- Pi­še: dr Bla­žo Zlo­pa­ša

O ovoj te­mi raz­mi­šljao sam pri­je ne­ko­li­ko go­di­na. Do­ga­đa­nja po­tvr­đu­ju da je sve ak­tu­el­ni­ja. Ni­ka­da „dik­ta­tu­ru pro­le­ta­ri­ja­ta“ ni­je­sam mo­gao ra­zu­mje­ti kao ide­o­lo­gi­ju pro­gre­sa već kao „za­kon“ ru­lje i na­si­lje, jer pro­le­te­ri ni­je­su ima­li šta da iz­gu­be, osim svi­jih la­na­ca. En­gels u „Ko­mu­ni­stič­kom ma­ni­fe­stu“ ka­že: “Od pr­vog da­na, či­sta po­hle­pa je po­kre­ta­la duh ci­vi­li­za­ci­je!“ Na ko­ju po­hle­pu se to od­no­si­lo- osva­ja­nje vla­sti ili ma­te­ri­jal­nih do­ba­ra ob­ja­snio je Sta­ljin: „Bo­lji je gram vla­sti ne­go to­ne zla­ta!“ O to­me ka­ko je ova ide­o­lo­gi­ja u onom vre­me­nu spa­ko­va­na od Kar­la Mark­sa, Fri­dri­ha En­gel­sa do Troc­kog, Le­nji­na i Sta­lji­na, na­pi­sa­ni su to­mo­vi knji­ga. Iz ovog obi­lja, ne­po­bit­na je jed­na či­nje­ni­ca; ide­o­log „dik­ta­tu­re pro­le­tarij­ta“, ne­ka­da sla­vljen, vi­še od bi­lo kog sve­ca, i da­nas se bal­za­mo­van ču­va u ma­u­zo­le­ju na Cr­ve­nom tr­gu u Kre­mlju- Vla­di­mir Iljič Ulja­nov­ski Le­njin, mo­že se sma­tra­ti pr­vim zva­nič­nim te­ro­ri­stom. Ubio je či­ta­vu car­sku po­ro­di­cu-di­na­sti­ju Ro­ma­no­v. Na ovom zlo­či­nu kre­i­ran je dru­štve­ni po­re­dak, ko­ji je ubio po­ro­di­cu i kao stva­ra­lač­ku-kre­a­tiv­nu će­li­ju zdra­vog dru­štva, a tu ulo­gu pre­u­ze­li su ko­lek­ti­vi­te­ti kol­ho­za. Ide­o­lo­gi­ja „dik­ta­tu­re pro­le­ta­ri­ja­ta“ ma­ni­fe­sto­va­la se lu­di­lom; ubi­la je mi­li­o­ne svo­jih lju­di u gu­la­zi­ma. Ko­mu­ni­zam je pro­pa­gan­dom mi­je­njao svi­jest čo­vje­ka; sta­sa­vao, ži­vio i umi­rao u za­blu­di. Ide­o­lo­gi­ja ko­ja je ubi­ja­la vje­ru i Bo­ga u čo­vje­ku, a kad se ubi­je Bog u čo­vje­ku, on­da je sve bi­lo do­zvo­lje­no, za­pi­sao je Do­sto­jev­ski. Pro­le­ter­ska ide­o­lo­gi­ja tra­gič­no se ma­ni­fe­sto­va­la to­kom Dru­gog svjet­skog ra­ta u Sr­bi­ji i Cr­noj Go­ri bra­to­u­bi­la­štvom. Ubi­ja­no je sve­šten­stvo, ško­lo­va­ni ofi­ci­ri i in­te­lek­tu­al­ci na či­ju se svi­jest dik­ta­tu­rom ni­je mo­glo uti­ca­ti. Uosta­lom, Cr­no­gor­ci su to i kroz pje­smu po­ka­za­li: „Pa­daj ki­šo, krv ope­ri, kud pro­la­ze pro­le­te­ri! Ubi­će­mo sva­kog sko­ta, ko je pro­tiv ka­pe­jo­ta (KPJ)!“ Iako je pa­ra­dok­sal­no, mo­ra se pri­zna­ti da je jed­no vri­je­me ju­go­slo­ven­ski ko­mu­ni­zam bio u sva­kom po­gle­du uspje­šni­ji od svih dru­gih, jer se po­čeo iz­mi­ca­ti ide­o­lo­gi­ji iz ko­je je stvo­ren. Ali, ne sa­mo zbog ide­o­lo­ških op­te­re­će­nja, ju­go­slo­ven­ski ko­mu­ni­stič­ki brod je mo­rao po­to­nu­ti za­to što ni­je bio u in­te­re­su Za­pa­da i re­a­li­za­ci­je pro­jek­ta glo­ba­li­za­ci­je, kao no­vog si­ste­ma neo­ko­lo­ni­ja­li­zma, u sva­kom po­gle­du stra­šni­jeg od „dik­tu­re pro­le­ta­ri­ja­ta“. Pod ru­še­vi­na­ma Ber­lin­skog zi­da 1989. na­šlo se mno­go to­ga što je iz­mi­je­ni­lo ge­o­po­li­tič­ke pri­li­ke: ras­pad So­vjet­skog sa­ve­za i pad ko­mu­ni­stič­kih re­ži­ma u Ju­go­i­stoč­noj Evro­pi. Za­gri­že­ni ko­mu­ni­sti za­mi­je­ni­li su dik­ta­tu­ru ide­o­lo­gi­je dik­ta­tu­rom na­ci­o­na­li­zma i mr­žnje, a u svo­joj tran­sfor­ma­ci­ji, kao čel­ni­ci no­vih dr­ža­va i re­ži­ma, pri­hva­ti­li su ulo­gu va­za­la u pro­jek­tu neo­ko­lo­ni­jal­ne glo­ba­li­za­ci­je ko­ja se te­me­lji na si­li i na­si­lju, po­li­tič­kim i eko­nom­skim pri­nu­da­ma i eks­plo­a­ta­ci­ji sla­bi­jih, po­ve­ća­nju bro­ja si­ro­ma­šnih i uve­ća­nju bo­gat­stva bo­ga­tih. Je­dan od in­stru­men­ta ovog pro­jek­ta je NA­TO. Pu­tin je ob­ja­snio da je ova ali­jan­sa iz­gu­bi­la smi­sao po­sto­ja­nja ne­stan­kom Var­šav­skog pak­ta. Ali to je „ja­sni­je ob­ja­sni­la“ iz­ja­vom biv­ša dr­žav­na se­kre­ta­ka SAD Me­dlin Ol­brajt:“ Ni­je­su Ru­si za­slu­žni za to­li­ke pri­rod­ne re­sur­se u Si­bi­ru iako ta­mo ži­ve. To je glo­bal­no bo­gat­stvo ko­je tre­ba ras­po­di­je­li­ti!“ Ta­ko su u osman­lij­skom rop­stvu age go­vo­ri­le kme­to­vi­ma:„ Što je mo­je, to je mo­je, a što je tvo­je, to je pr­vo mo­je, a te­bi što osta­ne!“ Ma­le bal­kan­ske dr­ža­ve ovim pro­jek­tom, ula­skom u NA­TO, gu­be svoj su­ve­re­ni­tet i na­ći će se u ra­lja­ma no­vog ro­bo­vla­sni­štva. Naj­pri­je gu­bit­kom na­ci­o­nal­nih re­sur­sa, iden­ti­te­ta i do­stojan­stva, po na­rod­noj po­slo­vi­ci: „Ko pi­ta ža­bu kad za­rav­nju­je mo­čva­ru!“ Sve ovo sta­vlja do zna­nja šta čo­vje­ku mo­že do­ni­je­ti vri­je­me glo­ba­li­za­ci­je ako se to­me ne su­prot­sta­vi. Ide­o­lo­gi­ja ko­mu­ni­zma bi­la je mno­go bla­ža; mi­je­nja­la je svi­jest čo­vje­ka, a glo­ba­li­za­ci­ja ide mno­go da­lje i ši­re. Glo­ba­li­za­ci­ja ne mi­je­nja sa­mo eko­nom­sko fi­nan­sij­sku sfe­ru dje­lo­va­nja. Glo­ba­li­za­ci­ja mi­je­nja sve univerzalne vri­jed­no­sti po svo­jim mje­ri­li­ma. Mi­je­nja kul­tu­ru, po­li­ti­ku, na­čin razmišljanja, mi­je­nja po­ro­di­cu i nje­nu ulo­gu u dru­štvu i u dr­ža­vi, psihološki pro­fil lič­no­sti, a cen­tral­no mje­sto u ko­je je sta­vljen čo­vjek je ulo­ga po­tro­ša­ča i po­sjed­ni­ka ma­te­ri­jal­nih do­ba­ra. Fe­no­men po­tro­šač­kog dru­štva, mo­že­mo slo­bod­no re­ći, da je ci­vi­li­za­cij­ski ra­zo­ren, jer u po­tro­šač­koj di­gi­ta­li­zo­va­noj ci­vi­li­za­ci­ji čo­vjek je ostva­ren ono­li­ko ko­li­ko po­sje­du­je. U po­tro­šač­koj psi­ho­lo­gi­ji, ko­ju na­me­će glo­ba­li­za­ci­ja, na­rav­no pre­ko ova­kve EU, ne po­sto­ji pro­blem gri­je­ha i ne­mo­ral­no­sti. Lo­gi­ka po­tro­šač­ke ci­vi­li­za­ci­je, kao pro­duk­ta glo­ba­li­za­ci­je, gu­ta sve uni­ver­zal­ne vrijednosti, u pr­vom re­du kul­tu­ru, a na kra­ju i sa­mog čo­vje­ka kao bo­ži­je bi­će. U po­tro­šač­koj ci­vi­li­za­ci­ji glo­ba­li­zma du­hov­ne vri­jed­no­sti po­ku­ša­va­ju se sve­sti na po­tro­šač­ke po­tre­be. Glo­ba­li­za­ci­ja je kroz po­tro­šač­ko dru­štvo iz­nje­dri­la ve­li­ki broj pro­ble­ma, a je­dan je upra­vo vi­dljiv u svo­joj ve­li­či­ni- glo­bal­na fi­nan­sij­ska kri­za, ko­ja je pro­iz­vod de­vi­ja­ci­je kon­zu­me­ri­zma na po­lju ljud­ske lič­no­sti, a njen ko­ri­jen je u ogrom­noj po­hle­pi i se­bič­no­sti. Ta po­hle­pa je do­ve­la do to­ga da „sa­vre­me­ni“ čo­vjek na­sto­ji da umno­ži ka­pi­tal ko­ji još uvi­jek ni­je ste­kao svo­jim ra­dom. Ka­pi­tal je sa­mo fik­tiv­no nje­gov. Ti­pi­čan pri­mjer taj­kun­ske po­hle­pe je Bu­dva. Vi­so­kim zgra­du­ri­na­ma u pot­pu­no­sti je na­ru­šen me­di­te­ran­ski am­bi­jent. I ne sa­mo to. Gra­đa­ni­ma će sve vi­še bi­ti us­kra­će­no da ko­ri­ste pri­rod­ne re­sur­se na na­čin ka­ko su to ko­ri­sti­li nji­ho­vi pre­ci; po­čev od pla­ža do pi­ja­će vo­de. Stvar­ni vla­snik i ko sto­ji iza tog ka­pi­ta­la pi­ta­nje je na ko­je se ne do­bi­ja od­go­vor. Sve to vo­di u kre­dit­no-du­žnič­ku kri­zu. Ali, ne­ko iz to­ga iz­vla­či ogro­man pro­fi­te, okru­žen sve si­ro­ma­šni­jim gra­đa­ni­ma. Ni­je to slu­čaj sa­mo u Sr­bi­ji i Cr­noj Go­ri, ne­go i u svim biv­šim re­pu­bli­ka­ma, da­nas „ba­na­na dr­ža­vi­ca­ma“. Po­sta­vlja se pi­ta­nje ku­da vo­di ta du­žnič­ka kri­za? Ta kre­dit­no-du­žnič­ka kri­za u an­tro­po­lo­škom pre­vo­du zna­či da „sa­vre­me­ni“ čo­vjek že­li da se obo­ga­ti i umno­ža­va bo­gat­stvo ko­je još ni­je ste­kao. Či­ni mi se da se ova­kav vid po­hle­pe pr­vi put sre­će u ljud­skoj isto­ri­ji!? Me­đu naj­stra­šni­jim za­htje­vi­ma glo­ba­li­sta (pre­ko EU i NA­TO) je od­ri­ca­nje od vri­jed­no­sti na­ših pre­da­ka. Uko­li­ko ni­je­smo u sta­nju da sa­ču­va­mo vri­jed­no­sti pre­da­ka, iz­gu­bi­će se mo­guć­no­sti pla­ni­ra­nja lič­ne i po­ro­dič­ne bu­duć­no­sti, a ti­me i mo­guć­nost osmi­šlja­va­nja bu­duć­no­sti dru­štva kao cje­li­ne. Lju­di ko­ji ne­ma­ju ja­snu kon­cep­ci­ju svog ži­vo­ta, a to va­ži i za je­dan na­rod, do­zvo­li­će da bu­du vo­đe­ni od dru­gih, i da ih ti dru­gi smje­šta­ju u svo­je kon­cep­ci­je i mje­ri­la pre­ma svom in­te­re­su. Od­ri­ca­nje od vri­jed­no­sti pre­da­ka je od­ri­ca­nje od sa­mo­ga se­be. A to je je­dan od ci­lje­va glo­ba­li­za­ci­je- gu­blje­nje iden­ti­te­ta, pri­hva­ta­nje sta­tu­sa ugo­je­nog ro­ba. Glav­no oruž­je uze­to od „dik­ta­tu­re pro­le­ta­ri­ja­ta“ je ku­po­vi­na i sta­vlja­nje me­di­ja pod svo­ju kon­tro­lu, ra­di ob­li­ko­va­nja svi­je­sti gra­đa­na pre­ma nji­ho­vim in­te­re­si­ma i pro­jek­to­va­nim ci­lje­vi­ma. Sve se ovo već de­ša­va na pro­sto­ri­ma biv­še Ju­go­sla­vi­je. Dje­ca se ne­će žr­tvo­va­ti za svo­je ro­di­te­lje, kao što su to či­ni­li nji­ho­vi pre­ci. Etos žr­tve za dru­go­ga upra­vo su po­ka­za­li ko­sov­ski ju­na­ci na če­lu sa kne­zom La­za­rom. Ko­li­ko je etos vi­dov­dan­ske žr­tve da­nas „va­žan“ po­ka­zu­ju glo­ba­li­sti oti­ma­njem sve­te srp­ske ze­mlje Ko­so­va i Me­to­hi­je. Cr­na Go­ra pri­zna­va­njem oti­ma­nja srp­ske sve­ti­nje, pri­hva­ta­ju­ći pro­je­kat glo­ba­li­za­ci­je, pr­vi put je u svo­joj ča­snoj isto­ri­ji iz­da­la pret­ke i Nje­go­ša, ko­ji je či­ta­vom svi­je­tu ka­zao šta će se de­ša­va­ti u na­red­nim vje­ko­vi­ma. So­lun­ski ju­na­ci u Ve­li­kom ra­tu, a i ser­dar Jan­ko Vu­ko­tić po­ka­za­li su ka­ko se po­la­že žr­tva za dru­gog. Ali, dok po­sto­ji čo­vjek po­sto­ji i na­da. Da bi se dru­štvo is­tr­glo iz kan­dži neo­ko­lo­ni­jal­nog rop­stva po­treb­ni su oni ko­ji ne­će lič­nu ko­rist sta­vi­ti iz­nad dr­žav­ne, a vla­dar­sku pa­li­cu, ne pi­ta­ju­ći na­rod, iz­nad do­bro­bi­ti tog na­ro­da. Ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti da se moć­no Rim­sko car­stvo uru­ši­lo on­da kad su Ri­mlja­ni lič­ne ko­ri­sti sta­vi­li iz­nad dr­žav­nih, a vlast iz­nad vo­lje i do­bro­bi­ti na­ro­da! Glo­ba­li­za­ci­ja kao ne­pri­rod­no na­si­lje i an­ti­bož­je dje­lo­va­nje i NA­TO zlo­či­nač­ka or­ga­ni­za­ci­ja, ko­ja je ubi­ja­la i ne­vi­nu dje­cu, mo­ra­ju ima­ti i svoj kraj!