-Pi­še: Vuk Vu­ko­vić

U od­no­su na Zlo, sa­mo smo na mo­de­ran na­čin za­u­ze­li stav ma­log ot­klo­na (šta je bu­di­zam u tre­nin­gu ko­ji re­kla­mi­ra ne­tak­nu­tost pri­ro­de, ze­le­na do­ma­ća hra­na te pa­met­na teh­no­lo­gi­ja ako ne jed­na re­al­nost ko­ja se na­sto­ji de­mon­stri­ra­ti kao sve­o­bu­hvat­no is­ku­stvo ko­je vi­še ne­ma po­tre­bu za pro­iz­vod­njom isto­ri­je ko­ja se di­je­li na zlo­čin i ar­hiv istog), kon­zu­mi­ra­ju­ći ga is­klju­či­vo pu­tem vir­tu­al­ne dis­tan­ce, i otud se po­na­ša­mo kao ne­ko či­ji je ne­pri­ja­telj uvi­jek već dru­gdje, u na­ja­vi, kao jed­na mo­gu­ća pri­jet­nja s ko­jom, pak, ne­ma­mo do­dir­nih ta­ča­ka. Me­đu­tim, Zlo je, ta­ko­đe, po­sto­ja­nje ko­je is­ko­ra­ču­je iz svo­je po­ten­ci­jal­no­sti i sjen­ke, ta­ko da je, ni vi­še ni ma­nje do kre­a­tor ve­li­kog do­ga­đa­ja (onog ko­ji ap­sor­bu­je osta­le i sta­vlja ih u svo­ju slu­žbu ta­ko što ih bit­no pa­si­o­ni­zi­ra) ka­kav je, ne­sum­nji­vo te­ro­ri­zam i rat ko­ji se pro­tiv nje­ga vo­di u ime op­šteg (ka­pi­ta­li­stič­kog, do­daj­mo) do­bra...
Fa­sci­ni­ran za­pad­nim si­ste­mom (eko­nom­skim, po­li­tič­kim, voj­nim), te­ro­ri­zam se ja­vlja kao uljez, iks-li­ce, kom­pleks zlog no­ma­da ko­ji još ne­ma svo­je mje­sto, slič­no kao što se tre­ti­ra Zlo: ono su­štin­ski je­ste ne­po­sto­ja­nost i dje­lu­je tek on­dje gdje je Do­bro za­ka­za­lo. (U osno­vi, ova­ko nam stva­ri ob­ja­šnja­va neo­ka­pi­ta­li­zam ko­ji se, bez­ma­lo, pred­sta­vlja kao vid no­ve re­li­gi­je. Ni­je, pre­ma to­me – ka­ko na­u­ča­va post­glo­bal­ni svi­jet – pro­blem raz­ja­re­ni neo­ka­pi­ta­li­zam ko­ji pri­je­ti eko-apo­ka­lip­som, već je to te­ro­ri­zam ko­ji do­la­zi sa onih kra­je­va ko­ji ni­su uspje­šno eman­ci­po­va­ni i do ­kra­ja za­do­je­ni od stra­ne jed­ne ide­o­lo­gi­je ka­kva je hi­perra­ci­o­na­li­za­ci­ja stva­ri i nje­nih od­no­sa na glo­bal­nom, kao i na lo­kal­nom ni­vou.)
Pa ipak, si­stem Za­pa­da (kre­ta­nje to­tal­ne kon­tro­le ko­ja fi­gu­ri­ra kao je­di­ni su­per do­ga­đaj u od­no­su na ko­ji se sva­ki dru­gi pre­vo­di kao po­ten­ci­jal opa­snog pa i ka­ta­stro­fal­nog, ako se sa­mo sje­ti­mo da ap­so­lut­na pla­ne­tar­na po­ve­za­nost (ži­vot u lo­kal­nom bez in­tim­nog sa­dr­ža­ja!) već u se­bi skri­va za­me­tak apo­ka­lip­tič­nog epi­lo­ga) ni­je sa­mo svo­je­vr­sni in­stru­ment ko­ji se bo­ri sa zlom, već je i duh ko­ji bu­di i po­kre­će Zlo kao ta­kvo.
Kre­i­ra­ni ta­ko da ne­pre­sta­no na svim ni­vo­i­ma jed­na­ko dje­lu­ju (ri­ječ je o pre­si­ji pri­vi­da!), nu­žno je ta­kav si­stem pa­ra­dok­sa­lan pri­sva­ja­ju­ći za se­be ak­tu­el­no ekra­ni­zo­va­ni svi­jet, su­pro­sta­vlja­ju­ći ga sve­mu što se ne jed­na­či sa nje­go­vom ide­o­lo­gi­jom...
I, ta­ko, ako je te­ro­ri­zam od­go­vor na ma­te­ri­jal­ni dio za­pad­nog si­ste­ma (na bo­žan­stvo neo­ka­pi­ta­li­zma i de­hu­ma­ni­zo­va­no tr­ži­šte ra­da i raz­mje­na robe), si­stem Za­pa­da na­pa­stvu­je i li­kvi­di­ra sve ono što Dru­gi ba­šti­ni kao svo­ju du­hov­nu i ti­me sva­ku dru­gu me­ta­fi­zič­ku vri­jed­nost. Da­kle, s jed­ne stra­ne hi­perre­a­li­zam nov­ca i ro­be, s dru­ge – ono­stra­nost bez tra­ga kao ide­ja Oca.
Su­o­čen sa če­sti­ca­ma te­ro­ri­zma, sa tr­za­ji­ma, vi­ru­si­ma i sa­mo­u­bi­lač­kim upa­di­ma u stvar­nost ko­ja ho­će da po­sto­ji po se­bi, si­stem Za­pa­da kat­kad za­pad­ne u sjen­ku sop­stve­ne ka­ri­ka­tu­re: ko­lo­sa­lan u sli­ci i pa­ro­li u od­no­su pre­ma ko­joj još sa­mo on po­sto­ji na­spram se­be i uni­ver­zu­ma kao pe­ri­fe­ri­je ka­pi­ta­la, isti si­stem je ha­o­ti­čan, na­gnan da dje­lu­je ta­ko što će nad so­bom iz­vo­di­ti eks­pe­ri­ment u ra­znim ob­li­ci­ma, isto­vre­me­no je i ne­u­bje­dljiv, fik­ti­van, de­or­ga­ni­zo­van, bez gla­ve i re­pa, po­put jed­nog opu­sto­še­nog tla ko­je ne­ma vi­še mo­guć­nost da od se­be da plod, osim ja­lo­ve sli­ke da je tu još ne­što ži­vo, sve dru­go je mr­tvo i umi­re...
(Pri­mo­rav­ši glo­ba­li­zo­va­nu stvar­nost da vje­ru­je u bez­gre­šnost jed­nog ta­kvog si­ste­ma, Za­pad je auto­ri­zo­vao pra­va na sve do­ga­đa­je (ka­pi­ta­li­stič­ke, sek­su­al­ne i psi­ho­a­na­li­tič­ke), i kao je­di­ni pre­o­sta­li do­ga­đaj, „ak­tu­el­no“ eg­zi­sti­ra u pri­vi­du jed­ne do­mi­na­ci­je ko­ja je, uisti­nu, po svom sa­dr­ža­ju od­već ba­nal­na.)