-Piše: Milisav S. Popović

Nagnu se i poljubi mu ruku. Nije traženo, ali je želio. Našao sam te, moraćeš da me naučiš svemu. Miris kože bića starijeg od milenijuma ostade mu na prespoju usana... Scent što na dijete umotano u čiste marame naliči. Kakve baljezgarije stoje u knjigama. Mudrost ne zaudara na olinjalog starca. Nemaju pojma. Nije imao ni on... Ali to će da se promijeni. Saznaće o životu sve što treba.

Ovaj obrisa obljubljenu nadlanicu (očigledno zgađen):

– Počinjemo sjutra.

– Hvala, učitelju.

– U zoru da si gore.

Pogleda u stepenice koje su, poput guje, obmotale uzvisinu. Hiljade kamenih stepenika je vodilo od dna do svete ploče inicijacije.

– Hoću – nakloni se.

Ovaj nesta. Bez dima. Bez magle. Prosto nestade, kao da ga i nije bilo do malo prije.

Potraja na nogama još nekoliko trenutaka, pa uđe u kolibu i stropošta se na pod... tik do slamarice. Tu zahrka. Duga potraga to bješe.

***

Ispeo se, nekoliko minuta prije prvog zraka što je lipio iza planina. Tamo je već bio on. Zaručenih dlanova na leđima. Posmatrao ga je drobeći mu nosnu poveznicu između očiju.

– Zakasnio si dva sata.

Začudni šamar! Zapravo je stigao ranije.

– Ali...

– Za kaznu da si otrčao dolje! – pokaza mu na stepenice – Odmah!

I otrča. Sjurio se bez daha.

Kad dodirnu šljunak podnožja, ukaza se učitelj.

– Presporo! Sad gore. Odmah!

I poče hropno pentranje. Srce mu je tuklo iznad koša. Kad se ispe, povrati po mermernoj platformi.

– Sjutra da si ovdje u osam – nestade, a da ga nije naučio ničemu tog jutra.



***

U zoru narednog dana, krenuo je u pet sati. Noge su mu se cijepale od bolova. Učitelj već bješe tamo. Bijesan.

– Zakasnio si!

– Ali, došao sam tri cijela časa ran...

– Dosta! – zagrmi – Trči dolje. Za kaznu!

Sjurio se. Tamo Besmrtni. Još više ljut.

– Presporo! Trči gore! Odmah!

Na pola puta do vrha izdadoše ga koljena... prelomi se preko stepenika. Gutao je vazduh, ali zalogaj nije htio u pluća.

Pored njega se pojavi, lebdeći iznad tla:

– Sjutra u sedam da si gore – i nestade.

***

Izdržao je tako desetak dana. Ovaj bi ga dočekivao s istom opomenom – „Zakasnio si!” Trčao bi gore-dolje, dolje-gore... lomio, padao i plakao od jada... A učitelj bi samo naložio: „Sjutra u toliko i toliko...” I uvijek bi jadnik, navodno, zakasnio.



***

Odustao je. Šta je drugo mogao? Izudarao se šakama po glavi, dok se nije smirio i onako čvorugast krenuo da napušta proplanak i kolibu. Negdje na kraju staze, na izlazu iz tog drevnog gaja, ugleda učitelja kako leži na stijeni, sa travčicom u ustima, zagledan put oblaka. Raspoložen kao da se nalio vina.

– Zašto? – samo je to mogao da ga pita.

– Šta „zašto”?

– Zašto nećeš da me naučiš životu?

– Ko kaže da nisam?

– Ja kažem.

– Onda si zakasnio.

Htio je da skoči i stegne golim rukama tog prepotentnog ludaka... da mu svaka žila oko očiju popuca. Da osjeti kako mu grlo i vrat krcaju pod pritiskom palčeva... ali, bah, neranjivost besmrtnih... neizvodljiva rabota.

– Odoh. Zbogom!

Ovaj se počeša po međunožju i ispruži dlan:

– A poljubac?



* * *

Život je dar... a življenje je splet okolnosti prepun nemara. Uporno pokušavamo da mu naknadno pružimo logiku, nađemo uputstvo za naknadnu primjenu... a zapravo na startu samom podržavamo generacijski istu ulogu (kako od go.ana napraviti pitu). Kao kad si mali pa razmišljaš u kakvog ćeš čovjeka izrasti, kakav ćeš posao obavljati i kakvu ćeš djecu imati – i izreda se desi da niti si čovjek kakav si htio biti, niti imaš posao ni porodicu kakvu si želio imati. Pa gnjev koja se naluči, čini da bi popucao.

Naravno da si zbrkan, jer si se pogrešno odredio (želim pravu liniju, njome bih hodio – daj da vidim kako je to neko drugi odradio)... prihvativši tako oprobani scenario onih koji su prije nas ogorčeni umrli (jer pravina ne nudi suštinu, samo spaja dvotačknu razdaljinu).

Kako ćeš da mijenjaš nešto što si zas.ao? Sve i da nađeš nekog čije je znanje ogromno – ono nije tvoje. Već si u formiranju sopstvenu mogućnost za sreću preskočio.

Doduše, niko ti ne brani da naknadno pokušaš... makar i ruke ponizno ljubio... trčaćeš gore-dolje zadihan... jer si sebi odavno zakasnio.

Odgovori koje tražiš su u tebi... i svi su pogrešni. Kasno si ih, brate, postavio.

Za životom su najodvratnije plakali oni koji su ga olako prepisali.

(Autor je književnik)

---