Po­sto­ji jed­na ta­bu te­ma u ze­mlja­ma Bal­ka­na o ko­joj ni­ko ne go­vo­ri i ni­je baš in­te­re­sant­na dru­štvi­ma i dr­ža­va­ma, a ime joj je maj­ka dje­te­ta sa po­te­ško­ća­ma u raz­vo­ju. Ka­ko ži­ve maj­ke ko­je pro­vo­de 24 sa­ta dnev­no nje­gu­ju­ći svo­ju dje­cu. Ve­li­ki pro­ce­nat te dje­ce je u ko­li­ci­ma, ne­po­kre­tan, s če­stim epi­lep­tič­nim na­pa­di­ma, te­žim obo­lje­nji­ma or­ga­ni­zma... Da­kle, dje­ca ko­ja su ap­so­lut­no ovi­sna o dru­gom, a u na­šim dru­štvi­ma i men­ta­li­te­tu taj ne­ko „dru­gi“ je upra­vo maj­ka.
Že­na od kr­vi i me­sa, oso­ba sa svim svo­jim emo­ci­ja­ma, na­da­ma, zna­nji­ma, sno­vi­ma kao i bi­lo ko­ja dru­ga. Po­što sam i sa­ma maj­ka dje­te­ta sa po­te­ško­ća­ma če­sto sam u kon­tak­tu s dru­gim ma­ma­ma ši­rom re­gi­o­na i ne­ke od nji­ho­vih pri­ča su to­li­ko sna­žne i emo­tiv­ne da ra­zum poj­mi­ti ne mo­že. U ne­u­re­đe­nim si­ste­mi­ma ka­kve ima­mo u BiH i Sr­bi­ji že­ne ko­je nje­gu­ju svo­ju dje­cu 24 sa­ta na dan su uglav­nom na ru­bu oča­ja. Is­cr­plje­ne, no­se­ći u sa­mo­ći te­ret sve­ga što pro­ži­vlja­va­ju. Emo­tiv­no, fi­zič­ki ili u dru­štvu. Mno­ge se to­li­ko is­tro­še na tom pu­tu da se jed­no­stav­no po­vu­ku i pre­sta­nu ko­mu­ni­ci­ra­ti sa svi­je­tom.
Jed­na od maj­ki iz Sr­bi­je je re­kla: „do­kle mo­gu do­bro je, kad vi­dim da ne mo­gu vi­še i da sam bo­le­sna da­ću dje­te­tu da po­pi­je ne­što i ja ću to da po­pi­jem i ta­ko će­mo da za­vr­ši­mo”. Pre­stra­šno za­i­sta i po­mi­sli­ti, a za­mi­sli­te tek ži­vje­ti ta­kav ži­vot. Mno­ge maj­ke se sva­ko­dnev­no no­se sa bez­broj pro­ble­ma i iza­zo­va, ali to u na­šim dru­štvi­ma jed­no­stav­no ne do­la­zi do onih ko­ji bi tre­ba­lo da po­ve­du ra­ču­na o zdra­vlju ro­di­te­lja. U go­di­na­ma po­pu­li­zma i po­li­tič­kog sen­za­ci­o­na­li­zma ne­ma mje­sta za obič­ne lju­de i nji­ho­ve pro­ble­me. U sva­kom iole ure­đe­nom dru­štvu ova­kva iz­ja­va maj­ke bi na­tje­ra­la na “ak­ci­ju” bez­broj slu­žbi i in­sti­tu­ci­ja, ali na Bal­ka­nu ne, na Bal­ka­nu se pod­ra­zu­mi­je­va da maj­ka mo­ra sve sa­ma i da je pri to­me još i dis­kri­mi­ni­šu.
O, ta dis­kri­mi­na­ci­ja je to­li­ko uvri­je­že­na da je ne­vje­ro­vat­no ču­ti ne­ke od sta­vo­va ka­kvih sam se na­slu­ša­la to­kom go­di­na. “Vi­di joj na­la­ki­ra­nih nok­ti­ju, a pri­ča da joj je te­ško” – re­če mi jed­nom je­dan po­zna­nik. Ni­sam mo­gla ću­ta­ti: ,,a šta bi ti’’, ve­lim, ,,da sve bu­de­mo pr­lja­ve, mu­sa­ve, ču­pa­ve jer ima­mo dje­cu sa po­te­ško­ća­ma i to da bi osta­tak dru­štva shva­tio da nam tre­ba ne­ka si­stem­ska bri­ga i po­moć”. Ne­će­mo mi ni­kad bi­ti ta­kve, upr­kos oče­ki­va­nji­ma ne­kih “uva­že­nih” funk­ci­o­ne­ra na ovim pro­sto­ri­ma. Mi svo­ju dje­cu po­di­že­mo i uči­mo ih da bu­du lju­di, uči­mo ih da je­du, da se obla­če, da ho­da­ju, idu u ku­pa­ti­lo, pe­ru ru­ke, igra­ju se i još što­šta, a to se ra­di po­dig­nu­te gla­ve i uz osmi­jeh, ni­ka­ko ču­pav i mu­sav. Pa čak i on­da kad zna­mo da nam je di­je­te do­ži­vot­no u ko­li­ci­ma i da će ovi­si­ti o po­mo­ći dru­gih. Pro­kle­ti bal­kan­ski men­ta­li­tet, maj­ka ko­ja se od­re­kla se­be, svih svo­jih na­da­nja, sno­va, pro­fe­si­je, obra­zo­va­nja, i još pu­no to­ga u ži­vo­tu da bi nje­go­va­la svo­je di­je­te, kad iz­ja­vi da će se ubi­ti za­jed­no s dje­te­tom on­da kad vi­še ne bu­de mo­gla sa­ma, bu­de pi­ta­na je­su li joj na­la­ki­ra­ni nok­ti?!
Bez­broj da­na od oba­ve­za ni­sam sti­za­la ni je­sti, sje­tim se ka­sno u noć u kre­ve­tu da sam glad­na, ali vi­še ne­mam sna­ge usta­ti i od­vu­ći se do fri­ži­de­ra što je ne­mi­nov­no uze­lo svoj da­nak na mom ti­je­lu i umu, ali i da­lje sam, oso­ba, i da­lje že­lim po­gle­da­ti do­bar film, oti­ći na kon­cert, po­gle­da­ti pred­sta­vu, iza­ći sa pri­ja­te­lji­ca­ma i či­nim to. Ako bi­lo ko mi­sli da sam “ne­maj­ka” zbog to­ga, grd­no se va­ra. Ne­ka pro­ba ži­vje­ti s to­li­ko oba­ve­za dnev­no sa­mo se­dam da­na. Sju­tra­dan po­nov­no usta­nem, spre­mim svo­je di­je­te, na­šmin­kam se, na­smi­jem i no­vi krug. Do kad, ne znam ali jed­no je si­gur­no, dok god imam sna­ge u se­bi, dra­že mi je da me “za­gle­da­ju” je­su li mi na­la­ki­ra­ni nok­ti ne­go da me pi­ta­ju je­sam li pre­ži­vje­la ne­ku ope­ra­ci­ju sr­ca, na­ pri­mjer.
Zna­ju na­ši nad­le­žni vr­lo do­bro ka­ko iz­gle­da sva ta bor­ba i ko­jim tem­pom te­če, ali ig­no­ri­šu u du­hu ušte­da ko­je či­ne nad na­ma, ni­smo im u fo­ku­su jer od nas ne­će ni­ka­da ima­ti po­dr­šku za svo­je pla­no­ve i po­dje­le. Mi se dr­ži­mo jed­na dru­ge gr­če­vi­to, po­ma­že­mo se, sa­vje­tu­je­mo, tra­ži­mo, in­si­sti­ra­mo, i ta­ko u krug. Ne­bit­no nam je iz ko­je smo dr­ža­ve ili gra­da, mi smo maj­ke i ne do­zvo­lja­va­mo da nas “tr­pa­ju” u koš za ot­pat­ke, jer mi tre­ba­mo svo­joj dje­ci, zdra­ve i pra­ve, svje­sne či­nje­ni­ce da jed­na dru­goj naj­vi­še po­ma­že­mo.
A si­stem dok nas se sje­ti, dok “na red” do­đu even­tu­al­ni dnev­ni cen­tri, pro­jek­ti kao što je “Pre­dah” u Sr­bi­ji, ili bi­lo šta slič­no gdje bi se ro­di­te­lju olak­ša­lo, če­ka, što bi naš na­rod re­kao “ko te pi­ta za zdra­vlje”.
Al Ja­ze­e­ra

Autor: Aida Hr­njić