-Autor: Vladimir Gligorov

Davno, u vrijeme Parsonsove sociologije, na korupciju se gledalo kao na indikator modernizacije. Tradicionalna ili zaostala zajednica nije imala mnoga tržišta, već su se mnogi poslovi obavljali iz jedne ili druge vrste obaveznosti. U tome su rang ili status igrali ne malu ulogu. Tako da običan čovjek nije mogao, čak i ako bi došao do para, da, recimo, kupi plemićku titulu ili da naprosto društveno napreduje. Za pretpostaviti je da je, recimo, trgovački sloj u otomanskoj imperiji, gdje su militarizovane vlasti živjele od jedne ili druge vrste poreza, novcem kupovao usluge od onih koji su raspolagali monopolom sile. Tako da se ono što je bilo nedostupno kupovalo. To je, smatralo se u sociološkim teorijama modernizacije, bio način na koji je tržište prodiralo u poslove koji su se inače obavljali iz obaveze, dakle pod prijetnjom jedne ili druge vrste sile.

Uzmimo tradicionalno društvo zasnovano na ropstvu, kmetstvu, kastinskim ili staleškim razlikama ili, uostalom, na privilegovanim i marginalnim grupama. Recimo, ako se u tursko vrijeme vlasti nisu bavile trgovinom već su živjele od poreza, srpski podanici bi, ako bi se posvetili trgovini, mogli da kupuju usluge od turskih vlasti. Tako da bi korupcija bila ne samo način obavljanja poslova kojih inače ne bi bilo, već je pozitivno uticala i na privredni rast i na opštu dobrobit. S vremenom, sloj koji bi se obogatio korumpirajući vlasti, jasno je nedemokratske, mogao je čak i da se odluči na otpor ili revoluciju.

Negdje otprilike u vrijeme kada su se izučavala komunistička ili realno socijalistička društva, korupcije je bila jedan od indikatora društvenih promjena. Koliko je bilo rasprostranjeno crno ili obojeno tržište, recimo, u Jugoslaviji? Ili, konkretnije rečeno, koji je bio uticaj Trsta na privredni razvoj i dobrobit ljudi u socijalističkoj Jugoslaviji? Šverc je bio ne baš mali posao, a on se nije mogao obavljati bez korupcije. U ono vrijeme bilo je podosta veoma dobrih istraživanja o regionalnim razlikama u stepenu korupcije u Sovjetskom Savezu. Koje su bile zaista velike.

Slično je bilo u Jugoslaviji. I, zapravo, razlike u percepciji značaja korupcije u ne maloj mjeri potiču iz tog vremena. Veoma često u istraživanjima javnog mnjenja pokloni i drugi vid naturalne naknade za poslove koji se obavljaju po profesionalnoj dužnosti ne vide se kao korupcija. Ako je potrebno dati novac, to je korupcija, usluga ili protivusluga nije. To ide zajedno sa veoma rasprostranjenim uvjerenjem da su svi korumpirani i da su svi jedna ili druga vrsta lopova – osim onih koji ili nemaju šta da ponude ili nemaju sredstva da kupe uslugu.

Tako da je korupcija, smatralo se, rasprostranjena tamo gdje postoji značajna diskreciona vlast. I u mjeri u kojoj je rasprostranjena, ona tu vlast racionalizuje, kao što obezbjeđuje onima kojima je usluga potrebna da računaju s troškom koji uz to ide i tako racionalnije odluče isplati li se da u taj posao ulaze ili ne. Konačno, uzmimo zemlju u kojoj je poreski teret visok, recimo kao u realno socijalističkim zemljama, ako se sve prepreke, recimo, privatnim poslovima izraze u nekom poreskom ekvivalentu. U tom slučaju, korupcija smanjuje troškove poslovanja i posledično vodi tome da ih, poslova, ima više.

Isto važi i za zemlje sa visokim stepenom neorganizovanosti ili dezorganizacije. Mito može da bude jedini način da se bila šta uradi. To je manje-više kako se poslovi obavljaju na crnim ili obojenim tržištima. Potrebna je dozvola i, često, istovremeno i zaštita, što sve ima cijenu. Pritom je obično potrebna i zaštita vlasti, na šta ide jedan dio mita. Recimo, u vrijeme rata u Bosni i Hercegovini bilo je stranih posmatrača i stručnjaka koji su bili impresionirani neformalnim tržištem koje se zvalo Arizona Road i na kojem su trgovale sve strane u sukobima. Ta je anegdota imala veliki uticaj na to kako se pristupilo posleratnoj obnovi zemalja u regionu, ali to je druga tema. Tek, na tom tržištu su se obavljali poslovi i iz njih se finansirao rat.

Tako da nije jednostavno utvrditi koji su sve uticaji korupcije. Recimo, prema svim stručnim istraživanjima koja su meni poznata, neformalni sektor u Sovjetskom Savezu, koji je plaćao mito da bi radio, imao je višu produktivnost od državnog sektora. Recimo, u Srbiji se subvencionišu investitori, posebno strani, što je otprilike kao da vlasti korumpiraju privatne poslovne ljude. Računa se, bar, da će se time pridobiti neki glas na izborima, što je opet neka vrsta naknade za uslugu.

Opet svojevremeno, posle završetka Prvog svjetskog rata, Šumpeter je ukazao na prednosti poreske u odnosu na vojnu državu, a isto to važi i za korumpiranu državu. Svakako je bolje porezima i zakonima omogućiti konkurenciju i jednake uslove, a tada bi i posledice po napredak i dobrobit bile pozitivne. Ali, recimo, ako se postavi pitanje Turski tok ili ne, jer postoji problem posebnog tretmana, koji bi bio očekivani odgovor javnosti? To je taj problem s korupcijom.

Peščanik.net

---