-Pi­še: Vo­ji­slav Bu­la­to­vić

U cen­tru Nik­ši­ća jed­na tr­go­vač­ka rad­nja is­ka­če iz ,,in­gliš okru­že­nja”. Njen na­ziv je, za­ču­do, jed­no­sta­van i po­zna­to zvu­či, jer je na na­šem na­rod­nom je­zi­ku i pod­sje­ća na isto­ri­ju i sla­vu ovog gra­da: „18. sep­tem­bar“. Re­klo bi se, za mar­ke­ting i tr­go­vač­ke uši to baš i ni­je ni po­god­no, s ob­zi­rom na to da nas sve za­plju­sku­je i osva­ja (mo­žda i po­ta­pa) iz ino­stran­stva, i to onog da­ljeg evro­a­tlan­skog. Pu­no bi za­u­ze­lo pro­sto­ra da na­bra­ja­mo ime­na ka­fa­na i re­sto­ra­na u cen­tru gra­da (a ta­ko je i ši­re) ko­ji ima­ju en­gle­ska ime­na. Ni to ni­je sve: mno­go je po­ru­ka, re­klam­nih slo­ga­na i po­zi­va po­tro­ša­či­ma na en­gle­skom. S ka­kvom to pi­sme­no­šću kod pro­sječ­nih (ma­sov­nih) po­tro­ša­ča ra­ču­na­ju me­na­dže­ri ili vla­sni­ci ovih fir­mi kad zna­mo da u gra­du ži­ve i lju­di sa oskud­nim obra­zo­va­njem? Ako i to za­ne­ma­ri­mo, po­sto­ji ipak pi­ta­nje je­smo li do­volj­no od­go­vor­ni pre­ma vla­sti­tom je­zi­ku kad ga ta­ko po­ti­sku­je­mo sa jav­nih mje­sta? Kao da nam je pi­ta­nje ,,bi­ti ili ne bi­ti’’ da se za­kla­nja­mo iza tu­đeg je­zi­ka? Sa­da se i u vr­ti­ći­ma i ško­la­ma vo­di kam­pa­nja da se en­gle­ski je­zik na­met­ne kao pri­o­ri­tet, za­ne­ma­ru­ju­ći da je naš je­zik osno­va sve­ga i da tu dje­ca ima­ju po­te­ško­će ko­je se mo­ra­ju ra­no sa­vla­da­ti. Tač­no je da je en­gle­ski ušao svu­da u slu­žbe­ne ko­mu­ni­ka­ci­je pa ga tre­ba i zna­ti. Me­đu­tim, zna­ti stra­ni je­zik i ko­ri­sti­ti ga ta­mo gdje nam je do­vo­ljan i po­tre­ban naš je­zik, to ne­ma smi­sla. Ako je ova­ko u Nik­ši­ću, ka­kvo je sta­nje u Pod­go­ri­ci ili na Pri­mor­ju!? (Po­gled na ogla­se za za­po­šlja­va­nje ja­sno ilu­stru­je to sta­nje). Za stra­ne tu­ri­ste – po­tro­ša­če do­volj­ne su od­re­đe­ne in­for­ma­ci­je o vr­sti uslu­ge. Ova pod­lo­žnost en­gle­skom pri­sut­na je i u me­di­ji­ma, na­ro­či­to na te­le­vi­zi­ji. (Vi­še ni­ko ne pod­no­si pri­ja­vu već apli­ci­ra kao apli­kant). Na­su­prot ovoj la­ko­ći pro­pu­šta­nja en­gle­skog da se mi­je­ša u „po­slo­ve“ na­šeg je­zi­ka i pod „kru­nom“ me­đu­na­rod­nog ko­mu­ni­ka­cij­skog kra­lja, ri­ječ po ri­ječ (step by step) osva­ja pro­stor. Hi­per­sen­zi­tiv­nost de­žur­nih je­zi­ko-ču­va­ra ne po­pu­šta kad je u pi­ta­nju srp­ski je­zik. Je­zič­ki ar­he­o­lo­zi tra­že u du­bo­kim slo­je­vi­ma je­zič­kih tvo­re­vi­na autoh­to­nost, što ni­je te­ško na­ći, ima­ju­ći u vi­du ple­men­ski autar­hič­ni ži­vot ka­kav je ne­kad bio. Sa­da se po­če­sto do­vo­de u pi­ta­nje i te­me­lji ve­li­ke re­for­me Vu­ka (i dr.), ko­ja je to je­zič­ko zla­to pro­si­ja­la i pro­či­sti­la i uči­ni­la ga pot­pu­no funk­ci­o­nal­nim i li­je­pim za sve ju­go­slo­ven­ske na­ro­de.
Me­di­ji su 21. fe­bru­a­ra ob­ja­vi­li in­for­ma­ci­ju da je taj da­tum dan ma­ter­njeg je­zi­ka. Bi­lo je i raz­go­vo­ra na tu te­mu: o zna­ča­ju bri­ge za oču­va­nje ma­ter­njeg je­zi­ka, o je­zič­koj po­li­ti­ci i od­no­su na­u­ke pre­ma je­zi­ku. Cr­no­gor­ski je­zik je do­bio svoj me­đu­na­rod­ni kod, što je re­zul­tat i ne­kih spolj­nopo­li­tič­kih fak­to­ra. Stran­ci i spolj­ni fak­to­ri, na­rav­no, zna­ju i mo­gu sve: pri­zna­ju dr­ža­ve, utvr­đu­ju gra­ni­ce, mi­re i za­va­đa­ju, di­je­le i spa­ja­ju. Ti stra­ni fak­to­ri ko­ji ho­da­ju po ovom na­šem ju­go-ša­ru, slu­ša­ju na­še sva­đe i uče je­zik, ali vi­še kao osnov­no, ne­do­volj­no ar­ti­ku­li­sa­no i smi­sle­no je­zič­ko zna­nje (kao en­gle­ski Ha­vi­je­ra So­la­ne) či­me se slu­že gdje se god „brč­ka­ju“ u ovom ju­go-lin­gvi­stič­kom pro­sto­ru... Da­ju se­bi za pra­vo da ocje­nju­ju, ko­ri­gu­ju, pro­mo­vi­šu na­še raz­li­ke, na­še iden­ti­te­te i en­ti­te­te, ne pi­ta­ju­ći se ka­ko se to­li­ke po­seb­no­sti sa­mo u de­ta­lji­ma raz­li­ku­ju. Ta­ko­đe se ne pi­ta­ju ka­kva je to tvo­rač­ka si­la me­đu tim en­ti­te­ti­ma stvo­ri­la to­li­ki ste­pen je­zič­kog je­din­stva da da­nas i naj­bo­lji lin­gvi­stič­ki znal­ci ne mo­gu da pro­na­đu ozbilj­ni­je dez­in­te­gri­ra­ju­će pu­ko­ti­ne.
Po­seb­ni na­zi­vi su sa­mo pri­zna­nje da sva­ko ima pra­vo na za­jed­nič­ko do­bro. Ako ta­ko ne bi bi­lo, sti­gli bi­smo do pro­ble­ma pre­vo­đe­nja i pre­vo­di­la­ca u sva­ko­dnev­noj ko­mu­ni­ka­ci­ji i li­te­ra­tu­ri. Ma­te­ri­jal­na do­bra i pro­stor se mo­gu, ma­nje-vi­še, uspje­šno di­je­li­ti, ali du­hov­na do­bra, ko­ja po­ve­zu­ju lju­de i na­ro­de, te­ško. Isla­mi­zi­ra­no sta­nov­ni­štvo na ju­go-pro­sto­ru ko­je da­nas se­be na­zi­va Bo­šnja­ci­ma (iz po­li­tič­kih raz­lo­ga) ni­je se od­re­klo na­šeg za­jed­nič­kog je­zi­ka ka­da su pri­hva­ti­li islam­sku kul­tu­ru i vje­ru, kao i za­jed­nič­ki et­no-iden­ti­tet. Ovaj čin je vri­je­dan po­što­va­nja ako zna­mo da su mno­gi ko­lo­ni­zi­ra­ni na­ro­di pri­hva­ti­li je­zik osva­ja­ča! U so­ci­ja­li­stič­koj Ju­go­sla­vi­ji ovaj je­zik se zvao srp­sko-hr­vat­ski ili hr­vat­sko-srp­ski, za­vi­sno od to­ga ko ga iz­go­va­ra ili či­ta.
Hr­va­ti su pr­vi po­sta­vi­li pi­ta­nje na­zi­va je­zi­ka či­je je­din­stvo ni­su ospo­ra­va­li, ali su tra­ži­li da se ovo ter­mi­no­lo­ško brat­stvo ras­ki­ne. Po­ste­pe­no, ka­ko je ju­go­slo­ven­sko za­jed­ni­štvo sve vi­še ospo­ra­va­no, stra­ža­ri na­ci­o­nal­nih oso­be­no­sti u je­zi­ku, ras­po­re­đe­ni po ško­la­ma, jav­nim usta­no­va­ma, štam­pa­nim me­di­ji­ma, bud­no mo­tre na sva­ko slo­vo ner­vo­zno re­a­gu­ju­ći na sva­ku oma­šku ili ne­pa­žnju. Bi­lo je u to­me za­gri­že­no­sti, pri­mi­ti­vi­zma i ostra­šće­no­sti ko­ja će ka­sni­je po­ka­za­ti ono pra­vo li­ce. Ta li­ni­ja bdje­nja nad pi­sa­nom ko­mu­ni­ka­ci­jom još vi­še je po­ja­ča­na u sa­da­šnje vri­je­me. Kad ku­pu­je­mo ne­ki pro­iz­vod, nje­go­va de­kla­ra­ci­ja ima tek­sto­ve pod ozna­ka­ma: ,,SRB’’, ,,KRO’’, ,,MNE’’, ,,BiH’’. Na­vo­dim ov­dje pri­mjer ter­mi­no­lo­ških raz­li­ka zbog ko­jih se pra­vi štam­par­ski tro­šak: 1) po­re­klo (pro­iz­vo­da), po­ri­je­klo, pod­ri­je­tlo, 2) sa­dr­žaj ke­si­ce si­paj­te u 1 lit. klju­ča­le vo­de; sa­dr­žaj vre­ći­ce is­tre­si­te u 1 lit. ki­pu­će vo­de; pro­me­šaj­te, pro­mi­je­šaj­te, ku­haj­te, ku­vaj­te... Ku­pac sa­da sa pro­iz­vo­dom ku­pu­je i mar­ke­ting na­ših ,,no­vih” je­zi­ka pod me­đu­na­rod­no pri­zna­tim ozna­ka­ma dr­ža­va. Nek se zna, uz ma­lo pre­zen­ta­ci­je, ka­ko to u prak­si funk­ci­o­ni­še i ka­kve su kom­pa­ra­tiv­ne raz­li­ke. Na­rav­no, to se sve oprav­da­va bri­gom da kup­ci bu­du pre­ci­zno in­for­mi­sa­ni na ,,svom” je­zi­ku.
Ipak, upr­kos svim bu­ra­ma ko­je su se u bli­skoj pro­šlo­sti do­go­di­le, ni­je pre­tje­ra­no tvr­di­ti da je je­zič­ko je­din­stvo, i po­red po­seb­nih na­zi­va i po­seb­nih je­zič­kih po­li­ti­ka, u velikoj mjeri sa­ču­va­no. Ne­dav­na po­sje­ta pred­sjed­ni­ka Sr­bi­je Hr­vat­skoj po­tvr­đu­je ovaj stav. Oče­ki­va­lo se da će „bli­ski“ ne­pri­ja­te­lji (me­di­ji se ni­su li­bi­li da to ne­pri­ja­telj­stvo is­tak­nu) tu ne­po­mir­lji­vost de­mon­stri­ra­ti i kroz je­zič­ku dis­tan­cu ko­ja bi uklju­či­va­la i eks­trem­ni za­htjev za slu­žbe­nim pre­vo­di­o­cem (ta­kvih za­htje­va je i ra­ni­je bi­lo). Ni­šta od to­ga. Ni­je ri­ječ sa­mo o po­du­dar­no­sti Alek­san­dro­vih i Ko­lin­di­nih iz­la­ga­nja sa sta­no­vi­štva je­zič­kog je­din­stva već i o pu­nom ra­zu­mi­je­va­nju bez pre­vo­di­o­ca i osta­lih uče­sni­ka. Usme­na ko­mu­ni­ka­ci­ja se ne pre­vo­di, jer bi po­ka­za­la svu be­smi­sle­nost ova­kvog po­sre­do­va­nja.
Tre­ba vje­ro­va­ti da će ne­pro­cje­nji­ve du­hov­ne vri­jed­no­sti za­pi­sa­ne na je­din­stve­nom je­zi­ku (knji­žev­na i na­uč­na dje­la, ra­zno­vr­sne kul­tur­ne tvo­re­vi­ne) bi­ti si­gur­na bra­na ra­di­kal­nim pro­mje­na­ma u ovoj obla­sti. Šta­vi­še, po­red sva­ko­dnev­ne ko­mu­ni­ka­ci­je, ko­ja se i sa­da na va­ljan na­čin prak­ti­ku­je, tre­ba oče­ki­va­ti da će do­la­zi­ti do spo­ra­zum­nog dje­lo­va­nja na ure­đe­nju za­jed­nič­ke je­zič­ke osno­ve.