-Autor: Mi­lan Ru­žić

Ov­dje je sra­mo­ta ži­vje­ti ov­dje. Ov­dje je sra­mo­ta bi­ti odav­de. Ov­dje je naj­va­žni­ja že­lja za onim ta­mo. Ov­dje je ni­šta, a tvr­de da je ta­mo sve. Ovo je ze­mlja ko­ja ne po­sto­ji ni­gdje na svi­je­tu. Če­sto i sa­mi po­mi­sli­mo da smo iz­mi­šlje­ni.
U ovoj ze­mlji vla­da­ju pra­vi­la ko­ja ne po­sto­je. Ako raz­mi­šljaš, ti dan­gu­biš. Ka­da na­glas pri­čaš, on­da la­ješ. Ako sa­vje­tu­ješ, ti na­pa­daš. Ka­da kri­ti­ku­ješ, do­bar si sa­mo za za­tvor. Ako ti se do­go­di da ne­što za­ra­diš, svi će svje­do­či­ti da si oteo. Ka­da mo­žda, sa­svim slu­čaj­no, a naj­pri­je gre­škom, na­đeš po­sao, on­da ka­žu da si u stran­ci. Ako vo­liš, pro­gla­ša­va­ju te mr­zi­te­ljem. Ka­da ne­ko­ga po­hva­liš, ka­žu da ti je pla­tio. Ako si či­stog obra­za, a pro­ču­je se, on­da će ti ga od­mah ob­la­ti­ti. Ka­da bra­niš svo­ju ze­mlju, ta tvo­ja ze­mlja te na­zi­va na­ci­o­na­li­stom, mi­sle­ći na na­ci­stu. Ako mr­ziš svo­ju ze­mlju, ne­ma ve­ćeg pa­tri­o­te i evro­pej­ca od te­be. Ka­da ču­ju da ci­je­niš ne­ko­ga, svi su si­gur­ni da ti ne­što od nje­ga tre­ba. Ako po­ma­žeš, on­da od­ma­žeš. Ka­da da­ri­vaš, ka­žu da da­ješ tu­đe. Ako gra­diš, tvr­de da si ru­šio, pa se is­ku­plju­ješ.
Ako uđeš u cr­kvu, ka­žu da si ih pri­je to­ga pa­lio. Ka­da vje­ru­ješ, ka­žu da mo­raš jer si gre­šni­ji od svih. Ako pa­liš svi­je­ću, mo­ra da je za du­šu ne­ko­ga ko­ga si ubio. Ka­da se mo­liš Bo­gu, tvr­de da to vi­še ni­je naš Bog. Ako se is­po­vi­je­diš, na­tje­ra­će sve­šte­ni­ka da pre­ne­se šta si pri­čao.
Ka­da, ne daj Bo­že, pi­šeš, dr­žav­ni si ne­pri­ja­telj. Ako či­taš, spre­maš ne­ku ga­dost. Ka­da gla­saš, za ko­ga oni mi­sle da ne tre­ba, su­vi­šan si. Ako si obra­zo­van, pri­jet­nja si. Ka­da ra­diš ne­što iz ubje­đe­nja, po­lo­me se da sa­zna­ju ko te pla­ća. Ako ra­diš, ne­rad­nik si. Ka­da si po­šten, pro­gla­ša­va­ju te pre­va­ran­tom.
Šta god či­nio, sve osta­je ne­u­či­nje­no. Ko­li­ko god bio vri­je­dan, sa­mo si dža­be ra­dio. Šta god da ka­žeš, ne va­lja. Ka­da bi sva­ko ra­dio ka­ko mu ka­žu ovi ko­ji ni­šta ne ra­de, ova ze­mlja bi bi­la po mje­ri tih ko­ji ni­šta u gla­vi ne­ma­ju. Ne­ma go­re ka­zne na svi­je­tu od te da te ne­ko na­tje­ra da mr­ziš svo­ju ze­mlju, a mr­ze je mno­gi ko­ji va­že za pa­tri­o­te.
Ka­kva je to ze­mlja u ko­joj mi­sao gi­ne na pr­vom me­tru, a glu­post tr­či či­tav ma­ra­ton? Gdje to ži­vi­mo ka­da naj­go­ri uspi­je­va­ju da pot­či­ne naj­bo­lje? U kom di­je­lu svi­je­ta po­sto­ji ze­mlja ko­ja ne po­sto­ji, ili joj se trag na­zi­re sa­mo u pro­šlo­sti? Ka­kva je to na­ci­ja ko­ja je sva­ke go­di­ne ma­nja za sve ve­ći broj lju­di? Gdje se to još idi­o­ti­zam ta­ko bri­žlji­vo nje­gu­je? Ko­ji još na­ro­di ži­ve u to­li­kom stra­hu od sve­ga? Ka­kvo je to bla­go­sta­nje kad se ov­dje vi­še te­li ne­go što se ra­đa?
Ko­ji je to dio svi­je­ta gdje se je­dan na­rod di­je­li u tri dr­ža­ve, pa u jed­noj že­li da bu­de ne­što dru­go, u dru­goj tvr­di da ni­ka­da ni­je ni bio ono što je, a u tre­ćoj stal­no mo­ra pr­vim dvje­ma da do­ka­zu­je ko je, i sve ih ugnje­ta­va iz­rod nji­ho­vog ro­đe­nog na­ro­da? Za­pi­taj­mo se on­da, Sr­bi, ži­vje­li u Sr­bi­ji, u Go­ri Cr­noj ili u Re­pu­bli­ci Srp­skoj – da li je to svje­tlo na kra­ju na­šeg tu­ne­la za­i­sta svje­tlo da­na, kao što sa­mi se­be ubje­đu­je­mo, ili je to lo­ma­ča ko­ju smo ta­ko zdu­šno spre­mi­li sa­mi za se­be, pa ona sad svi­je­tli pri­vla­če­ći nas kao ko­mar­ce, i to one ko­ji sa­mi se­be bo­du, pa se ne mo­gu na­do­sti­ti ro­đe­ne kr­vi?wwwi­skra.co