-Pi­še: La­zar Po­ro­bić

Po­sled­nji dan ma­ja 1809. go­di­ne bio je ko­ban za dvo­ji­cu ve­li­kih evrop­skih voj­sko­vo­đa. Na su­prot­nim kra­je­vi­ma Sta­rog kon­ti­nen­ta ra­tu­ju­ći za raz­li­či­te ide­o­lo­gi­je iz­gu­bi­će ži­vo­te je­dan fran­cu­ski mar­šal i je­dan srp­ski voj­vo­da. Div ju­na­ci Žan Lan i Ste­van Sin­đe­lić i da­nas su svje­ti­o­ni­ci hra­bro­sti i ju­na­štva, ali i do­kaz da ne­ma ljep­še smr­ti od one za sla­vu svo­je otadž­bi­ne.
Žan Lan je bio je­dan od naj­hra­bri­jih i naj­o­da­ni­jih Na­po­le­o­no­vih mar­ša­la. Za ca­ra je bio spre­man da po­gi­ne u sva­kom tre­nut­ku. Uče­stvo­vao je u mal­te­ne svim va­žni­jim bit­ka­ma tog do­ba: bio je na če­lu je­di­ni­ca na Lo­dij­skoj ću­pri­ji, kod Ar­ko­le je ra­njen, a na ita­li­jan­skom ra­ti­štu za­slu­ži­će i ti­tu­lu ,,voj­vo­de od Mon­te­be­la“. Ga­zio je sa Bo­na­par­tom kroz vre­li egi­pat­ski i si­rij­ski pi­je­sak, vi­dio je Ma­ko­vu pre­da­ju kod Ul­ma, vo­je­vao je kod le­gen­dar­nog Auster­li­ca, gdje je do­šlo do gro­mo­vi­tog su­da­ra ru­skog me­dvje­da i fran­cu­skog or­la, kod Fri­dlan­da je la­ko­mi­slen ali ne­po­bje­div, na Pi­ri­ne­ji­ma vr­ši op­sa­du Sa­ra­go­se pro­tiv jed­ne od naj­u­por­ni­jih od­bra­na u isto­ri­ji. Ja­ko­bin­ski ra­to­bor­ni duh za­i­sta je naj­bo­lje bio oli­čen u mar­ša­lu La­nu.
Ste­van Sin­đe­lić, srp­ski sin od Re­sa­ve slav­ne, ka­ko ga je opi­sa­la na­rod­na pje­sma, bio je Ka­ra­đor­đev voj­sko­vo­đa u Pr­vom srp­skom ustan­ku. Uče­stvo­vao je u slav­nom bo­ju na Ivan­kov­cu, gdje se po­ka­zao kao do­bar i spo­so­ban voj­sko­vo­đa, pa ga je Ka­ra­đor­đe po­sta­vio za re­sav­skog voj­vo­du. Tje­rao je Tur­ci­ma strah u ko­sti ši­rom mo­rav­ske do­li­ne i osvo­jio je Ću­pri­ju i Pa­ra­ćin sve do De­li­gra­da gdje su is­ko­pa­ni i utvr­đe­ni ve­li­ki i ja­ki šan­če­vi što je uči­ni­lo de­li­grad­sko utvr­đe­nje neo­svo­ji­vom tvr­đa­vom za tur­sko na­di­ra­nje na prav­cu Niš – Be­o­grad. Ohra­bre­ni po­bje­da­ma na ču­ve­nom Mi­ša­ru i De­li­gra­du usta­ni­ci su pra­vi­li gran­di­o­zne pla­no­ve gdje je Ka­ra­đor­đe pla­ni­rao da se u Ra­škoj sa­sta­ne sa voj­skom cr­no­gor­skog vla­di­ke Pe­tra I i da se on­da za­jed­no upu­te u ko­nač­no oslo­ba­đa­nje sve­te Sta­re Sr­bi­je ko­ja je pi­šta­la pod ar­na­ut­skim i tur­skim jar­mom. Na­i­šla je sud­bo­no­sna 1809. go­di­na.
Bit­ka kod Aspern-Eslin­ga, ko­ja se od­i­gra­la 21. i 22. ma­ja te 1809. go­di­ne ne­da­le­ko od Be­ča, pr­va je ve­li­ka bit­ka u ko­joj Na­po­le­on Bo­na­par­ta ni­je uspio da po­bi­je­di. Ne mo­že se re­ći ni da je ,,bog ra­ta“ bio po­ra­žen od voj­ske nad­voj­vo­de Kar­la već pri­je da je is­hod bit­ke bio neo­d­lu­čen. Po­red to­ga što se sma­tra jed­nom od naj­kr­va­vi­jih bit­ki na­po­le­on­skih ra­to­va, ona je osta­la upam­će­na i po po­gi­bi­ji mar­ša­la La­na. Kob­na je bi­la gra­na­ta ko­ja mu je pri­li­kom eks­plo­zi­je te­ško po­vri­je­di­la no­ge. I po­red am­pu­ta­ci­je na­stu­pi­la je gan­gre­na ka­da hra­bri mar­šal pa­da u ne­svi­jest. U ta­kvom sta­nju on na­sta­vlja da ko­man­du­je tru­pa­ma pa čak i po­ku­ša­va ne­ko­li­ko pu­ta da is­ko­či iz bol­nič­kog kre­ve­ta i uče­stvu­je u bor­ba­ma! Nje­go­ve po­sled­nje ri­je­či bi­će upu­će­ne Na­po­le­o­nu: ,,Ži­vi i spa­si voj­sku!“
Mo­žda se naj­ve­ći dan sla­ve srp­skog ju­na­štva zbio na ob­ron­ci­ma br­da Če­gar u bli­zi­ni Ni­ša. Tu je voj­vo­da Ste­van Sin­đe­lić, vi­djev­ši da ne mo­že is­tje­ra­ti Tur­ke iz šan­ca u ko­ji su oni pro­dr­li i bo­ri­li se pro­tiv Sr­ba kun­da­ci­ma, han­dža­ri­ma, hva­ta­njem za gu­šu i ko­su, a da im ne bi pao živ u ru­ke, opa­lio iz svo­je ku­bu­re u pu­nu bu­rad ba­ru­ta! Uz sna­žnu eks­plo­zi­ju, ba­ru­ta­na je od­le­tje­la u va­zduh i ta­da su na­stra­da­li svi srp­ski voj­ni­ci i mno­go Tu­ra­ka. Zlo­gla­sni Hur­šid-pa­ša, u znak osve­te sa­gra­dio je Će­le-ku­lu od lo­ba­nja pa­lih srp­skih usta­ni­ka, je­din­stve­ni spo­me­nik tur­skog di­vlja­štva u sr­cu Evro­pe. No Će­le-ku­la i da­nas sto­ji kao sim­bol bor­be Sr­ba za ne­za­vi­snost i po­ka­zu­je ka­kvom su je su­ro­vom ci­je­nom pla­ti­li na­ši pre­ci. Pu­canj Ste­va­na Sin­đe­li­ća u od­sud­nom tre­nut­ku po­ka­zao je ka­ko je slav­ni voj­vo­da znao da va­lja umri­je­ti jed­nog da­na na­či­nom ko­ji će smrt pre­tvo­ri­ti u vječ­ni ži­vot.
Žan Lan po­či­va u Pa­ri­zu, u Pan­te­o­nu – ma­u­zo­le­ju za­slu­žnih gra­đa­na. Nje­gov grob kra­se broj­ne fran­cu­ske tro­boj­ke za ko­je je on ci­je­log ži­vo­ta krv pro­li­vao. Od Ste­va­na Sin­đe­li­ća osta­la je sa­mo lo­ba­nja u Ni­šu kao svje­dok vjer­no­sti do smr­ti sta­me­nog Re­sav­ca za slo­bo­du Sr­bi­je. Iako su vo­je­va­li za su­prot­ne ci­lje­ve, Lan i Sin­đe­lić ni­je­su ža­li­li da po­lo­že ži­vo­te za svo­ju otadž­bi­nu i svoj na­rod i u isto­ri­ju su oti­šli kao he­ro­ji. Ta­kve ih va­lja pam­ti­ti za sva vre­me­na.