-Pi­še: prof. dr Bo­ži­dar M. Bo­jo­vić

Je­da­na­est je go­di­na od po­kra­de­nog re­fe­ren­du­ma o dr­žav­no­prav­nom sta­tu­su, a u Cr­noj Go­ri se de­ša­va ono što je ne­mi­nov­nost po­sli­je sva­kog ve­li­kog stra­da­nja dr­ža­vo­tvor­nog na­ro­da. Cr­na Go­ra je tra­gič­no ras­po­lu­će­na, du­hov­no ot­pad­nič­ka, po­li­tič­ki obe­smi­šlje­na, dr­žav­no-prav­no pred­sta­vlja još je­dan pro­tek­to­rat ame­rič­ke ad­mi­ni­stra­ci­je na Bal­ka­nu, i uz sve to, pre­za­du­že­na je i ne­moć­na pred ne­mi­nov­nim eko­nom­skim ko­lap­som. Na­ža­lost, ne­ka­da po­no­sna, tra­di­ci­o­nal­na dr­ža­va sa­da li­či na usta­ja­lu ba­ru­šti­nu u ko­joj se pu­nih dže­po­va, a pra­znih gla­va ko­čo­pe­re od­na­ro­đe­ni no­si­o­ci vla­sti, a ok­to­po­di po­tro­šač­kog men­ta­li­te­ta „no­ve kla­se“ mu­te bi­stre to­ko­ve nje­nih du­hov­nih i ci­vi­li­za­cij­skih vri­jed­no­sti. Srp­ski je­zik, Srp­ska pra­vo­slav­na cr­kva, ći­ri­lič­no pi­smo na ko­jem su is­ka­zi­va­na naj­ve­ća ci­vi­li­za­cij­ska ostva­re­nja ovog na­ro­da, ri­ječ­ju, iz­vor­na Cr­na Go­ra i njen dr­ža­vo­tvor­ni na­rod ko­ji dr­ži do svog tra­di­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta, da­nas su u Cr­noj Go­ri iz­lo­že­ni kul­tur­nom i du­hov­nom ge­no­ci­du iden­tič­nom onom za vri­je­me oku­pa­ci­je od stra­ne Austro­u­gar­ske 1916. i Ita­li­je 1941.go­di­ne. Ne­ma di­le­me, Đu­ka­no­vi­ćev pro­je­kat pre­i­me­no­va­nja srp­skog na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta u du­kljan­ski, od­no­sno la­žno cr­no­gor­ski su­šta je ko­pi­ja pro­jek­ta fa­ši­stič­ke Ita­li­je ko­ji je obje­lo­da­njen na Pe­trov­dan 1941. go­di­ne na Ce­ti­nju, pro­gla­ša­va­njem ne­za­vi­sno­sti Cr­ne Go­re: sa­mo­stal­na Cr­na Go­ra kao an­ti­srp­ska dr­ža­va, cr­no­gor­ski kao zva­nič­ni je­zik, ko­ji tre­ba da se uve­de u osnov­ne i sred­nje ško­le u Cr­noj Go­ri, odva­ja­nje Mi­tro­po­li­je cr­no­gor­sko-pri­mor­ske od Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve i stu­pa­nje cr­no­gor­ske na­ci­je u ak­ci­o­nu sfe­ru Ri­ma. Du­go je ak­tu­el­ni re­žim svoj umi­šlje­ni pro­je­kat pre­i­me­no­va­nja iden­ti­te­ta spro­vo­dio skri­ve­no, uni­šta­va­ju­ći jed­nu po jed­nu od te­melj­nih, tra­di­ci­o­nal­nih vri­jed­no­sti Cr­ne Go­re. Sa­da, ka­da je „ob­no­vio dr­žav­nost“ na ne­u­sta­van na­čin, u tra­ga­nju za no­vim iden­ti­te­tom, ak­tu­el­ni re­žim Cr­nu Go­ru otvo­re­no, po­da­nič­ki nu­di bez ostat­ka i bes­po­go­vor­no za­pad­noj ci­vi­li­za­ci­ji. Iden­ti­tet jed­nog na­ro­da i jed­ne dr­ža­ve ne mi­je­nja se pre­ko no­ći čak ni u naj­a­u­tar­hič­ni­jim dik­ta­tu­ra­ma. To je vje­ko­vi­ma dug pro­ces du­hov­nog, etič­kog i kul­tur­nog sazrijevanja na či­jim vri­jed­no­sti­ma se uz­di­žu ci­vi­li­za­cij­ski to­ko­vi i do­stig­nu­ća. Bi­stru ma­ti­cu tih to­ko­va na jed­nom pro­sto­ru usmje­ra­va­ju je­zik i pi­smo, vje­ra i knji­žev­na ostav­šti­na. Ovo su ci­vi­li­za­cij­ski med­nji­ci na osno­vu ko­jih je pro­is­te­klo da je Dri­na po­sta­la gra­ni­ca Is­to­ka i Za­pa­da na na­šim pro­sto­ri­ma, oštro za­cr­ta­na ras­ko­lom hri­šćan­stva 1054. go­di­ne. U tom vre­me­nu pro­šlo je bi­lo već vi­še od 200 go­di­na ka­ko su Ći­ri­lo i Me­to­di­je, sve­šte­ni­ci Ohrid­ske ar­hi­e­pi­sko­pi­je, upam­će­ni kao „slo­ven­ski apo­sto­li“ ši­re­njem hri­šćan­stva uda­ri­li te­me­lje, slo­ven­skoj pi­sme­no­sti. Uče­njem za­po­če­tim u Mo­rav­skoj, Pa­no­ni­ji, na­sta­vlje­nim u Ohri­du i Pre­spi, cen­tral­nim pred­je­li­ma da­na­šnjeg Bal­ka­na, pre­ko Bu­gar­ske i na­ših pro­sto­ra, ši­ri se duh iz­vor­nog-or­to­dok­snog pra­vo­sla­vlja i pr­vi ko­ra­ci ci­vi­li­za­cij­skog uspo­na, ko­jih ne­ma, slo­ži­će­mo se, bez pi­sa­ne ri­je­či.
U 12. vi­je­ku, kao naj­zna­čaj­ni­ji i naj­ra­ni­ji spo­me­nik zet­sko-hum­ske ško­le i srp­sko­slo­ven­ske pi­sme­no­sti, po­ja­vi­će se Mi­ro­sla­vlje­vo je­van­đe­lje, bo­go­slu­žbe­na ru­ko­pi­sna knji­ga, re­mek dje­lo sred­njo­vje­kov­ne ka­li­gra­fi­je,, či­ju je iz­ra­du za po­tre­be svo­je za­du­žbi­ne epi­skop­ske cr­kve Sv. Pe­tra i Pa­vla u Bi­je­lom Po­lju, na­ru­čio hum­ski knez Mi­ro­slav, sta­ri­ji brat Ste­va­na Ne­ma­nje. A on­da, u tom, re­kli bi­smo, ra­nom hri­šćan­stvu na­še kul­tu­re, re­ne­san­snom vre­me­nu na­ših pro­sto­ra, ka­da se kao sve­ti­o­ni­ci du­hov­no­sti i pi­sme­no­sti uz­di­žu hra­mo­vi sa bo­ga­tim fre­sko­sli­kar­stvom, po­ja­vi­će se Sve­ti Sa­va osni­vač po­mje­sne Cr­kve srp­ske (1219. go­di­ne), ve­li­ki pro­sve­ti­telj, ne sa­mo Sr­ba već svih slo­ven­skih na­ro­da. Kao pr­vi ar­hi­e­pi­skop srp­ski, na­šav­ši se na stal­nom uda­ru iz­me­đu Ri­ma i Ca­ri­gra­da, on je ši­rio iz­vor­no, je­ru­sa­lim­sko hri­šćan­stvo sa pra­vo­slav­nim ži­vim od­no­si­ma Cr­kve i na­ro­da, u stro­go vi­zan­tij­skom, or­to­dok­snom du­hu. Ma­da je mo­na­ška tra­di­ci­ja po­sto­ja­la u srp­skim ze­mlja­ma još u 11. i 12. vi­je­ku, pa i ra­ni­je, u vri­je­me Ne­ma­nji­ća, i po­seb­no u Sa­vi­no vri­je­me, po­di­ći će se broj­ni ma­na­sti­ri (Sv. Pe­tra i Pa­vla u Bi­je­lom Po­lju, Đur­đe­vi stu­po­vi, Stu­de­ni­ca, Mi­le­še­va, Mo­ra­ča, Vra­nji­na, Pre­vla­ka, Bo­go­ro­di­ca Ston­ska. Ži­ča, Peć u ko­ju će po­sli­je pro­va­le Mon­go­la i spa­lji­va­nja Ži­če bi­ti pre­mje­šte­no sje­di­šte ar­hi­e­pi­sko­pi­je, Gra­ča­ni­ca, Vi­so­ki De­ča­ni i mno­gi dru­gi ), ko­ji su bi­li ne sa­mo vre­la na­še du­hov­ne mi­sli već i te­me­lji umjet­nič­ke, knji­žev­ne i zdrav­stve­ne kul­tu­re. Mi­tro­po­li­ja zet­ska ko­ju je Sve­ti Sa­va osno­vao na Pre­vla­ci, u ma­na­sti­ru sve­tog Ar­han­ge­la, ka­sni­je, pod uda­ri­ma Ri­ma i Tu­ra­ka, pre­se­lje­na na Vra­nji­nu pa na Ce­ti­nje, ču­va­će vje­ko­vi­ma ute­me­lje­ne vri­jed­no­sti sve­to­sa­vlja i bi­će du­hov­na, dr­ža­vo­tvor­na, obra­zov­na i kul­tur­na ver­ti­ka­la u ci­vi­li­za­cij­skom uspo­nu Cr­ne Go­re. Uz ne­se­bič­nu po­moć ta­da­šnjeg mi­tro­po­li­ta zet­skog, Va­vi­le i go­spo­da­ra Ze­te, Đur­đa Cr­no­je­vi­ća, mo­na­si Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve, na če­lu sa je­ro­mo­na­hom Ma­ka­ri­jem, po­da­ri­će Cr­noj Go­ri, kul­tu­ri slo­ven­skih na­ro­da i čo­vje­čan­stvu, štam­pa­na iz­da­nja pet naj­zna­čaj­ni­jih bo­go­slu­žbe­nih knji­ga Pra­vo­slav­ne cr­kve (Ok­to­ih-Osmo­gla­snik i Psal­tir, Mo­li­tve­nik-Mo­li­tlo­slov, Osmo­gla­snik- Pe­to­gla­snik i Če­tvo­ro­e­van­đe­lje). Knji­ge su pe­ča­ta­ne u krat­kom pe­ri­o­du, od 1493. do 1496. go­di­ne, ka­ko bi se pred opa­sno­šću od tur­ske na­je­zde, a u ne­do­stat­ku bo­go­slu­žbe­nih knji­ga uz­di­zao slo­bo­dar­ski duh ugro­že­nog na­ro­da. Dvo­gla­vi bi­je­li orao Cr­no­je­vi­ća ko­ji je uti­snut na nji­ma, bi­će traj­ni do­kaz cr­no­je­vić­ko-zet­skog kon­ti­nu­i­te­ta ne­ma­njić­ke dr­žav­no­sti. Po­čet­kom 16. vi­je­ka, ka­da Cr­na Go­ra pri­pa­da Ska­dar­skom san­dža­ka­tu (1497), za­si­ja­će lič­nost voj­vo­de Bo­ži­da­ra Vu­ko­vi­ća Pod­go­ri­ča­ni­na, jed­nog od naj­zna­čaj­ni­jih lič­no­sti sred­njo­vje­kov­ne kul­tu­re kod nas. „Ne mo­gav­ši osta­ti u svo­joj do­mo­vi­ni zbog ve­li­kog isma­i­li­ćan­skog zlo­sta­vlja­nja“, on od­la­zi u Ve­ne­ci­ju gdje osni­va­njem štam­pa­ri­je, već na sa­mom po­čet­ku 16. vi­je­ka, uvo­di na­šu pi­sme­nost u op­šte to­ko­ve evrop­ske kul­tu­re. Osni­va­njem ći­ri­lič­ne štam­pa­ri­je u Ve­ne­ci­ji, Bo­ži­dar Vu­ko­vić je stvo­rio uslo­ve za da­lji i po­sve nov na­čin ra­da u raz­vo­ju na­še pi­sme­no­sti. U vre­me­nu od 1519. do 1539. go­di­ne, u nje­go­voj štam­pa­ri­ji će se štam­pa­ti Psal­tir, Slu­žbe­nik, Zbor­nik za put­ni­ke, Ok­to­ih, Pra­znič­ni mi­nej i Treb­nik. Sve ove knji­ge odi­šu du­hom pra­vo­sla­vlja, obo­ga­će­ne iz­van­red­nim ilu­stra­ci­ja­ma sve­ti­te­lja. Uz Jo­va­na Kr­sti­te­lja i Isu­sa Hri­sta, naj­če­šće su iz­o­bra­že­ni li­ko­vi Sv.Sa­ve, Sv.Ste­fa­na Mi­ro­to­či­vog, Sv. ve­li­ko­mu­če­ni­ka Ge­or­gi­ja, pa za­tim po­zna­ta iko­na mo­rač­ka ,,Ga­vran hra­ni pro­ro­ka Ili­ju” i dru­ge. Za­jed­no sa pr­vim štam­pa­nim ći­ri­lič­nim knji­ga­ma štam­pa­ri­je u Kra­ko­vu 1491. i Obod­ske štam­pa­ri­je, štam­pa­ne knji­ge Bo­ži­da­ra Vu­ko­vi­ća Pod­go­ri­ča­ni­na su svo­jom oso­be­no­šću teh­nič­ke i umjet­nič­ke ob­ra­de do­pri­ni­je­le da na­ša knji­ga i knji­žev­na tra­di­ci­ja bu­du dra­go­cje­no na­sle­đe od op­šteg sve­ci­vi­li­za­cij­skog zna­ča­ja. Su­vi­šno je na­gla­ša­va­ti od ka­kvog su zna­ča­ja ova iz­da­nja i za sve kra­je­ve is­toč­ne Evro­pe u ko­ji­ma se upo­tre­blja­va ći­ri­lič­no pi­smo. Sve ovo je Bo­ži­dar Vu­ko­vić ra­dio ka­ko je i sam za­pi­sao: „ u že­lji da ugo­di du­hov­noj po­tre­bi na­ro­da ko­ji­ma knji­ge slu­že“. Uz­vi­še­na mo­ral­na na­če­la is­toč­no-pra­vo­slav­nog, je­ru­sa­lim­skog hri­šćan­stva, ute­me­lje­na u na­ro­du pro­sve­ti­telj­skim ra­dom Ći­ri­la i Me­to­di­ja i Sve­to­sa­vlja, bi­li su sna­ga ko­jom je dr­ža­vo­tvor­ni na­rod Cr­ne Go­re u tim te­škim vre­me­ni­ma sa­ču­vao vje­ru, je­zik i ći­ri­lič­no pi­smo. One su te­melj­ne, neo­tu­đi­ve i ne­u­ni­šti­ve vri­jed­no­sti na­še­ga iden­ti­te­ta. U vje­kov­noj bor­bi za bi­o­lo­ški op­sta­nak dr­ža­vo­tvor­ni na­rod Cr­ne Go­re, vo­đen vla­di­ka­ma i sve­šten­stvom Mi­tro­po­li­je cr­no­gor­sko-pri­mor­ske, iz­gra­di­će sop­stve­ni pa­tri­jar­hal­ni mo­ral­ni si­stem, sa čoj­stvom i ju­na­štvom kao po­seb­nim ob­li­kom ko­lek­tiv­ne svi­je­sti ute­me­lje­nim na mo­ral­nim na­če­li­ma or­to­dok­snog-is­toč­no-pra­vo­slav­nog hri­šćan­stva. U sko­ro ne­pi­sme­nim ple­men­skim za­jed­ni­ca­ma Cr­ne Go­re, u ne­do­stat­ku pi­sa­ne ri­je­či, gu­sle i na­rod­no pre­da­nje ču­va­li su od za­bo­ra­va ju­na­ke i ju­nač­ka dje­la, zna­me­ni­te po­je­din­ce i do­ga­đa­je, na či­jim pri­mje­ri­ma se iz ge­ne­ra­ci­je u ge­ne­ra­ci­ju kri­sta­li­sao ide­al čoj­stva i ju­na­štva i pa­tri­jar­hal­ni mo­ral. Du­hov­ne, mo­ral­ne i kul­tur­ne te­ko­vi­ne is­toč­no­pra­vo­slav­nog hri­šćan­stva, du­bo­ko ute­me­lje­ne u dr­ža­vo­tvor­nom na­ro­du Cr­ne Go­re, obo­ga­ti­će i ukra­si­ti no­vim ci­vi­li­za­cij­skim ostva­re­nji­ma: mi­tro­po­lit Sv. Pe­tar I, Pe­tar II Nje­goš, Vuk Ka­ra­džić i Mar­ko Mi­lja­nov.
Mi­tro­po­lit Pe­tar I da­će naj­ve­ći do­pri­nos u iz­vo­đe­nju Cr­ne Go­re iz za­o­sta­lo­sti i be­za­ko­nja. Nje­go­ve po­sla­ni­ce, po­ru­ke i Za­ko­nik op­šti cr­no­gor­ski i brd­ski, bi­li su svo­je­vr­sna eti­ka on­da­šnjeg cr­no­gor­skog dru­štva, oru­đe i oruž­je u bor­bi pro­tiv svih za­la ko­ja su na­pa­da­la Cr­nu Go­ru i njen na­rod. Iz­u­zet­no obra­zo­van, ujed­no i gran­di­o­zna mo­ral­na lič­nost, voj­nič­ki hra­bar i ne­u­stra­šiv, pred­vo­di­će Cr­no­gor­ce u po­bje­da­ma nad Tur­ci­ma u bo­je­vi­ma na Mar­ti­ni­ći­ma i Kru­si­ma 1796. go­di­ne. A o to­me na ko­jim ci­vi­li­za­cij­skim te­me­lji­ma je Cr­na Go­ra sa­zda­na i u ko­me prav­cu tre­ba da se kre­će, naj­vjer­ni­je go­vo­re nje­go­ve ri­je­či upu­će­ne kne­zu Mi­lo­šu Obre­no­vi­ću i ama­net Cr­no­gor­ci­ma da se ne ogri­je­še o Ru­si­ju. U pi­smu kne­zu Mi­lo­šu, u vri­je­me glad­nih go­di­na u Cr­noj Go­ri, on pi­še: „Ako bi mo­gu­će bi­lo da se ne­ko­li­ko ži­te­lja u Va­šu dr­ža­vu pre­se­li ... jer bi oni bi­li me­đu svo­jom jed­no­vjer­nom i jed­no­krv­nom bra­ćom i pod vla­de­ni­jem svo­je­ga, a ne tu­đe­ga go­spo­da­ra“ (1824). Ja­sna je i nje­go­va po­ru­ka Cr­no­gor­ci­ma u Te­sta­men­tu: „Isto ta­ko da Bog da i ono­me, koi bi vas od vjer­no­sti k bla­go­če­sti­voj i Hri­sto­lju­bi­voj Ru­sii otlu­či­ti po­i­skao i sva­ko­je­mu ako bi se koi iz vas Cer­no­go­ra­cah i Ber­đa­nah na­šao da po­mi­sli ot­stu­pi­ti od po­kro­vi­telj­stva i na­da na jed­no­rod­nu i je­di­no­vjer­nu na­ma Ru­si­ju, da Bog da­ja­kij te od nje­ga ži­vo­ga me­so od­pa­da­lo i sva­ko do­bro vre­me­ni­to i vječ­no ot­stu­pi­lo!“ Nje­goš, ge­ni­jal­ni um, ši­ro­ke kul­tu­re i vi­di­ka, znao je da se ne­is­crp­na sna­ga u vje­kov­noj bor­bi Cr­no­go­ra­ca za slo­bo­du mo­že na­ći sa­mo u sr­ži nji­ho­vog srp­skog na­rod­nog bi­ća. Sto­ga je bio spre­man da se za oslo­bo­đe­nje i uje­di­nje­nje svih Sr­ba od­rek­ne sve­tov­ne vla­sti. Da­ju­ći ko­sov­skoj žr­tvi mit­sku di­men­zi­ju, Nje­goš stva­ra kult Obi­li­ća, ju­na­ka ko­ji da­je ži­vot za vje­ru, Obi­lić je ide­al čoj­stva i ju­na­štva, on je vr­hu­nac mo­ral­nih vri­jed­no­sti ta­da­šnjeg cr­no­gor­skog na­ro­da. Svo­jom fi­lo­zo­fi­jom ko­ja vjer­no osli­ka­va duh na­ro­da, Nje­goš je uti­snuo traj­ni i ne­u­ni­šti­vi mo­ral­ni pe­čat na ži­vot i po­na­ša­nje Cr­no­go­ra­ca. Vuk Ka­ra­džić, re­for­ma­tor srp­skog je­zi­ka i ći­ri­li­ce, bo­rac za uvo­đe­nje na­rod­nog je­zi­ka u srp­sku knji­žev­nost, pi­sac pr­vog Reč­ni­ka srp­skog, sa­ku­pljač srp­skih na­rod­nih pje­sa­ma i na­rod­nih umo­tvo­ri­na, jed­na je od naj­zna­čaj­ni­jih lič­no­sti srp­ske knji­žev­no­sti. Svo­jim cje­lo­kup­nim stva­ra­la­štvom, a po­seb­no pri­ku­plja­njem i pri­re­đi­va­njem ep­skih i lir­skih pje­sa­ma iz Cr­ne Go­re, knji­gom „Cr­na Go­ra i Cr­no­gor­ci“, iz­da­tom na nje­mač­kom je­zi­ku, i broj­nim et­no­lo­škim i so­ci­o­lo­škim ra­do­vi­ma, Vuk Ka­ra­džić je dao ogrom­ni do­pri­nos u afir­ma­ci­ji iz­vor­nog pa­tri­jar­hal­nog mo­ra­la, čoj­stva i ju­na­štva, i kul­tu­re cr­no­gor­skog na­ro­da. Mar­ko Mi­lja­nov „ne­pre­va­zi­đe­ni ju­nak, naj­u­gled­ni­ji ple­men­ski pr­vak, prav­do­lju­bac i na­rod­ni mu­drac“ o či­jim će knji­žev­nim vri­jed­no­sti­ma Jo­van Sker­lić re­ći da u ,,Pri­mje­ri­ma čoj­stva i ju­na­štva'' „vi­di sav onaj zdra­vi duh na­rod­ni ko­ji se ogle­da u na­rod­nim pje­sma­ma i Gor­skom vi­jen­cu“ i da je voj­vo­di­na knji­ga „po je­dri­ni i po sna­žnoj mi­sli, i po vi­so­kom etič­kom zna­ča­ju , i po sti­lu, pu­nom sve­ži­ne i kre­po­sti, naj­zad po ne­koj ve­li­koj ple­me­ni­toj pro­sto­ti, ko­jom sva odi­še, jed­no od naj­za­ni­mlji­vi­jih de­la što je srp­ska knji­ga u po­sled­nje vre­me ima­la“. A o to­me gdje Mar­ko Mi­lja­nov vi­di ne­pri­ja­te­lje, a gdje pri­ja­te­lje Cr­ne Go­re, naj­bo­lje go­vo­re nje­go­ve ri­je­či austrij­skom ca­ru ko­ji mu nu­di kru­nu nad Al­ba­ni­jom::“(...)Ja znam da ovi­jem ne­će­mo uči­nje­ti uslu­ge otadž­bi­ni, ali mi je mi­lo po­ka­zat bar to­li­ko beč­kom ca­ru da mu ne že­lim ma­nje zla no on Srp­stvu što ga že­li“. Kul­tur­ni iden­ti­tet jed­nog na­ro­da je vjer­na sli­ka to­ga na­ro­da, ali isto ta­ko i ogle­da­lo ci­vi­li­za­ci­je u či­jim se to­ko­vi­ma kroz vri­je­me na­rod kre­tao i sa­zri­je­vao. Sto­ga, mo­že­mo slo­bod­no re­ći da su iden­ti­tet­ski stu­po­vi jed­nog na­ro­da: je­zik, pi­smo i knji­žev­na ostva­re­nja, svi­jest o re­li­gij­skoj pri­pad­no­sti i pri­pad­no­sti isto­ri­ji, obi­ča­ji­ma, na­či­nu ži­vo­ta i men­ta­li­tet­nim obra­sci­ma. Cr­na Go­ra i njen dr­ža­vo­tvor­ni na­rod sa­zri­je­va­li su i do­ži­vje­li svo­ju pu­nu afir­ma­ci­ju kao sa­stav­ni dio is­toč­no­pra­vo­slav­nog ci­vi­li­za­cij­skog kru­ga, usva­ja­ju­ći vre­do­no­sna do­stig­nu­ća za­pad­ne ci­vi­li­za­ci­je, isla­ma i op­šteg na­pret­ka čo­vje­čan­stva. Bez ve­li­kih, tek­ston­skih po­re­me­ća­ja i stra­da­nja na­ro­da u Cr­noj Go­ri ni­ka­da ne mo­gu za­ži­vje­ti dvi­je po­li­ti­ke: Ona ko­ja bi ne­gi­ra­la dr­žav­nost Cr­ne Go­re i ona ko­ja bi po­ti­ra­la ci­vi­li­za­cij­ski krug u ko­jem je na­sta­la i op­sta­la, u su­šti­ni, slo­ven­ski, is­toč­no­pra­vo­slav­ni, srp­ski iden­ti­tet nje­nog dr­ža­vo­tvor­nog na­ro­da. Na­ci­o­nal­na, du­hov­na, pa­tri­ot­ska i mo­ral­na ener­gi­ja dr­ža­vo­tvor­nog na­ro­da ima­la je 1916. i 1941.go­di­ne sna­gu da se su­prot­sta­vi na­sil­nom pre­i­me­no­va­nju iden­ti­te­ta, na na­čin ka­ko se to s na­si­ljem mo­že je­di­no i či­ni­ti, ka­da do­la­zi od oku­pa­to­ra. Sa­da, ka­da to isto či­ni je­dan dru­gi dik­ta­tor, na­ža­lost pri­pad­nik dr­ža­vo­tvor­nog na­ro­da, ko­ji Cr­nu Go­ru gu­sar­skim upa­dom pu­sto­ši stva­ra­ju­ći pri­vat­nu dr­ža­vu, po­treb­na je dru­ga na­ci­o­nal­na, pa­tri­ot­ska i etič­ka ener­gi­ja dr­ža­vo­tvor­nog na­ro­da. Po­tre­ban je ra­zum. I to pr­ven­stve­no od onih pri­pad­ni­ka dr­ža­vo­tvor­nog na­ro­da ko­ji če­sto ne­svje­sno, za­rad pro­la­znih sitnosop­stve­nič­kih in­te­re­sa uda­ra­ju na te­melj­ne vri­jed­no­sti Cr­ne Go­re, njen iden­ti­tet, dr­žav­nost i tra­ja­nje.