-Pi­še: dr Bla­žo Zlo­pa­ša
Ka­da sam pro­či­tao da će se ru­ši­ti re­zi­den­ci­ja kra­lji­ce Ma­ri­je u Mi­lo­čer­skom par­ku, upi­tao sam se da li vi­še po­sto­je Pa­štro­vi­ći ko­ji­ma su čast i vje­ra bi­la iz­nad bo­gat­stva. Da li su spo­sob­ni da bra­ne svo­je po­sto­ja­nje i do­sto­jan­stvo od po­hle­pe i van­da­li­zma? Pre­ma svim do­ku­men­ti­ma, kra­lji­ca Ma­ri­ja Ka­ra­đor­đe­vić bi­la je omi­lje­na u na­ro­du. Ka­da je od­lu­či­la da sa­gra­di re­zi­den­ci­ju, ku­po­va­la je par­ce­le od mje­šta­na. Pa­štro­vi­ći su bi­li po­no­sni što će za kom­ši­je ima­ti kra­lja i kra­lji­cu i bi­la im je ve­li­ka čast što će re­zi­den­ci­ja bi­ti na nji­ho­voj imo­vi­ni. Kralj Alek­san­dar pla­ćao je sva­ku par­ce­lu ko­li­ko je vla­snik tra­žio. Ni­je se po­ga­đao. Jed­na par­ce­la Bla­ža Ka­ža­ne­gre bi­la je spor­na. Bla­žo je bio dr­čan pre­ma re­ži­mu, kao član Cr­ve­ne ko­mu­ne u Pe­trov­cu, pr­ve ko­mu­ni­stič­ke op­šti­ne na Ja­dra­nu. Bio je ne­u­mo­ljiv. Ni­je htio da pro­da ze­mlji­šnu par­ce­lu ju­go­slo­ven­skom su­ve­re­nu. Pred­stav­nik kra­lje­vske po­ro­di­ce do­đe kod Bla­ža: „Nje­go­vo Ve­li­čan­stvo že­li da i ta par­ce­la uđe u po­sjed Ka­ra­đor­će­vi­ća, ho­će­te li da Vam se par­ce­la is­pla­ti u zla­tu, en­gle­skim fun­ta­ma ili di­na­ri­ma, ko­li­ko oci­je­ni­te da vri­je­di par­ce­la!?“ Bla­žo je od­go­vo­rio krat­ko i od­sječ­no: „Ne pro­da­jem!“ Ka­da se kra­ljev slu­žbe­nik vra­tio kod kra­lja i kra­lji­ce, ka­zao je kra­lju Alek­san­dru: „Va­še Ve­li­čan­stvo, vla­snik je ma­lo ču­dan, i bi­lo bi do­bro da mu se lič­no obra­ti­te jed­nim pi­smom, što će mu bi­ti ve­li­ka čast. Mo­žda on to i že­li!“ Kralj je po­slu­šao svog or­do­nan­sa i na­pi­sao pi­smo Bla­žu. ,,Go­spo­di­ne Ka­ža­ne­gra, uru­ču­jem Vam pi­smo ko­je Vam je lič­no na­pi­sao kralj’’. Bla­žo ni­je htio da uzme pi­smo, ne­go je do­no­si­o­cu na­re­dio: „Otvo­ri to i pro­či­taj šta kralj pi­še!?“ Uvje­ren da će Bla­žo pri­sta­ti da kra­lju i kra­lji­ci pro­da par­ce­lu, na­kon što je pi­smo pro­či­ta­no, Bla­žo od­go­vo­ri:„ Re­ci­te kra­lju- ne pro­da­jem!“ Tu se sta­lo. Ta par­ce­la ni­ka­da ni­je ušla u po­sjed kra­ljev­ske po­ro­di­ce. Ovu isti­ni­tu pri­ču is­pri­čao sam ta­da jed­nom vi­so­kom par­tij­skom funk­ci­o­ne­ru, uz mo­je du­ho­vi­to ob­ja­šnje­nje, ka­ko bi ko­mu­ni­sti po­stu­pi­li. Jed­no­stav­no, uru­či­li bi Bla­žu rje­še­nje bez pra­va žal­be: „Na­ci­o­na­li­zo­va­no-ogra­di!“ Eto, ni kra­ljev­ska moć, ni no­vac ni­je­su mo­gli da ku­pe do­sto­jan­stvo jed­nog Pa­štro­vi­ća! U tom ja­dran­skom bi­se­ru, me­đu čem­pre­si­ma, Ka­ra­đor­đe­vi­ći su iz­ra­di­li ovo ve­le­lep­no zda­nje s pra­te­ćim objek­ti­ma, uklo­plje­no u pri­rod­ni am­bi­jent od ka­me­na i ma­te­ri­ja­la ko­ji je u skla­du sa okol­nom pri­ro­dom. Svi pra­te­ći objek­ti bi­li su u istom sti­lu, da se ovaj pri­rod­ni bi­ser ni­čim ne na­ru­ši. Ovaj kom­pleks da­nas je am­bi­jen­tal­no neo­dvo­jiv od Sve­tog Ste­fa­na. Pr­vo skr­na­vlje­nje kra­lji­či­ne re­zi­den­ci­je, ali na svu sre­ću ne mno­go, po­či­ni­li su cr­no­gor­ski ko­mu­ni­sti zbog pol­tron­stva. Še­ta­ju­ći mi­lo­čer­skim par­kom sa cr­no­gor­skim čel­ni­ci­ma Jo­sip Br­oz je ugle­dao te­ni­ska igra­li­šta, uklo­plje­na u am­bi­jent, okru­že­na čem­pre­si­ma, ko­je su iz­gra­di­li Ka­ra­đor­đe­vi­ći. Broz je re­kao, bo­lje re­ći „lu­pio“: „ Ov­dje bi bi­lo li­je­po, iz­gra­di­ti ba­zen!“ Uvje­re­ni da je Broz bes­tran i da će tu pli­va­ti, do­ve­li su ba­ge­re, pa su te­ni­ski te­re­ni ne­sta­li u ogrom­noj is­ko­pi­ni. Broz je u me­đu­vre­me­nu umro. To ru­glo sta­ja­lo je ta­ko go­di­na­ma i na kra­ju je po­no­vo za­tr­pa­no. Uko­li­ko se re­a­li­zu­je ovo na­ka­rad­no uni­šte­nje lje­po­te pri­rod­nog am­bi­je­na­ta, što je odo­bri­la i Vla­da Cr­ne Go­re, to je on­da sa­svim dru­ga pri­ča od one Bla­ža Ka­ža­ne­gre- ame­ri­ka­ni­za­ci­ja i neo­li­be­ra­li­zam, či­ja su srž po­hle­pa, van­da­li­zam i ko­rup­ci­ja. Erih From je naj­bo­lje ob­ja­snio šta je po­hle­pa: „Po­hle­pa je „ru­pa bez dna“ ko­ja is­cr­plju­je čo­vje­ka u bes­kraj­nom po­ku­ša­ju da za­do­vo­lji svo­je po­tre­be, bez ko­nač­nog za­do­volj­stva’’. From tvr­di da je to bi­jeg od slo­bo­de. To nam je po­tvr­di­la i jed­na bu­dvan­ska po­ro­di­ca. Bez ami­no­va­nja ide­o­lo­ga re­ži­ma ni­je se mo­gla u Bu­dvi i Pe­trov­cu ugra­di­ti ni­jed­na ci­gla, a is­hod je po­znat. Ceh po­hle­pe i van­da­li­zma pla­ti­li su Bu­dva i Pe­tro­vac, ne­u­ku­som i van­da­li­zmom grad­nje. Ovo je dav­no bi­lo ja­sno i jed­nom in­di­jan­skom po­gla­vi­ci Si­je­tla ko­ji je ka­zao: „Pre­ma maj­ci Ze­mlji i pre­ma bra­tu Ne­bu od­no­si se bi­je­li čo­vjek kao pre­ma stva­ri­ma što se mo­gu ku­pi­ti, opljač­ka­ti i pro­da­ti po­put sto­ke ili sjaj­nog na­ki­ta. Nje­go­va po­hle­pa će uni­šti­ti Ze­mlju i za so­bom osta­vi­ti sa­mo pu­stoš!“ Ne daj Bo­že da se ostva­re ova pred­vi­đa­nja in­di­jan­skog po­gla­vi­ce, ako se Kim Džong Un i Do­nald Tramp ne ura­zu­me. Tram­pa na pre­sto ni­je do­ve­la pa­met, ne­go ne­zaj­ažlji­va ostva­re­na po­hle­pa. I Bu­da je po­tvr­dio, ovo što je na­pi­sao in­di­jan­ski po­gla­vi­ca- da ja­čeg otrova ne­ma od po­hle­pe.Tu po­ru­ku bu­dvan­ski čel­ni­ci iz­gle­da ni­je­su zna­li i iz­gu­bi­li su čast i slo­bo­du. I Isus Hri­stos je u sve­tom je­van­đe­lju po­ru­čio čo­vje­ku: „Ču­vaj se po­hle­pe. Ona ne slu­ži ni­če­mu u ži­vo­tu jed­ne oso­be, šta­vi­še, ona či­ni ži­vot ne­mo­gu­ćim, ne­si­gur­nim, ne­sreć­nim. Ona sve blo­ki­ra!“ Ovu Isu­so­vu je­va­na­đelj­sku po­ru­ku ide­o­log re­ži­ma ni­je že­lio da spro­ve­de u dje­lo, iako se pred­sta­vljao vjer­ni­kom. Ne­sre­ća je u to­me što za ovu po­ru­ku ne ha­je ni Vla­da Cr­ne Go­re. Ne­će bi­ti iz­ne­na­đe­nje ako sju­tra na­sred Sve­tog Ste­fa­na nik­ne gra­đe­vin­sko ru­glo, da bi ne­ki stra­ni gra­be­žlji­vac za­do­vo­ljio svo­ju po­hle­pu. Uz po­hle­pu ide i van­da­li­zam, a van­da­li­zam je uni­šta­va­nje jav­ne ili pri­vat­ne imo­vi­ne- po­ni­ža­va­nje i na­si­lje! Ma­sov­no i jav­no vri­je­đa­nje. Van­da­li­zam je si­no­nim na­si­lja, uni­šta­va­nje kul­tur­nih vri­jed­no­sti i spo­me­ni­ka. Kra­lji­či­na pla­ža je spo­me­nik jed­nom vre­me­nu, jed­noj epo­hi, a isto­vre­me­no pu­to­kaz ka­ko čo­vjek tre­ba da po­štu­je pri­ro­du i svo­je po­sto­ja­nje i da se uskla­đu­je sa njom. Po­hle­pa i van­da­li­zam ne mo­gu jed­no bez dru­gog. Po­hle­pa za ma­te­ri­jal­nim ili strast pre­ma vla­sti u sta­nju su da uni­šte obi­ljež­ja jed­ne epo­he.
Na­uk se mo­že iz­vu­ći i iz mog rod­nog Nik­ši­ća, gdje se de­si­lo i jed­no i dru­go; van­da­li­zam iz po­hle­pe i van­da­li­zam iz stra­sti pre­ma mo­ći i vla­sti. Po­sli­je 122 go­di­ne po­sto­ja­nja sru­še­na je ve­le­lep­na zgra­da po­zo­ri­šta ko­ju su nik­šić­ke za­na­tli­je iz­gra­di­le do­bro­volj­nim pri­lo­zi­ma, što je bi­lo is­pi­sa­no na cr­noj mer­mer­noj plo­či. Zgra­da po­zo­ri­šta bi­la je mno­go ve­ća i ljep­ša od Zet­skog do­ma na Ce­ti­nju; sa 24 lo­že, bal­ko­nom i pod­bal­ko­nom, po­di­ju­mom za ve­ći or­ke­star i ogrom­nom bi­nom. U toj zgra­di odr­ža­va­ni su Sve­to­sav­ski ba­lo­vi, a ko­mu­ni­sti ni ta­da ni­je­su mo­gli da mi­ru­ju. Sla­li su svo­je sim­pa­ti­ze­re da u ma­loj elek­trič­noj cen­tra­li pre­ki­nu stru­ju u sred ba­la. Dru­gi va­na­da­li­zam je uni­šte­nje Pe­da­go­ške aka­de­mi­je, zda­nja u kle­sa­nom ka­me­nu, sa ve­li­kom sport­skom dvo­ra­nom, i još ljep­šim par­kom. Tu je bi­la smje­šte­na i Osnov­na ško­la „Ol­ga Go­lo­vić“. Na­um je bio, da „re­vo­lu­ci­o­na­ri“ se­bi sa­gra­de spo­me­nik, Dom re­vo­lu­ci­je. Da­nas je to spo­me­nik van­da­li­zmu, ne­u­po­tre­blji­vo ru­glo, ko­je će tra­ja­ti i na­red­ni vi­jek. I je­dan i dru­gi uni­šte­ni obje­kat ima­ju ne­što za­jed­nič­ko. Po­zo­ri­šte su do sa­vr­šen­stva ob­no­vi­li nje­mač­ki za­ro­blje­ni­ci i iz­gra­di­li po­ru­še­nu zgra­du biv­še Pe­da­go­ške aka­de­mi­je u kle­sa­nom ka­me­nu. Neo­stva­re­ni Dom re­vo­lu­ci­je ostva­rio je svoj „re­vo­lu­ci­o­nar­ni uči­nak“- u nje­mu je ži­vot iz­gu­bi­lo dva­de­se­tak Nik­ši­ća­na, sur­vav­ši se u mrač­ne ka­ta­kom­be ner­je­ši­vih pod­zem­nih vo­da. A po­ru­še­na zgra­da po­zo­ri­šta ima i isto­rij­sko zna­če­nje. U toj zgra­di jav­no je su­đe­no na­rod­nom he­ro­ju Lju­bu Ču­pi­ću. Zna­čaj­na je i po „prav­noj na­u­ci“. Prav­ni­ka, na smrt stri­je­lja­njem, osu­dio čet­nič­ki Na­ci­o­nal­ni sud, ko­jim je pred­sje­da­vao ne­ki ka­pe­tan Đu­ro­vić sa Sla­pa kraj Da­ni­lov­gra­da. Čla­no­vi su­da: jed­na pe­kar, ka­fe­dži­ja, obu­ćar i Živ­ko, ni­je bio ve­tri­nar, ali je uspje­šno ško­pio kr­mad. Ime­na im ne­ću po­mi­nja­ti ra­di na­sled­ni­ka. Pa­ra­doks cr­no­gor­ske zbi­lje ka­zu­ju de­ša­va­nja u toj zgra­di: od sve­to­sav­skih ba­lo­va do me­đu­sob­nog ob­ra­ču­na­va­nja Cr­no­go­ra­ca ko­je tra­je. U toj zgra­di bio je i par­ti­zan­ski pri­je­ki voj­ni sud, pred­sjed­nik je bio Đor­đe Vu­jo­vić. Su­đe­no je gru­pi iz Mra­ti­nja, dok­to­ru Dža­ko­vi­ću i još ne­kim li­ci­ma. Ni­ko ni­je osu­đi­van na ro­bi­ju, već na smrt­nu ka­znu stri­je­lja­njem. Pre­su­de su iz­vr­ša­va­ne sju­tra­dan. Isto­rij­ska fo­to­gra­fi­ja „osmi­jeh Lju­ba Ču­pi­ća na stri­je­lja­nju“, ko­ju su pro­u­ča­va­li mno­gi svjet­ski psi­ho­lo­zi, naj­ve­ći je isto­rij­ski fal­si­fi­kat. Fo­to­gra­fi­ja ni­je sa stri­je­lja­nja. Fo­to­gra­fi­ju je na­pra­vio nik­šić­ki fo­to­graf Mi­go Zo­rić, po­sli­je iz­ri­ca­nja pre­su­de is­pred zgra­de po­zo­ri­šta. Pa­žlji­vim po­sma­tra­njem sli­ke po­za­di se vi­de pro­zo­ri.
Ako Kra­lji­či­nu pla­žu za­de­si sud­bi­na, ko­ja je ostva­re­na u Nik­ši­ću, on­da se, cr­no­gor­skim žar­go­nom, mo­že iz­ve­sti za­klju­čak- da cr­no­gor­skog ja­da ne­ma na svi­jet!