-Autor: Mi­ro­slav La­zan­ski

Li­je­pe ri­je­či, ali u su­šti­ni ma­lo kon­kret­nog, to bi mo­gao da bu­de okvir­ni re­zul­tat sa­mi­ta NA­TO-a u Bri­se­lu. Jer, osim ame­rič­kog upo­zo­re­nja dra­gim sa­ve­zni­ci­ma da za od­bra­nu mo­ra­ju da iz­dva­ja­ju naj­ma­nje 2,2 BDP-a, uobi­ča­je­nih fra­za o ra­tu pro­tiv te­ro­ri­zma i opa­sno­sti­ma ko­je do­la­ze iz Ru­si­je, po­red po­li­tič­kog fol­klo­ra i neo­ba­ve­zne kon­fe­ren­cij­ske ru­ti­ne, kao da li­je­pe re­či s obje stra­ne Atlan­ti­ka za­sad po­sta­ju je­di­no mje­ri­lo za bu­duć­nost.
Za­pra­vo, tre­ba­lo je vi­dje­ti grup­no sli­ka­nje pred­sjed­ni­ka dr­ža­va čla­ni­ca NA­TO-a sa pred­sjed­ni­kom SAD Do­nal­dom Tram­pom u Bri­se­lu, go­vor ti­je­la do­volj­no go­vo­ri. Tra­gi­ko­mi­čan iz­raz li­ca pred­sjed­ni­ka Vla­de Cr­ne Go­re go­spo­di­na Du­ška Mar­ko­vi­ća, ko­ji je ona­ko po­mir­lji­vo pro­gu­tao de­be­lu kne­dlu ka­da ga je Tramp gru­bo od­gur­nuo i po­mje­rio iza se­be, u sti­lu „kud si na­vro, đe­ti­ću, zar ne znaš đe ti je mje­sto“.
Da li se u tom tre­nut­ku go­spo­din Mar­ko­vić sje­tio fot­ke ka­da go­spo­din Sve­to Ma­ro­vić, kao pred­sjed­nik za­jed­nič­ke dr­ža­ve Sr­bi­je i Cr­ne Go­re, sa dvi­je ru­ke ste­že ru­ku bri­tan­ske kra­lji­ce Eli­za­be­te Dru­ge u Lon­do­nu? Od kra­lji­ce do Tram­pa, jed­no­ga jav­no po­ni­ža­va­ju­će gu­ra­ju na sce­ni, dru­gi mo­ra u za­tvor, jer eto si­ro­mah je us­put ma­lo ge­pio pa­ra. Ko­je ni­je na vri­je­me po­di­je­lio sa dru­ga­ri­ma. Pa sa­da mo­ra u Spuž…
Pred­sjed­ni­ca su­sjed­ne Hr­vat­ske go­spo­đa Ko­lin­da Gra­bar Ki­ta­ro­vić bli­sta­la je u pre­kra­snoj cr­ve­noj ha­lji­ni, dok je An­ge­la Mer­kel vr­lo pa­žlji­vo i mr­ko gle­da­la ka­ko go­spo­đa Ki­ta­ro­vić na­pro­sto za­lju­blje­no gle­da u Do­nal­da Tram­pa. Isti­na, u Bri­se­lu na sa­mi­tu NA­TO-a svi su za­lju­blje­no, za­di­vlje­no i po­da­nič­ki gle­da­li u Tram­pa. Od Stol­ten­ber­ga i Or­ba­na do go­spo­di­na Mar­ko­vi­ća, ko­jeg „je ze­lo”, što bi re­kla biv­ša nam bra­ća Hr­va­ti. A glav­ni igrač za­u­zeo je po­zu Mu­so­li­ni­ja, po­gle­daj­te sa­mo čvr­sto sti­snu­te vi­li­ce i po­lu­po­dig­nu­tu gla­vu sa oči­ma upr­tim ta­mo ne­gdje u da­lji­nu, do Si­bi­ra, Ira­na, Ki­ne i Sje­ver­ne Ko­re­je. Sve je sa­že­to: pa­te­ti­ka, agre­siv­nost, an­ga­žo­va­nje sop­stve­ne lič­no­sti, di­vlje­nje pre­ma sa­mom se­bi i po­ru­ka ame­rič­kim me­di­ji­ma i esta­bli­šmen­tu u Va­šing­to­nu ko­ji mu ni­su sklo­ni: „Ja sam glav­ni u svi­je­tu, ni­šta mi ne mo­že­te.” Na­stup ko­ji se hra­ni uvje­re­njem da se me­di­ji­ma i jav­no­šću mo­že bes­kraj­no ma­ni­pu­li­sa­ti. Svi osta­li na fot­ka­ma „grup­nog por­tre­ta sa Do­nal­dom” sa­mo su pred­met ame­rič­ke igre, ta­mo ni­je bi­lo ni­ko­ga ko po­vla­či kon­ce, a da i sam ne vi­si na nji­ma kao ma­ri­o­ne­ta.
Pri­zna­li to ili ne, NA­TO je re­likt hlad­nog ra­ta, na Za­pa­du ipak sma­tra­ju da je to i da­lje te­melj bez­bjed­no­sti Evro­pe. Me­đu­tim, te­melj ni­je i sun­đer. Svr­ha te­me­lja je­ste da šti­ti sop­stve­ni in­te­gri­tet, ka­ko bi pru­žio po­dr­šku ši­roj struk­tu­ri bez­bjed­no­sti. A ne da ugro­ža­va sop­stve­nu ko­he­zi­ju pri­hva­ta­njem no­vih čla­ni­ca i od­go­vor­no­sti sa­mo da bi se upu­tio voj­ni i po­li­tič­ki iza­zov Mo­skvi. U Va­šing­to­nu ne­ki kon­gre­sni kru­go­vi sma­tra­ju „da je no­va eks­pan­zi­ja NA­TO-a mo­žda i lo­ša ide­ja, ali da je za nju sa­da kuc­nuo čas”. No, to ni­je pi­lu­la ko­ju čo­vjek mo­že da pro­gu­ta i za­vr­ši sa tim. To je fun­da­men­tal­no pro­ši­re­nje ame­rič­kih bez­bjed­no­snih ga­ran­ci­ja, lo­še sro­čen po­ziv no­vim čla­ni­ca­ma, ko­ji ne­ma ve­ze ni sa voj­nim pri­jet­nja­ma, ni sa voj­nim spo­sob­no­sti­ma. Ko­je su to da­nas voj­ne pri­jet­nje Cr­noj Go­ri, a ko­je su to voj­ne spo­sob­no­sti Cr­ne Go­re? Sa­va Ko­va­če­vić je dav­no po­gi­nuo…
Ame­ri­ka, ka­da je u pi­ta­nju iz­la­zak NA­TO-a na ru­ske gra­ni­ce, i da­lje se pre­ma Ru­si­ji od­no­si kao pre­ma de­mo­ra­li­sa­nom i u hlad­nom ra­tu po­ra­že­nom pro­tiv­ni­ku. A da­na­šnja Ru­si­ja ni­je Ru­si­ja Bo­ri­sa Jelj­ci­na. To je Ru­si­ja na­smi­ja­nih voj­ni­ka na pa­ra­da­ma na Cr­ve­nom tr­gu. Nu­kle­ar­na su­per­si­la ja­ča od SAD.
S dru­ge stra­ne, evrop­ske ar­mi­je NA­TO-a, osim Bri­ta­na­ca, mir­no­dop­ske su ar­mi­je. One do­ži­ve šok ako ne­ko na njih za­pu­ca, ne uz­vra­ća­ju va­tru, sa­mo se sklo­ne s pu­ta. U Pen­ta­go­nu prak­tič­no sve evrop­ske voj­ske sma­tra­ju ša­lom. Mno­ge pje­ša­dij­ske je­di­ni­ce evrop­skih dr­ža­va ot­ka­zu­ju mar­še­ve ako pa­da ki­ša, ne iz­vo­de vje­žbe no­ću i na ve­o­ma ni­skim, ili vi­so­kim tem­pe­ra­tu­ra­ma, jer to mo­že bi­ti opa­sno za „ma­mi­ne ma­ze”. Je­di­no se bri­tan­ske tru­pe pro­pi­sno ob­u­ča­va­ju i je­di­ne su me­đu evrop­skim ar­mi­ja­ma sprem­ne za bor­bu. Vje­ro­vat­no i zbog to­ga je­di­no bri­tan­ske pre­mi­jer­ke go­spo­đe Te­re­ze Mej ni­je bi­lo u pr­vom re­du „uvla­ka­ča” na fot­ki „grup­ni por­tret sa Do­nal­dom”.
Sa­mit u Bri­se­lu po­ka­zao je i iz­vje­sne pu­ko­ti­ne u tran­sa­tlant­skim od­no­si­ma, ma­da je to vi­še u sfe­ri tr­go­vi­ne, a ne i traj­ni kul­tu­ro­lo­ški za­o­kret. Evrop­ski za­htjev Ame­ri­ci „da sa svi­je­tom po­stu­pa ona­ko ka­kav on je­ste” ig­no­ri­še či­nje­ni­cu ko­li­ko se br­zo i dra­stič­no svi­jet mi­je­nja. Dvo­lič­nost i ne­spret­nost, sr­ce i du­ša sa­da­šnje evrop­ske glo­bal­ne di­plo­ma­ti­je, ubr­za­no za­o­sta­ju za kri­vu­ljom isto­ri­je ko­ja se sve vi­še ubr­za­va. Raz­mi­mo­i­la­že­nje sta­vo­va oko to­ga šta je po­sto­ja­no, a šta pre­va­zi­đe­no sve vi­še po­sta­je od­lu­ču­ju­ći fak­tor u tran­sa­tlant­skim od­no­si­ma.
Sa­mit u Bri­se­lu je naj­vje­ro­vat­ni­je bio vr­hu­nac zlat­nog do­ba NA­TO-a. Ali, isto­vre­me­no, Bri­sel je po­ka­zao da NA­TO čla­ni­ce i da­lje iz­bje­ga­va­ju stvar­nost ko­ja ka­že da svi mi sto­ji­mo na vr­hu ka­ta­kli­zmič­nih pro­mje­na u svi­je­tu. A te pro­mje­ne se ig­no­ri­šu.wwwi­skra.co