de­li u kri­lo i da su iz­vo­đe­nje če­sto pre­ki­da­li po­vi­ci­ma: bra­vo, ži­vje­la, a na nji­ho­vim li­ci­ma se vi­dio ne­ki ne­pa­tvo­re­ni za­nos slo­bo­de.
Ima je­dan grad ko­ji kao da je za­ro­bljen u vi­tov­sku li­ri­ku, ko­ji ne zna ni za jed­nu ra­zo­no­du osim dru­mo­va­nja, ni za je­dan osmi­jeh do onaj ko­ji mo­že­mo sla­ga­ti, ni za jed­nu sre­ću, do onu ko­ju mo­že­mo od­glu­mi­ti, ni za jed­no Sun­ce, a da nam od nje­ga ne bu­de hlad­no, ni za jed­nog bo­e­ma osim Vi­ta, ko­ji ne­gdje u ne­koj ka­fa­ni is­pi­ja po­sljed­nju pa­ru i na kra­ju da­je i svoj ka­put za li­tar žup­ske šlji­ve.
Ima je­dan grad ko­ji je imao Jo­va Dža­du, „obič­nog pi­jan­ca“, obič­nih dža­da, a neo­bič­nog, jer je vo­lio po­e­zi­ju i Pla­to­no­ve di­ja­lo­ge, i jed­nog Mi­li­ju Ga­ta­la, ko­ji je u ar­ba­na­škim za­tvo­ri­ma va­dio svo­je zlat­ne zu­be da bi pri­ba­vljao hra­nu za za­tvo­re­ni­ke.
Ima je­dan grad ko­ji oda­je pri­zna­nja sa­mo mr­tvi­ma – u Goj­ko­vim Ogra­di­ca­ma, pre­ko mut­ne Gra­ča­ni­ce, za­tu­ren bez sja­ja i ras­ko­ši, sam, pod re­flek­to­ri­ma ne­ke dru­ge svje­tlo­sti; Živ­ko, ži­vlji ne­go što je bio, raz­ba­ru­šen i snen, gle­da u ne­ko dru­go plat­no i uda­ra se po gla­vi ka­ko se ra­ni­je ni­je sje­tio da je ži­vot film u ko­jem smo mi sa­mo epi­zo­di­sti Ve­li­kog sce­na­ri­ste, a ni­ka­ko obrat­no.
Ima je­dan grad ko­ji bi mo­gao sta­ti u lje­po­tu osmi­je­ha Lju­ba Ču­pi­ća, sa­mo kad bi se mo­gao slo­ži­ti ko je u nje­mu vi­še vo­lio slo­bo­du.
Grad ko­ji ima svo­ju ur­ba­nu le­gen­du, Šo­bi­ća, ko­ji je jed­nog ju­tra, kad se pro­bu­dio, pre­stao da pje­va zbog ne­sta­ši­ce lju­ba­vi i sna.
Ima je­dan grad - ko­ji ima Žu­pu i Sve­ti­te­lja, ima Ste­fa­na Pi­per­skog, za Ko­ga ka­žu da je Kru­la­no­vić, i ima ka­žu na Gu­be­lju ne­ka ču­de­sna svje­tlost ko­ja se ta­ko po­ja­vi s vre­me­na na vri­je­me - to se, iz­gle­da, Sve­tac za­ži­že u svi­je­ću da ne bi „ho­di­li u ta­mi, ne­go da bi ima­li svje­tlost ži­vo­ta“.
Grad ko­ji ni­je na bre­žulj­ci­ma, ali ima Pe­tro­vu gla­vi­cu, i na gla­vi­ci Cr­kvu ko­ju na­rod zo­ve Ma­na­stir: ma­lo Mu da se zo­ve Cr­kva i ima svog za­štit­ni­ka Sv. Va­si­li­ja ko­ji ni­je Bog, ali Mu se vje­ru­je vi­še ne­go Bo­gu, jer Sv. Va­si­li­ju se mo­ra vje­ro­va­ti, a Bo­gu i ne mo­ra.
Ima je­dan grad ko­ji je po­čeo da se gu­bi, jer za­bo­ra­vlja. „Ako za­bo­ra­vim te­be, Je­ru­sa­li­me, ne­ka me za­bo­ra­vi de­sni­ca mo­ja“. Ko te­be da za­bo­ra­vi, Ru­si­jo, i Tvo­je ve­li­ko­mu­če­ni­ke, ca­re­vi­će i kti­to­re Ro­ma­no­ve, Ču­de­snog Pre­o­bra­žen­skog ko­ji pre­o­bra­zi ka­men u stub i tvr­đa­vu Isti­ne, dva ju­na­ka, No­va­ka i Sto­ja­na, što sa dvi­je stra­ne mi­re bra­ću raz­bra­će­nu, Kli­ko­va i Bo­go­ro­di­cu nje­go­vu, Jo­si­pa Sla­dea ko­ji je gra­du dao ši­ri­nu i po­gled ka ne­bu, če­sto – je­di­no uzda­nje, i već za­po­če­te ras­pra­ve ko­ji je hram naj­ljep­ši u ze­mlji Stra­dii.