Usred se­zo­ne go­di­šnjih od­mo­ra Vla­da za­sje­da zbog me­đu­na­rod­nog in­ci­den­ta ko­ji je iza­zva­la ko­mi­si­ja struč­nja­ka za iz­ra­du pro­gra­ma fi­zič­kog vas­pi­ta­nja u osnov­nim ško­la­ma na če­lu sa doc. dr Al­di­ja­nom Mu­ra­to­vić pri Za­vo­du za škol­stvo CG. Ne­ka se i to do­go­di da su u cen­tru pa­žnje pro­fe­so­ri fi­zič­kog vas­pi­ta­nja dvi­je su­sjed­ne dr­ža­ve, a ne ne­ki po­li­tič­ki eks­tre­mi­sti ili saj­ber na­pa­da­či na in­sti­tu­ci­je si­ste­ma. Objek­tiv­no go­vo­re­ći ovaj in­ci­dent mo­že pri­je da nas pod­stak­ne na iro­ni­čan pod­smi­jeh ne­go na ozbilj­nu ana­li­zu slu­ča­ja. Ko­mi­si­ja je do­bi­la za­da­tak da pod dik­ta­tom što­pe­ri­ce pro­tr­či kroz na­u­ku svo­je stru­ke i prak­tič­na is­ku­stva dru­gih dr­ža­va (pr­ven­stve­no iz re­gi­o­na) pa da ura­di pro­gram “ku­ri­ku­lar­ne re­for­me” (ka­ko uz­vi­še­no zvu­či ova uvo­zna sin­tag­ma!) za na­še škol­stvo. Ko­mi­si­ja je tre­ba­lo pa­žlji­vo i neo­sjet­no (kao pra­vi tran­zi­cij­ski struč­nja­ci) da is­fil­tri­ra tu­đe is­ku­stvo i spo­ji ga s vla­sti­tim i kre­a­tiv­nim zna­njem.
Za­ču­do, ta­kva sen­zi­bil­nost u pri­mje­ni tu­đeg is­ku­stva se ne tra­ži u dru­gim seg­men­ti­ma na­šeg tran­zi­cij­skog dru­štva či­je in­sti­tu­ci­je iz­gra­đu­je­mo po mo­de­lu evrop­skih ze­ma­lja pa i na­ših su­sje­da iz EU. Mi ne­ma­mo ori­gi­nal­nih mo­de­la (u Ju­go­sla­vi­ji smo ima­li sa­mo­u­pra­vlja­nje pa smo ga raz­ru­ši­li, baš za­to što ni­je li­či­lo na obras­ce i prak­su dru­gih, raz­vi­je­nih. Ka­ko bi pro­gram bio “pa­do­bran­ski” uba­čen u par­la­men­tar­nu pro­ce­du­ru i bio pri­mjen­ljiv već ove škol­ske 2017./’18. go­di­ne, na­ši struč­nja­ci su po­ka­za­li da ima­ju i pre­pi­si­vač­ke kon­di­ci­je (iskre­no: bi­la im je i po­treb­na) te su s na­šim euro-su­sje­di­ma ušli u ma­lo “in­tim­ni­ji” po­slov­ni od­nos (po­li­ti­ča­ri to ra­de če­sto) pa “pre­u­ze­li” bez pi­ta­nja dio nji­ho­ve “in­te­lek­tu­al­ne svo­ji­ne” ko­ja je “pla­će­na nov­cem hr­vat­skih po­re­skih ob­ve­zni­ka”. Iz­gle­da da su za­ne­ma­ri­li či­nje­ni­cu da je naš su­sjed dio EU, gdje smo mi još uvi­jek “uve­za­ni” u po­gla­vlja, ko­ja se zva­nič­no otva­ra­ju i za­tva­ra­ju.
Pi­tam se, ka­kav je od­nos mo­ral­no­sti i ko­ri­sno­sti ovog slo­bod­nog pre­ko­ra­če­nja u tu­đu in­te­lek­tu­al­nu i kre­a­tiv­nu ba­šti­nu? S mo­ral­no-prav­ne tač­ke gle­di­šta, pod­ra­zu­mi­je­va se da je pre­sko­čen po­tre­ban kon­takt s vla­sni­kom do­ku­men­ta, ma­da je pri­stup nje­mu, ako je već ob­ja­vljen, slo­bo­dan. Ina­če, pe­da­go­ške prak­se i pri­mje­ri prak­ti­ča­ra tre­ba da su do­stup­ni i otvo­re­ni. Či­ni se da bo­lje pro­la­ze oni ko­ji pla­gi­ra­ju na­uč­ne ra­do­ve, jer je i do­bit ve­ća. U ovom slu­ča­ju, ko­rist ni­je sra­zmjer­na me­dij­skom bla­mu na obje stra­ne. Za­ču­đu­ju­će je za­što je A. Mu­ra­to­vić, s ob­zi­rom na aka­dem­ski rang, bi­lo po­treb­no da se slu­ži ovom “re­cep­tu­rom” ko­ja se, pre­ma iz­ja­va­ma po­je­di­nih uče­sni­ka u ogrom­noj eki­pi auto­ra (500) ocje­nju­je kao “uni­kat­ni do­ku­ment” (A. Ču­lić). To je vje­ro­vat­no, pre­cje­nji­va­nje oba­vlje­nog po­sla, iako je Bo­ris Jo­kić, ru­ko­vo­di­lac eks­pert­ske gru­pe, pri­znao da do­ku­ment ni­je za­ži­vio u Hr­vat­skoj pa ža­li što od nje­ga ne­ma­ju ko­ri­sti oni ko­ji­ma je na­mi­je­njen. Tre­ba­lo bi da im sa­tis­fak­ci­ja bu­de to što ga je su­sjed­na dr­ža­va uve­la u prak­su.
Ni­je ne­mo­gu­će da će su­sje­di, “bra­ća po oruž­ju” (s ob­zi­rom na pri­pad­nost istom voj­nom sa­ve­zu), ipak to da nam uknji­že kao ne­ki dug za bu­du­će po­slov­ne aran­žma­ne. Da se osvr­ne­mo na još je­dan aspekt ove “sa­rad­nje” na struč­nom (ne) pe­da­go­škom ni­vou - pi­ta­nje pre­vo­đe­nja s hr­vat­skog na cr­no­gor­ski (srp­ski) je­zik. Mo­žda bi re­ak­ci­je bi­le bla­že da ni­je “trag” pri­kri­ven pre­vo­di­lač­kom “ma­skom”. “Tje­le­sna i zdrav­stve­na kul­tu­ra” pre­vo­đe­na je kao fi­zič­ko vas­pi­ta­nje “tje­lo­vje­žba” kao fi­zič­ko vje­žba­nje itd. Na­rav­no, ova­ko se mo­ra­lo kad je do­ku­ment upo­do­bljen za na­še po­tre­be.
Ne­ću da sum­njam u zna­nje i spo­sob­nost cr­no­gor­skih ka­dro­va da ure­de va­ljan pro­gram­ski do­ku­ment, ako su po­slo­vi or­ga­ni­zo­va­ni na pra­vi na­čin. Ovog pu­ta to ni­je bi­lo ta­ko, jer se re­form­ski pro­jek­ti u obla­sti obra­zo­va­nja mo­ra­ju pa­žlji­vo pri­pre­mi­ti i bez žur­be re­a­li­zo­va­ti i uvi­jek uz si­ner­gi­ju prak­ti­ča­ra ko­ji će pro­gram re­for­me ostva­ri­ti.
Ne zna­mo tač­no šta se od ra­zno­vr­snih in­ter­ven­ci­ja u sa­da­šnje pro­gra­me i za­kon­ske nor­me mo­že pod­ve­sti pod po­jam re­for­me. Ni­je sva­ka ko­rek­tu­ra, re­duk­ci­ja, pro­či­šća­va­nje, for­mal­no do­tje­ri­va­nje i sa­dr­žaj­no har­mo­ni­zo­va­nje, te teh­nič­ko-teh­no­lo­ška po­ja­šnje­nja sup­stan­ci­ja re­for­me. Ovo ta­ko­đe mo­že bi­ti tač­ka ospo­ra­va­nja usvo­je­ne re­for­me.

Pi­še: Vo­ji­slav Bu­la­to­vić