- Piše: Boško Vukićević

Izvjesno je da će Crnu Goru nakon okončanja pandemije virusa Kovid-19 zadesiti najgora ekonomska kriza u njenoj novijoj istoriji. Nameće se očekivana pretpostavka da će crnogorski trodecenijski diktatorski režim, za buduću katastrofalnu ekonomsku situaciju u zemlji, cjelokupnu odgovornost prebaciti na virus korona, pokušavajući da zakamuflira sopstvene pogubne politike. Kao što je vlast vanrednu situaciju i mjere NKT tokom epidemije uglavnom koristila u partijske interese i za oživljavanje tokom litija onemoćale kleptokratije, tako će se ona poslužiti virusom i za nepreuzimanje odgovornosti za svoje kobne ekonomske strategije.

Istina je, epidemija virusa korona je bez milosti demolirala koncept neoliberalnog ekonomskog modela, koji se u Crnoj Gori manifestovao, prije svega u stranim direktnim investicijama (SDI), niskim porezima i neprestanom zaduživanju zemlje. Pokazatelj takvog stanja su podaci Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), prema kojima su investitori od početka pandemije povukli skoro 100 milijardi dolara iz zemalja tržišta u razvoju, u koje spada i naša. Takođe, prema nekim predviđanjima, razorne posledice virusa će prihode od turizma, koji je predodređen za stratešku nacionalnu razvojnu granu, umanjiti za 90 odsto ili čak za milijardu eura.

Međutim, neophodno je naglasiti da se i prije pojave virusa korona ekonomski model koji je godinama propagirala crnogorska vlast nalazio pred kolapsom, a epidemija je samo dodatno pogoršala katastrofalnu situaciju. Recimo, od osamostaljivanja države mnogi ekonomski pokazatelji su uočljivo pogoršani: stopa nezaposlenosti je porasla za čitavu jednu trećinu i neposredno prije pojave virusa korona iznosila je 16 odsto, javni dug je takođe značajno porastao i dostigao 80 odsto BDP-a, dok je pokrivenost uvoza izvozom jedna od najnižih u Evropi i iznosi svega 15 odsto. Ako ovim pokazateljima, insistirajući na periodu prije pojave virusa korona, pridodamo slabu konkurentnost domaće privrede, izuzetno visok udio sive ekonomije u društvu, loš kreditni rejting države – postaje evidentno da epidemija predstavlja samo završni čin tokom duge ekonomske agonije. Iz tog razloga naša zemlja će se po okončanju pandemije naći u znatno goroj situaciji od većine drugih država. O tome svjedoče i skorašnje prognoze MMF-a, prema kojima će pad crnogorske ekonomije biti tri puta veći od globalnog pada, i iznosiće 9 odsto.

Osim podrazumijevajućeg traženja alibija u Kovidu-19 za sopstvene pogubne poteze, crnogorski režim će u beznadežnom stanju ponovno posegnuti za politikama beskonačnog zaduživanja. Očajnički pokušavajući da pronađe slamku spasa za sebe samu, kleptokratija će se potruditi da mukama i nedaćama optereti našu djecu i potomstvo. Treba imati u vidu i da će, nakon okončanja epidemije, uslovi zaduživanja biti znatno stroži nego što su bili ranije. Nadalje, nema sumnje da će u uslovima enormnog povećanja siromašne klase stanovništva, vlast populističkim i jednokratnim tipovima pomoći pokušati da pridobije upravo tu populaciju. No, sve su prilike da za takve vidove politika režim više neće imati dovoljno sredstava na raspolaganju, a veliko je pitanje i u kolikoj mjeri bi takve mjere, nakon pređašnjih gorkih iskustava, kod ciljane populacije bile prihvaćene.

Konačno, prilikom razmatranja ekonomskog modela razvoja Crne Gore i trenutne situacije u domaćoj privredi, treba uvijek imati na umu da se naša zemlja, ipak, ne može smatrati demokratski uređenim društvom. Za razliku od maltene svih drugih država, u Crnoj Gori nikada nije došlo do smjene vlasti na slobodnim izborima, sve institucije su pod kontrolom vladajuće partije, te se trodecenijska vladavina istog režima mora smatrati nekom vrstom diktature. Takva vrsta diktature, čija se suština pokušava zamaskirati formalnim uređenjem i institucijama čije je postojanje karakteristika demokratskih društava, mogla bi se nazvati i mafiokratijom. Mafiokratija predviđa uređenje u kojem se političke, socijalne i ekonomske institucije nalaze pod kontrolom nekoliko moćnih familija.

U gore navedenom smislu, iako se crnogorski ekonomski model formalno smatra neoliberalnim i posjeduje određene odlike takvog koncepta, on u suštini uopšte i ne pripada tržišnoj ekonomiji, već bi se prije mogao nazvati mafioekonomijom. Mafioekonomija funkcioniše u odsustvu jedne od fundamentalnih komponenti za postojanje tržišne ekonomije, a radi se o vladavini prava, tj. garantovanju vlasničkih prava, slobode ugovaranja i pravne prinude nad sprovođenjem ugovora. Postojanje mafioekonomije kao domaćeg razvojnog modela dodatno komplikuje perspektive privrednog oporavka zemlje. O ovim stvarima često ubjedljivo govori i piše ugledna profesorica ekonomije dr Mirjana Kuljak.

Na kraju, nakon skorog pada diktatorskog režima i ekonomske pustoši koju će nam ostaviti, neće biti jednostavno pronaći odgovarajući model oporavka zemlje. Strane direktne investicije će značajno opasti, i pored eventualnih domaćih želja za njima. Izvjesno je da je povećanje proizvodnih kapaciteta i izvoza primarni put koji treba slijediti.

---