- Pi­še: Vu­kić Ga­ro Braj­ko­vić

Čo­vje­če, sva­ko­dnev­no gri­jeh no­siš, sa gri­je­hom pu­tu­ješ i ži­viš, sa gri­je­hom za­spiš i usta­ješ. Li­ku­ješ s gri­je­hom, čo­vje­če. S gri­je­hom hljeb uzi­maš i vo­du pi­ješ i vo­du pro­si­paš. Gri­jeh no­siš ku­ći i ze­mlji, gre­šni­če. Čo­vje­če, gri­jeh no­siš i bra­tu i se­stri. Ne­sre­ćo ob­u­če­na u ljud­sku ko­žu, no­siš gri­jeh i dje­te­tu čed­nom. No­vac imaš gre­šan i ku­ću gre­šnu. I ru­ku imaš gre­šnu iz ra­me­na. I usta su ti gre­šna ri­je­či, gre­šni­če. Oči su gre­hov­ne tvo­je, čo­vje­če. Ka­zi­va­nje, čo­vje­če, u gri­jeh ti je pa­lo. Tvoj do­la­zak i po­la­zak je gre­šan, gre­šni­če, i do­šao i po­šao. Tvo­je zdra­vo je u gri­je­hu sti­glo, gre­šni­če. I tvoj po­zdrav je po­zdra­va gre­ho­van, gre­šni­če. Uzeo si i oteo tu­đe do­bro, tu­đu na­fa­ku i da­lje oti­maš. Ne­sre­ćo, ne mi­ru­ješ za zlo tvo­je, pro­tu­vo. Ubi­vo­lio si se, gre­šni­če, kod bi­vo­li­ce ro­go­ve oštriš i bo­deš i pro­bi­jaš iz­mu­če­nu ze­mlju. Ne­do­zva­ni sko­te, s psi­ma gri­zeš i uje­daš svi­jet i lo­češ kao svi­nja i još la­ješ na svi­jet. U sve da­ne i no­ći, ne daš se da mi­ru­ješ. Uda­rio si i na vo­du, gre­šni­če, i vo­da mo­že da obo­li i obo­li­je­va, gre­šni­če. I ka­me­nu gla­vu lo­miš, utva­ro, osa­ka­tio si ru­ke čo­vje­ku, pro­tu­vo ne­be­ska. Čo­vje­ku su no­ge sa­ka­te i gla­va pro­šu­plje­na, šu­plja kao sta­ro re­še­to, na njoj ne­ma ka­pe, no za ne­sre­ću sve­op­štu na­ba­cu­je na ču­tu­re ma­ske i smr­do­da­ne ča­ra­pe. Ne­do­zva­ni­če, u tvo­jim če­lju­sti­ma za­po­ma­že, za­po­ma­že čo­vjek i umi­re. Umr­li čas če­ka i gre­šnik i do­ći će, ako ne od­mah, on­da do­la­zi ka­sni­je. Po­rav­na­će se br­da i do­li­ne sa ma­glom gre­šni­ka. Po­di­ći će se ma­gla, gre­šni, i sti­ći će vas va­ši gre­ho­vi, do­ći će u va­še sr­ce, do­ći će va­šoj ku­ći, a vi­dje­ti ih ne­će­te, ču­će se i vi­dje­će se, zna ze­mlja da se za­tre­se i ni­ka­da ni­je na­ja­vi­la ka­da će to uči­ni­ti, ni­ko­me pa ni gre­šni­ci­ma ne ka­zu­je. Mo­že sun­ce i da spr­ži i gre­šni­ke i ze­mlju i sve što je na ze­mlji. Mo­že i vo­da da uda­vi gre­šni­ke. Led mo­že oko­va­ti sve na ze­mlji i mo­že to da do­đe br­zo i da bu­de mno­go pri­je ne­go čo­vjek mo­že poj­mi­ti i za­mi­sli­ti, ni­je sve za va­zda da­to i ni­je po­sto­ja­no za vječ­no. Ima iz­ba­vlje­nja, ima is­ku­plje­nja, gre­šni­če. Gre­šni­če, ni­kad ni­je ka­sno za is­ku­plje­nje i kod Sve­vi­šnjeg, ni da­nas, ni sju­tra ni­je ka­sno za po­ka­ja­nje, za is­ku­plje­nje, opro­štaj i mo­li­tvu od sr­ca i iz sr­ca, ne­pre­sta­no, da­no­noć­no, da mo­liš usrd­no Sve­vi­šnjeg, da mo­liš iko­ne, kod kr­sta i oprost da tra­žiš. Sva­ko iskre­no po­ka­ja­nje na­đe mje­sto kod Bo­ga i kod lju­di. Mo­li­tvu iz sr­ca usrd­nu, pri­ne­si iko­ni i kr­stu i usli­ši­će Mi­lo­sti­vi i gri­jeh od­ba­ci­ti iz sr­ca tvog gre­šnog, mi­lost pu­sti­ti te­bi gre­šni­ku i ne­volj­ni­ku, a svi­je­tu do­ni­je­ti sve­dar­je u sve­vje­kov­ne da­ne.