-Pi­še: Dar­ko Jo­vo­vić

U ne­kim ra­ni­jim vak­to­vi­ma po­sao dr­vo­sje­če ni­je se ubra­jao u elit­na za­ni­ma­nja. Tim pri­je, jer je to bio iz­u­zet­no te­žak po­ziv, kom su, uglav­nom, pri­bje­ga­va­li lju­di či­ja je fi­zič­ka kon­struk­ci­ja pre­ma­ši­va­la usta­lje­ne ga­ba­ri­te. Ti su lju­di, u na­šim kra­je­vi­ma, na­zi­va­ni i go­ro­lo­mi, jer su pred­sta­vlja­li per­so­ni­fi­ka­ci­ju za sna­gu, ili si­lu, ko­joj ko­e­fi­ci­jent in­te­li­gen­ci­je ni­je po­kre­tač­ka osno­va. Uz to, iako se ra­di­lo o iz­u­zet­no na­por­nom po­slu, dr­vo­sje­če ni­je­su ade­kvat­no na­gra­đi­va­ne. Osta­lo je za­bi­lje­že­no da je, u ne­kim kri­znim vre­me­ni­ma, je­dan dr­vo­sje­ča, sa sje­ki­rom u ru­ci, po ci­je­li dan ra­dio za ka­pu ži­ta, što pre­ve­de­no na da­na­šnje vri­jed­no­sti zna­či da mu je dnev­ni­ca iz­no­si­la ne­kih tri eura. Ta­ko­đe, ri­ječ dr­vo­sje­ča je pri­pi­si­va­na, ne sa­mo lju­di­ma ko­ji su sje­kli dr­va, ne­go i oni­ma ko­ji su svo­jom po­ja­vom i po­na­ša­njem od­u­da­ra­li od ono­ga što se zo­ve li­jep ukus. Za­to dr­vo­sje­ča­ma ni­ka­da ni­je pa­da­lo na pa­met da se pri­mak­nu vo­de­ćim dru­štve­nim slo­je­vi­ma gdje se po­seb­na pa­žnja pri­da­va­la po­što­va­nju bon­to­na. Nji­ma je je­di­no bi­lo va­žno da ima­ju oštru sje­ki­ru i da po­stig­nu što bo­lji uči­nak u šu­mi, ka­ko bi, od te­ško za­ra­đe­nog nov­ca, mo­gli da ku­pe ono naj­o­snov­ni­je za ži­vot. To­kom mu­ko­trp­nog po­sla, sa nji­ho­vih usa­na če­sto je zna­la da po­tek­ne pje­sma ko­jom su u go­le­mim go­ra­ma, svje­sni svo­je pro­la­zno­sti, li­je­či­li du­šu i ple­me­ni­li pro­li­ve­ni znoj. Ta­ko su, po­štu­ju­ći stro­go šum­ski red i pri­rod­ne za­ko­ni­to­sti, ona­ko go­ro­pad­ni i sna­žni, po­ka­zi­va­li da su, u stva­ri, do­bro­du­šni lju­di i da nji­ho­vu gru­bost is­pu­nja­va do­za nje­žno­sti i osje­ćaj od­go­vor­no­sti. Oni su zna­li da ih Sve­vi­šnji pra­ti i da sva­ka po­gre­šno ,,oda­pe­ta’’ sje­ki­ra mo­že že­sto­ko da ih ko­šta. Ti lju­di ni­je­su pr­va­či­li u dru­štvu, jer su bi­li svje­sni svo­je ve­li­či­ne. Nji­ho­vi lak­to­vi su u ma­sa­ma i na sku­po­vi­ma bi­li stro­go pri­li­je­plje­ni uz ti­je­lo, jer bi im sva na­sto­ja­nja da se na­đu ne­gdje u pro­če­lju bi­la be­smi­sle­na. Nji­ho­vi pro­htje­vi su bi­li ma­li, tek ono­li­ko da im po­ro­di­ce ne bu­du glad­ne, što je po­ka­zi­va­lo da iz nji­ho­vih sje­ki­ra oli­sta­va skrom­nost, kao jed­na od naj­u­zvi­še­ni­jih čo­vje­ko­vih od­li­ka. Za­to su i po­što­va­ni u du­hu svog zna­ča­ja, ali i sa­ža­lje­va­ni zbog te­ži­ne po­sla ko­ji oba­vlja­ju.
No, da u Cr­noj Go­ri vi­še ni­je ni­šta kao ne­ka­da, pa ni dr­vo­sje­če, uvje­rio sam se ne­dav­no kad sam po­ku­šao da u jed­noj ka­fa­ni u Va­so­je­vi­ći­ma po­pi­jem ka­fu. Ta­mo sam za­te­kao ne­ke „bi­ra­ne“ cr­no­gor­ske gla­ve, ma­da je bi­la i po­ne­ka srp­ska, ka­ko u dru­štvu jed­nog od moć­ni­jih šum­skih kon­ce­si­o­na­ra, ko­ji je uz po­moć dr­žav­nog izu­ma svo­ju ne­ka­da­šnju sje­ki­ru za­mi­je­nio moć­nim te­ste­ra­ma i ma­ši­na­ma, pra­ve fe­štu. Ugle­dah biv­šeg dr­vo­sje­ču ka­ko iz svo­jih dže­po­va va­di sno­po­ve nov­ča­ni­ca od po 100 eura i ka­ko jed­na od njih za­vr­ša­va u nje­dri­ma pje­va­či­ce ko­ja mu na uv­ce pro­lo­mi: „Ti si bog sr­ca mog“. Sve to iza­zi­va­lo je erup­ci­ju odu­še­vlje­nja kod po­li­tič­ke i bi­znis eli­te ko­ja je, za­o­ku­plje­na ve­li­či­nom no­vo­kom­po­no­va­nog go­ro­lo­ma, kon­sta­to­va­la da se u Va­so­je­vi­ći­ma, iako je si­pac odav­no za­hva­tio šu­me, bo­lje ži­vi ne­go ika­da i da su sreć­ni kra­je­vi ko­ji iz­nje­dre mo­zgo­ve ova­kvog ko­va. Naj­mu­dri­ji me­đu nji­ma re­če: „Zna­te li sa­mo ka­kav je ovo do­bro­tvor i do­na­tor, ko­li­ko je on uči­nio za op­štu stvar i ko­li­ko je sa­mo će­pa­ni­ca šte­to­vao da bi pri­vo­lio što vi­še lju­di da po­dr­že ovo bla­go­sta­nje u ko­je smo za­ga­zi­li“? Do­da­de da se na Ko­so­vu pri­ča sa­mo o nje­mu i nje­go­vim bal­va­ni­ma i da će mu dr­ža­va, bez ob­zi­ra za ko­ga ra­di, za uči­nje­na dje­la mo­ra­ti or­de­nje do­di­je­li­ti, te da je s pra­vom uvi­jek u pro­če­lju, do pr­vog i uz pr­ve. Ga­nut ri­je­či­ma hva­le i po­dr­škom elit­nih si­no­va, ko­ji­ma je šum­sko bo­gat­stvo osta­vlje­no u ama­net, ne­ka­da­šnji dr­vo­sje­ča, a sad mo­der­ni im­pe­ri­ja­li­sta, po­ka­zu­ju­ći svo­ju su­per­i­or­nost u od­no­su na obič­ne smrt­ni­ke, na­ru­či pi­će za ci­je­lu ka­fa­nu uz­vi­ku­ju­ći: „Ne­ka psi la­ju, dok bal­va­ni pro­la­ze, ja ov­dje dr­žim ba­nak“. Op­či­nje­ni do­mi­na­ci­jom šum­skog moć­ni­ka, ga­zda ka­fa­ne i ko­no­ba­ri za­bo­ra­vi­li su na osta­le go­ste, ta­ko da ja ne do­če­kah na­ru­če­nu ka­fu.
Po­ku­šah, po­sli­je sve­ga, da doj­mim da li se ovo biv­ši go­ro­lom, za­i­sta, tran­sfor­mi­sao u sva­kom po­gle­du. Za­klju­čih da je­ste, s tim što mu je je­di­no ko­e­fi­ci­jent in­te­li­gen­ci­je, iz­gle­da, ostao isti, bez ob­zi­ra na to što mu je sje­ki­ra pa­la u med. Mo­ral­ne nor­me, skrom­nost, pa­met i obra­zo­va­nje ogra­ni­ča­va­ju­ći su fak­to­ri za ve­li­ke po­slov­ne uspje­he i pri­klju­čak elit­nim dru­štvi­ma, ba­rem ka­da je Cr­na Go­ra u pi­ta­nju, jer su se ov­dje eli­ti­zam i pri­mi­ti­vi­zam na­šli u is­toj rav­ni.